20. jun 2024.20. jun 2024.
Dragica Vujković, majstor za izradu kostimske opreme predstava(Foto: Glas Podrinja/J.R)

Dragica Vujković, majstor za izradu kostimske opreme predstava(Foto: Glas Podrinja/J.R)

Tekst je objavljen u štampanom izdanju Glasa Podrinja. Svakog četvrtka potražite novi broj na kisocima.

Dragica Vujković, majstor za izradu kostimske opreme predstava

Nizali su se kostimi za ovih 30 godina, izbrojala ih je više od 500. Ni sanjala nije da će je osvojiti taj svet, dok je planirala nešto sasvim drugo. Jer, život je više od plana, on se dešava dok te planove kujemo. I tako neretko ispadne bolje nego što smo želeli
U Šabačko pozorište Dragica Vujković je došla da pomogne u izradi kostima za predstavu „Puč“ i opčinjena njegovom magijom ostala tri decenije. Kao majstor za izradu kostimske opreme predstava, u njemu je rasla i kao čovek i kao profesionalac, učeći o životu i stičući veštine u radu.

Ponuda koja se ne odbija
-Pre „Puča“ nisam se uopšte bavila izradom kostima, ali sam radila u konfekciji gde sam prvo znanje stekla o radu uopšte i izradi odevnih predmeta, a kasnije sam bila kod modne kreatorke na obuci za izradu unikatnih stvari. Zatim sam došla ovde na ispomoć, ali sam zapravo na kraju sama radila kostim od početka do kraja, vrlo brzo sam se uklopila i sama sam sebe iznenadila svim onim što sam postigla u toku rada na toj predstavi. U pitanju je bila epoha i radila sam doslovno danonoćno da bih stigla sve da završim. Meni je sve bilo novo, jer je drugačije od rada u konfekciji kod modne kreatorke, gde je to odlazilo u prodaju, a ovde se videlo kako izgleda na sceni. Na kraju, usledilo je oduševljenje svih ljudi, pogotovo direktorke- priča Dragica, koja je odmah dobila ponudu da ostane da radi u šabačkom teatru.

Foto: Glas Podrinja


Iako je prvobitno imala ideju da započne nešto svoje, srdačno je prihvatila da ostane, ne želeći da propusti jedinstvenu priliku za usavršavanje. Nije mogla da zamisli da će raditi iza scene dasaka koje život znače. Završila je srednju hemijsko- tehničku školu, ali nije bilo posla, pa je sa sestrom od strica počela da kupuje materijale i kreira modele. Drug iz srednje je otvorio konfekciju i pozvao je da radi, ali sebe nije videla u kancelariji, već u proizvodnji, pa odlazi na časove kod modne kreatorke i uporedo kupuje mašine kako bi opremila sopstvenu radionicu i mogla da ostvari svoj san i kreira unikatne stvari.

Foto: Glas Podrinja


-Pre nego što sam došla u pozorište, kupila sam dve mašine i desilo da mi je tadašnja upravnica Zlatica Popović ponudila da ostanem. Kad sam shvatila da mi je ovde mnogo bolje i da ću naučiti mnogo više nego na nekom drugom mestu, sa vrhunskim kostimografima koji su se izgradili kroz rad i stručnost, odlučila sam da ostanem. Takav rad je ogromno zadovoljstvo. Iz predstave u predstavu, uvek novi izazov, uvek nešto novo, a bez obzira na to koliko je teško u izradi doći do tog kostima, na kraju, kad se vidi na sceni, na glumcima, zaborave se sve one muke, težak posao kroz koji sam prošla dok sam radila, snalaženje kako doći do finalnog rezultata- objašnjava i dodaje da da je njena dužnost da dobro „čita“ dobijenu skicu, a zatim sledi tehnička izrada.

Rad, uživanje, usavršavanje
Materijala nikad previše, a svaka greška ne može se popraviti, već se mora kupovati novi, pa je odgovornost veća zbog eventualnog izlaganja dodatnim troškovima. Bez obzira na to, duplo je veće zadovoljstvo kad se to sve završi i olakšanje jer je napravila nešto što traje godinama. Nizali su se kostimi za ovih 30 godina, izbrojala ih je više od 500. Za one s početka profesionalnog puta ne može da seti iz koje su predstave, samo na oko prepoznaje materijal i svoj rad. Imala je sreće da uglavnom radi stilske kostime, što je pravo uživanje.

Foto: Glas Podrinja


-To je veliki izazov, kostimi vezani za epohu, baš su bili bogati i radili su ih iskusni, poznati kostimografi sa velikim stažom u radu: Božana Jovanović, Milanka Berberović Buca, Biljana Krstić koja je radila „Učene žene“. Buca mi je predložila da završim konfekcijski dizajn, što sam i učinila da nadomestim i potvrdim svoje znanje. Ne mogu da znam šta mogu dok ne počnem da radim, a kad počnem, sama sebe ponekad iznenadim. Stavim na lutku, onda se oduševim kako lepo izgleda svaki detalj. Bitno mi je u toku samog rada da glumice budu zadovoljne, da kostim bude funkcionalan, jer on nije za slikanje, već prati radnju na sceni. Glumcima je bitno samo da to bude komotno i uopšte, da ih ne steže, žene su u tom pogledu malo zahtevnije. Sve to kad se spoji dobije se ono pravo, ali za početnika je to mnogo teško. Meni je zaista poslužio rad u konfekciji, a i kod modne kreatorke. Tu sam naučila kako praviti modele, kako uopšte doći do modela- naglašava.

