Šapčanin, maestro Mikica Jevtić, dirigent Srpskog narodnog pozorišta

Maestro Mikica Jevtić, rođen je 1977. godine u Horbu (Nemačka). Možda je baš mesto rođenja bilo znak da će životni poziv Šapčanina biti muzika, i da će neku deceniju kasnije, na istočnoj strani planete na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu diplomirati na dva odseka, odseku za dirigovanje i odseku za harmoniku.

Foto: Nikola Bradonjić, Zoran Bojović, Srđan Doroški, Marija Erdelji

Detinjstvo i mladost proveo je u Šapcu. Smatra ga svojim gradom, iako nešto više od deset godina živi i radi u srpskoj Atini (Novom Sadu). Sa šest godina započeo je muzičko obrazovanje u šabačkoj muzičkoj školi koja se tada zvala Muzička škola „Slavenski“. Roditelji su primetili da poseduje dar, te su ispunili dečju želju kupivši mu harmoniku.

-Prvi sam u porodici koji se bavi muzikom. Želja mi je bila da sviram harmoniku, ali nisam insistirao na tome. Jednog dana roditelji su mi poklonili instrument. Bio sam očaran i iznenađen.
Pohađao sam nižu i srednju muzičku, odsek harmonike i teoretski odsek – priseća se Mikica perioda školovanja i trenutka kada je prvi put dobio ohrabrenje da jednog dana postane dirigent.

Šabac, grad muzike
-Mislim da Šabac ima bogatu muzičku tadiciju, te se nadam da će biti sluha za orkestar koji bi trajao. Potrebno je da bude prepoznatljiv, da nastavi muzičku tradiciju koju grad ima. Uveren sam da Šabac ima publiku. Samo je pitanje volje i pokretača. Mecene su uvek bile potrebne umetnicima.

-U srednjoj muzičkoj školi pevao sam u horu. Profesor Slobodan Tadić je tada vodio hor i predmet dirigovanje. Jednog dana mi je rekao: „Mikice, ti bi trebao malo ozbiljnije da se baviš dirigovanjem“. Ta rečenica bila je iskra koja se kasnije pretvorila u plamen, a on postoji u meni i danas. Hvala profesoru na tome. To je odredilo moj put – dodaje naš sagovornik.

Odlazak na studije u daleku Ukrajinu
Po završetku srednje škole imao je plan da nastavi studije daleko od rodnog grada i porodice. Odabrao je Nacionalnu muzičku akademiju Ukrajine u Kijevu.

-U tom trenutku u okviru Muzičke akademije nije postojao odsek harmonika. Znao sam da veliki broj naših studira u Rusiji i Ukrajini, te mi to nije bilo u potpunosti nepoznato. Na jednom takmičenju u Smederevu, 1995. godine bio je moj budući mentor. Tom prilikom sam ga pitao da li bih mogao da studiram kod njega u klasi. Pristao je i od septembra sledeće godine bio sam u Kijevu. Iako sam prvobitno upisao studije harmonike, paralelno sam pohađao i studije dirigovanja.

Foto: Nikola Bradonjić, Zoran Bojović, Srđan Doroški, Marija Erdelji

Priznaje da je period studiranja bio u početku izazovan, posebno za porodicu. Devedesete ne bude asocijaciju na bezbrižno vreme u Jugoslaviji i post sovjetskim državama, te ni briga roditelja nije bila neopravdana. Poslati brucoša nekoliko hiljada kilometara daleko na studije i sada izaziva strah i nelagodu.

-Nije lako kada vam dete sa 19 godina ode u daleku zemlju. Posebno u vreme kada su mobilni telefoni u povoju. Putovalo se vozom, polako i dugo. Dolazim u Kijev, grad sa neverovatnom istorijom, kulturom, tradicijom. Susrećem se sa jezičkom barijerom. Mislim da je bilo potrebno nekoliko godina da u potpunosti savladam ruski jezik- priča Mikica o prvim sećanjima na bivšu sovjetsku republiku.

-Sećam se, jednom nedeljno roditelji zovu na fiksni telefon u studenskom domu. To je bilo teško vreme za obe zemlje. Srbiju i Ukrajinu. Imao sam kupone, jer zvanična valuta još uvek nije zaživela.
Period studiranja je uz sve izazove, bio neverovatan.

Najbolji među najboljima
-Godine 2006. sam se prijavio u Kijevu na takmičenje dirigenata. Tada je po prvi put bilo međunarodnog karaktera. Tri etape selekcije. Rad sa simfonijskim orkestrom. Prošao sam prvu, drugu fazu i stigao do finala. Pobedio sam. Neverovatno iskustvo, posebno jer sam na sebe gledao kao na dečaka koji je tek nedavno diplomirao. Mislim da mi je to bio najveći izazov u karijeri do sada. Poznata, priznata imena su se takmičila, te nisam mislio da ću pobediti.

Sistem školovanja u Kijevu bio je nešto drugačiji nego u našoj zemlji. Studenti su imali obaveznu praktičnu nastavu, kaže Mikica i naglašava značaj dobrog pedagoškog rada.

-Moj profesor Alin Vlasenko vodio je nekoliko orkestara, ali je često svojim studentima pružao priliku da vežbaju sa orkestrom. Shvatao je koliko je praksa važna. Hvala mu na prilici da radim i steknem iskustvo. Mislim da je važno da za mentora imate osobu koja će vam prijati po energiji i karakteru i kojoj ćete bezrezervno verovati. Smatram da je to ključ. Poverenje. Ako neko radi sa vama, kao profesor, pedagog, mentor, a vi sumnjate u njegove odluke, to nije dobro. Čvrsto verujem da je pedagog ključna figura u formiranju umetnika. Čak i u kasnijim godinama je zanimljivo imati nekog ko te posmatra sa strane i može da ti da sugestiju. Mislim da je uz vežbu, neophodno da se što više slušaju drugi izvođači. Kijev je bio grad gde su neverovatna imena gostovala. Ono što sam čuo tokom godina studiranja je uticalo na moju karijeru, odredilo mi je izvođački i muzički ukus. Sve probe u operi i baletu su iskustva koja ću zauvek pamtiti.

Foto: Nikola Bradonjić, Zoran Bojović, Srđan Doroški, Marija Erdelji

Život je čudo
Od 2001. do 2003. bio je dirigent Simfonijskog orkestra i Orkestra Operskog teatra grada Dnjepropetrovska u Ukrajini. S Gudačkim orkestrom Kijevske muzičke škole nastupao je u Španiji, Poljskoj, Nemačkoj, Portugaliji, a imao je i brojne koncerte s Nacionalnim simfonijskim orkestrom Ukrajine.

Studije dirigovanja završio je 2003. godine na Nacionalnoj muzičkoj akademiji Ukrajine u Kijevu u klasi profesora Alina Vlasenka, a na istoj akademiji diplomirao je i na odseku za harmoniku kod profesora Pavela Fenjuka. Plan je bio da se Mikica vrati u Srbiju, Šabac i započne profesorsku karijeru u Muzičkoj školi. Usledio je period velikih postignuća.

-Od 2005. godine sam predavao harmoniku, kamernu muziku i vodio školski orkestar. Na to sam posebno ponosan. Čini mi se da mnogo toga ima simboliku u mom životu. Kao dete, svirao sam u orkestru niže muzičke škole koji je vodio profesor Žika Gajić. Sećam se odlično da smo na Festivalu muzičkih škola u Senti osvojili 100 bodova i specijalnu nagradu. Sticajem okolnosti, kada sam ja rukovodio orkestrom, ponovo je bilo takmičenje u Senti. Nakon toliko godina, na istom mestu smo osvojili 100 bodova i prvu prvu nagradu. Dok sam bio učenik postojao je samo orkestar niže muzičke škole. Želeo sam to da promenim i osnovali smo i orkestar srednje muzičke. Ponosan sam na to što sam orkestar vratio u život. Na repubičkom takmičnju smo imali prve nagrade sa oba orkestra. Na takmičenju harmonike u Italiji, u Kastel Fidardu, osvojili smo takođe prvu nagradu. Tada su u orkestru svirali profesori i učenici svih razreda.

Maestro i „Maestro“
Maestro ima još jednu veštinu. Pravi kraft pivo simboličnog imena „Maestro“.

Foto: Nikola Bradonjić, Zoran Bojović, Srđan Doroški, Marija Erdelji

-Na ideju sam došao sasvim slučajno. Pivo nije deo naše tradicije, više se pije vino i rakija. Predložio sam prijatelju da pokušamo. Uspelo nam je i već nekoliko godina sam posvećen tom hobiju.
Na pitanje o emocijama koje budi dirigovanje, Mikica odgovara kratko i precizno.
-Orkestar svira onako kako dirigent čuje. Dirigovanje je profesija koja profitira sa godinama. Dirigent kroz iskustvo, godine staža, rad i probe raste.
Za kraj razgovora kaže:
-Ne bih mogao da ne budem u sferi muzike. Ponosan sam na sve ono što sam do sada postigao u životu, karijeri. Mogu za sebe da kažem da sam srećan čovek.

Ponuda koja se ne odbija
Ponuda koja se ne odbija Mikici je stigla krajem 2010. godine, kao savršen poklon za Novu godinu. Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu zamolilo je Mikicu da učestvuje u pripremi baletske predstave.

-Pripremana je premijera baleta Don Kihot. Koleginica iz Beograda je dirigovala premijeru, a mene su pitali da li bih učestvovao u procesu pripreme i nastavio da dirigujem predstavu posle premijere. Naravno da sam prihvatio. To je bila ujedno i moja audiciona predstava. Početkom marta sam postao stalni član SNP- a. Rad u školi je bio divan, ali oduvek sam želeo da se bavim dirigovanjem.

Foto: Nikola Bradonjić, Zoran Bojović, Srđan Doroški, Marija Erdelji

Mikica intenzivno sarađuje sa Zrenjaninskom filharmonijom, Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, Subotičkim simfonijskim orkestrom, Revijskim orkestrom „Impresija“ iz Niša, Zrenjaninskim kamernim orkestrom, Zavodom za kulturu Vojvodine i Ansamblom za savremenu muziku „2K+“. Posebnu pažnju ljubitelja muzike izazvale su simfonijske izvedbe numera grupa AVVA, Metallica i pevačice Tine Tarner.

-Sa Zrenjaninskom filharmonijom imao sam veliki broj gostovanja u zemlji i inostranstvu. Mislim da je to odličan primer kako klasična muzika može da dopre do šire publike. Ostaje žal što nismo nastupali u Šapcu, ali se nadam da će se to promeniti.