Đorđe Stojićević kao dete pobedio leukemiju: Izlečenje kao čudo

Đorđe Stojićević je imao pet godina kada mu je dijagnostifikovana leukemija, ni dovoljno da pojmi svu težinu bolesti, ni premalo da ne bude svestan da se radi o nečemu ozbiljnom. Pre nekoliko dana napunio je 33 godine. Živi kao i većina mladih ljudi, a prošlo je već 12 godina od kada je od doktora čuo da je izrastao u zdravog mladića i da ne mora više da im se javlja na kontrole.

-Sve je počelo uvećanjem žlezda na vratu za šta su verovali da su krajnici i zbog čega sam bio u šabačkoj bolnici. Međutim, jedna doktorka je na osnovu nalaza posumnjala o čemu se zapravo radi i uputila me za Beograd, priča Đorđe.

Porodici je najteže
- Moja porodica je to podnosila mnogo teže nego ja. Tek kasnije su kroz razgovore shvatili da sam razumeo i njihove suze i mnogo više nego što su oni mislili. Kasnije su me prilično držali „pod staklenim zvonom“, za čim nije bilo potrebe, priča Đorđe.

Većinu stvari koje zna o tome čuo je od roditelja kasnije, kada je dovoljno porastao da shvati. Navodi da su njegovom ocu, kada je došao u posetu, tada rekli da je poslat u Beograd, ako do tamo uopšte stigne živ. Bila je to sredina devedesetih, u Beogradu su bile česte demonstracije, pa je tako sanitet koji ga je vozio policija morala da sprovede do Instituta za majku i dete. Tamo je došao sa majkom, a ocu, koji je stigao nešto kasnije, zvanično je saopšteno da Đorđe ima leukemiju.

-Na Institutu sam proveo godinu i po dana. Jednom mesečno su me puštali da dođem kući na vikend. Iako je tamo sve bilo uređeno tako da deca mogu da se igraju i budu što bezbrižniji to nije bilo moguće. Svaki dan sam gledao ljude u belom i znao sam kada ulaze u sobu da dolaze ili po mene ili po neko drugo dete da ga vode da primi injekciju ili neku drugu terapiju. Bio sam svestan da sam teško bolestan pre svega jer je bilo jako bolno. Svakog dana sam primao injekcije u kičmu, a jednom nedeljno su mi vadili koštanu srž iz kuka. Imao sam predstavu i o tome koliko je ozbiljno, jer sam shvatio da neka od dece sa kojima sam se do juče igrao nikada više neće doći, priča Đorđe.

Majka je sve vreme bila sa njim, dok su ga kod kuće čekali baba, deda, otaci i dve godine starija sestra. Kaže da se ni posetama nije mnogo radovao, zbog toga što je znao da će se oni vratiti kući, a on će morati da ostane u bolnici.

-Od hemioterapija mi je bilo loše. Gubio sam motoriku i koordinaciju pokreta. Uglavnom sam ležao i spavao, nisam imao volje ni za čim. Nekako sam istovremeno bio i veselo dete koje se šalilo sa sestrama i doktorima. Svi su me tamo zavoleli, priseća se Đorđe.

Nakon godinu i po svakodnevnih terapija usledilo je izlečenje i to ono koje medicina teško može da objasni. Hemioterapije koje je primao nisu davale nikave razultate.

-Nije bilo ni poboljšanja ni pogoršanja. Moji leukociti su bili 10 puta veći od gornje granice. Nekada mi je bilo malo bolje, nekada lošije. Imao sam veliki problem i sa krajnicima. Bili su toliko uvećani da su me gušili. Operacija je bila rizična, jer nisam smeo da izgubim mnogo krvi. Ipak, bilo je ili da me krajnici uguše ili da pokušaju da me operišu. Uveče su mi uradili sve analize i sve je bilo isto kao i do tada. Kada su ujutru došli da me spreme za operaciju krajnici su se povukli. Kada su mi uradili nalaze bili su normalni, kao kod zdravog deteta. Mislili su da je u pitanju greška i ponovili ih, ali ponovo su bili u redu. Proveo sam još mesec i po na Institutu gde su me pratili, posle čega su me pustili kući. Doktor je tada mojim roditeljima rekao da me je Bog spasao, a ne oni. Nikada više nisam imao problema ni sa krajnicima, ni sa bilo čim ozbiljnijim od obične prehlade, navodi Đorđe.

Podrška drugima
Đorđe je svoju priču podelio isključivo zbog toga da drugi koji se nađu u sličnoj situaciji shvate da ima nade.
-Mojoj mami je bio potreban taj vid podrške, da vidi nekoga ko je ozdravio. Mene su kasnije, kada sam išao na kontrole, vodili na odeljenje da me vide druga deca. Meni je to bilo izuzetno teško, ali njima je značilo. Dijagnoza nije smak sveta. Verujem da je meni, uz Božju pomoć, pomoglo i to što sam bio dete i nisam bio svestan svega. Najbolje bi bilo da i odrasli mogu takod a pristupe bolesti. Treba ići na terapije, ni one nisu smak sveta. Kosa opadne, ali i poraste. Kraj je tek kada čovek klone duhom i preda se, poručuje Đorđe.

Na početku je išao na mesečne kontrole, zatim na tromesečne, šesto mesečne, pa godišnje. Kada je napunio 21 godinu rekli su mu da je zdrav, da nastavi da živi normalno i da nema potrebe više da ga prate.

-Kao dete sam se pitao hoće li doći taj dan kada neću čekati datum kada moram na kontrolu. Taj dan je došao, a ja više datum i ne pamtim. Samo jednom godišnje kotrolišem krvnu sliku, što treba i svako zdrav da radi, kaže Đorđe.

Posle skoro tri decenije kada oseti miris bolnice vrate mi se slike, ali i osećaj iz dana provedenih na lečenju. Pamti i ukus smese koju je jeo zbog krvne slike: Cvekla, šargarepa, limun i kivi i med. Kaže da ni danas ne želi da jede te sastojke.