U pozorištu nema radnog vremena, pa se kad to posao zahteva danonoćno radi da bi sve bilo spremno na vreme.

Nema nemogućeg
Najzahtevnije mi je bilo da uradim kostime za „Ribarske svađe“, jer se kupovao materijal i sekao na pačvork. Lepila sam lepljivim platnom da bih znala da sastavim- kako je iscrtano, tako isto da se sastavi da se dobije sponovo ravna površina, jer je sve to bilo od različitih materijala i dezena. To je bio veliki zahtev, napraviti prvo materijal od kog se kroji kostim. Morali smo danonoćno da radimo, pa smo primili devojku koja će samo to da obrađuje, da sastavlja, da se ne bi raspali materijali kad se kroje. Za „Puč“ smo pravili dosta neobičnih dugmića. Ne znam kako se zvala predstava za koju smo pravili oklope od šatorskog krila, od metala isecali te pločice i našivali metal da to izgleda autentično na sceni. Ne ide uvek sve po planu. Ponekad nam tako reditelj, valjda nezadovoljan, promeni kostim i to za pretpremijeru. Onda smo svi zatečeni, šta sad napraviti. Osmislimo nekako, nosim kući i bez probe za noć uradim glumici prema njenim merama i bude dobro. Reditelj je pred premijeru tražio da se od zavese uradi haljina i od 12 do pet sam uradila celu. Sećam se novogodišnje predstave kada sam za noć uradila haljinu, što je bilo zahtevno, budući da je u pitanju organdin.


-Što ne mogu ovde, završavam kod kuće. Ipak mi je lakše noću raditi na svojim mašinama, nego ostati ovde po celu noć. Bilo je perioda kad smo po celu noć radili, zahtevne predstave koje igra ceo ansambl, a nema ko da pomogne. Dobra organizacija je presudna da se što brže i lakše dođe do kostima. Nije lako, ali koliko je teško, toliko je još veće zadovoljstvo kad se to uradi. Uvek smo spremni na izazov, na neočekivane situacije u kojima se zahteva brzina i efikasnost, ne samo ja, nego i moje kolege koje rade, majstori u svom poslu- stolari, varioci, šminkeri, glumci koji prave neverovatne transformacije iz predstave u predstavu. Suština je da kad glumac uđe u lik i kostimom pokaže ono što je čar u predstavi. Jer, ako ne razmišljaju o svom tekstu i glumi, već o kostimu, onda nismo uradili dobar posao- napominje Dragica.

Radeći sa stručnim ljudima, čovek sebe izgrađuje
Za nju je pozorište mnogo više od posla i rada za mašinom.

-Prvo, radeći te predstave prolazim kroz neka vremena sa kojima se niko od nas nije susreo i saznajem nešto novo. Drugo, čovek izgradi sebe u svakom smislu radeći sa ljudima koji su izgrađeni. Pozorište prosto ima dušu, u njemu se oseti taj duh vremena. To ne može u drugim firmama gde su svi fokusirani isključivo na ono što rade. Pozorište je institucija u kojoj čovek može da nauči mnogo toga ako hoće da se fokusira na širinu toga što može da dobije, da oseti njegovu dušu kroz kolege raznih profesija- pojašnjava.

Foto: Glas Podrinja


Zvanično odlazi u penziju, ali će ipak ostati da radi kao saradnik po projektu. Ni sanjala nije da će je osvojiti taj svet, dok je planirala nešto sasvim drugo. Jer, život je više od plana, on se dešava dok te planove kujemo. I tako neretko ispadne bolje nego što smo želeli.

-Ovo zanimanje ne može da se poredi ni sa jednim drugim. Čini mi se, da ponovo biram, opet bih bila ovo što jesam, samo bih možda još pre počela da radim, stičući neophodne veštine bez kojih se ovaj posao ne može raditi. Valjda to iz čoveka izađe po inerciji, radeći neke stvari osetiš da ti nešto ide u životu, onda kreneš tim putem, pa nađeš sebe u tome i nastaviš da se usavršavaš. Bez toga, ostaješ u nekom prošlom vremenu. Nova oprema za rad, mašine, to su zahtevi vremena. Direktorka Aleksandra Delić je uložila mnogo u krojačnicu i opremila je tako da može svako ko dođe i zna da radi da se snađe. Prevazišli smo vreme kad se radilo sa starom opremom. Kostim mora da traje, a da bi trajao, mora da postoji mašina i znanje koje će da upotrebi onaj ko ga radi. Biće mi zadovoljstvo da nastavim i dalje ovde da radim, da se družim sa glumcima i ostalim kolegama- zaključuje Dragica.
D.Dimitrijević

Najnoviji broj

11. jul 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa