Dan roze majica u OŠ „Vuk Karadžić“ − Dan borbe protiv vršnjačkog nasilja

Širom sveta se poslednja sreda u februaru obeležava kao Dan borbe protiv vršnjačkog nasilja. Sve je počelo 2007. godine, kada je grupa aktivista u jednoj kanadskoj provinciji pokrenula inicijativu nakon što je učenik Čarles Mek Nil u školu došao u roze majici i zbog toga pretrpeo ruganje od svojih vršnjaka. Uskoro su učenici počeli i sami da dolaze u školu oblačeći roze majice, koje su tako postale simbol borbe protiv vršnjačkog nasilja u školama.

-U OŠ „Vuk Karadžić“ ovaj dan je obeležen na jedan poseban način. Pozvali smo odrasle da se sete svog školovanja i da nam ispričaju neku situaciju vršnjačkog nasilja koju i danas pamte. Oni su svoje priče podelili uz pomoć naše voditeljke Ane, a u formatu koji se naziva „Živa biblioteka“.
Naše „knjige“ su bili nastavnici, a sa nama je bila i jedna posebna gošća, Sofka Vasiljković, aktivistkinja i političarka, danas generalna sekretarka Saveza udruženja Roma Zapadne Srbije, a nekada učenica naše škole- navode u OŠ "Vuk Karadžić".

Sala škole je bila puna, učenici starijih razreda su pažljivo slušali priče i na kraju su podelili poruke podrške i svoja iskustva. Došlo je do razmene emocija između autora priča i publike. Obukli su roze majice i nosili roze bedževe kako bi iskazali svoj stav protiv nasilja.

Nastavnici koju su deo sebe podelili sa publikom bili su Slađana Vujaković, Aleksandra Komanović Stevanović, Žarko Mrkić, Mirjana Pakić, Aleksandar Mićić i Dušica Šobić, kao i gošća Sofka Vasiljković.

Nasilje i zlostavljanje uključuje “svaki oblik verbalnog ili neverbalnog ponašanja, bez obzira na to da li je učinjen jedanput ili je ponavljan, koje za posledicu ima mogućnost ugrožavanja zdravlja, razvoja i dostojanstva ličnosti deteta, učenika ili zaposlenog”.

Ovako široka definicija obuhvata niz situacija koje se u školi, ali i u društvu, dešavaju na svakodnevnom nivou, jer u nasilnom ciklusu ne učestvuju samo nasilnik i žrtva. Svako od nas se može naći i u drugim ulogama koje mogu doprineti da se nasilje nastavi ili prekine. Imajući u vidu izloženost nasilju u medijima i društvu uopšte, škola ne može biti izuzetak.

Kako je žrtva vršnjačkog nasilja uvek dete, posledice se najčešće odražavaju na sam razvoj - osećaj nesigurnosti, bespomoćnosti, povećanog nivoa anksioznosti, a učenik sa vremenom može osećati strah od odlaska u školu, što utiče na školski uspeh, ali i na osećaj izolacije. Sve ovo može voditi do pojave depresije, pa i suicidalnih misli, a nalazi sugerišu da posledice nasilja koje se dogodilo u pubertetu mogu biti dugoročne.

Čitava aktivnost je rezultat zajedničkog rada Danijele Reljić, psihologa škole, Dušice Šobić, bibliotekara škole i vršnjačkog tima, koji je svojim zalaganjem doprineo da ovaj događaj dobije na značaju i ostavi jači utisak, a činili su ga Ana Živanović, Maša Taseski, Sara Lolić, Ivana Šumanac, Ilija Ilić i Luka Rašević.