Slikar nikad ne priča o priči koju ispriča kroz slike, pa tako ni on, kaže. Ceo život slika Srbiju iz ugla malog čoveka, posebnu pažnju poklanjajući svakodnevnim, malim stvarima
Slikar nikad ne priča o priči koju ispriča kroz dela, kaže, pa tako ni on. Dragan Martinović Martin ceo život slika Srbiju iz ugla malog čoveka, posebnu pažnju poklanjajući svakodnevnim, malim stvarima. Odrastao je na daskama koje život znače zahvaljujući ocu Milivoju Martinoviću Martinu, pozorišnom reditelju i umetniku, od koga je nasledio slikarski talenat.
Tako je on svoju ljubav preneo na sina, koji je, opet, rastao u ateljeu i pošao njegovim stopama, jer između slikarstva i svega ostalog izbor je za njega bio jasan. Bežao je Dragan iz Šabačke gimnazije, ne u kafanu, nego u galeriju muzeja, te ga je tadašnji direktor te ustanove kulture Radovan Mirazović pismom i molbom jednom spasio izbacivanja, ali naredne godine nije uspelo. Umetnički i mladalački bunt ga je naterao da priredi prvu samostalnu izložbu sa svega 17 godina. Bila je upečatljiva, jer mu je nedavno Mihailo Gligorić Gliša, kad ga je sreo, rekao da pamti tačan raspored slika na toj postavci.
Foto: Mačvainfo.rs
Najposećenija izložba u istoriji grada Ne vodi evidenciju, ali veruje da je do sada uradio oko 2.000 slika. Izlagao je 200 puta samostalno, kao i na više od 400 grupnih izložbi. Vukova godišnja, „Mina Karadžić“, „Petar Lubarda“, neke su od nagrada u biografiji slikara ispisanoj brojnim kolonijama, postavkama na svim kontinentima i višedecenijskim pedagoškim radom.
-Ceo život slikam zapravo Srbiju iz ovog ili onog ugla, i to malog čoveka i svakodnevne stvari, pa sam imao, recimo, ciklus svih crkvenih praznika koji se praznuju i imaju svoj neki ritual i sadržaj, devedesetih godina sam jako puno slika uradio na tu temu. Mene prvenstveno zanima moć materijalizacije i majstorstvo u slikarstvu i ceo život tragam za procesom koji je bio zaboravljen. Na svu sreću, nije zaboravljen, našao sam put do procesa starih majstora. Nisam jedini, pošto sad vidim na drugim krajevima sveta ljudi rade tim postupkom- objašnjava Dragan Martinović.
Šabac, sin i kum Volim da dođem u Šabac, na Čivijadu, Karneval, da prošetam Starim gradom. Prvo, u kolektivu pozorišta sam proveo dve godine, sa kumom Ivanom Tomaševićem Žućom se prilično često vidim i čujem, dolazim na njegove premijere. Živeo sam dve godine u Stojana Novakovića 94 kao podstanar, svaki put kad dođem u Šabac provozam se pored te kuće i prođem pored porodilišta u Šabačkoj bolnici gde sam prvi put video sa prozora moga sina. Imam i školskih drugova i ta moja veza sa Šapcem ostaće doživotno. Sin je profesor na Akademiji klasičnog slikarstva koju sam svojevremeno osnovao. Silno je želeo da završi slikarstvo i uspeo. Međutim, malo izlaže, to je moja jedina briga u odnosu na njega. Druge brige nemam, ljudina je, čovek, što je meni mnogo važno. Jer, danas sve može da se nauči, ali da se bude čovek, to se teško nauči na fakultetu.
Sledeće godine u jesen obeležiće pola veka od prve samostalne izložbe, a ove, postavku u Muzeju Srema sa više od 60 slika, prati veliko interesovanje posetilaca. Poseta je, ističe, odlična, a bila je i Sonja Petrović Jagić iz šabačkog Kulturnog centra, te su dogovorili izložbu u Šapcu za decembar ove godine.
-Pre šest godina u galeriji „Lazar Vozarević“ na Vidovdan otvorena je izložba „Vostani Serbie“ posvećena stogodišnjici Prvog svetskog rata, za koju sam kasnije dobio Vukovu nagradu. Bilo je 15 slika u pet ciklusa, najposećenija izložba ikad u Mitrovici. Trajala je tri i po meseca i imala više od 12 hiljada posetilaca sa različitih strana, što je neverovatno za jedan mali grad. To je na mene ostavilo jak utisak, posle sam dobio Vidovdansku zlatnu medalju za doprinos kulturi i umetnosti i onda sam odlučio, pošto inače imam odnos prema značajnim datumima za srpski narod, da ću da napravim izložbu povodom Vidovdana- navodi Martin.
Foto: Mačvainfo.rs
Spomen- kuća posvećena ocu Dela su mu zastupljena u muzejskim i privatnim kolekcijama širom planete. Izlagao je na svim kontinentima, sem u Australiji. Uzor za odnos prema umetnosti bio mu je učitelj Milić od Mačve, prijatelj njegovog oca od rane mladosti.
-Moj otac je bio pozorišni reditelj u Bogatiću, osnovao amatersko pozorište sa 16 godina i bavio se slikarstvom iz hobija. Sačuvao sam samo pet njegovih slika. Sad sam u dogovoru sa Opštinom Bogatić i srećan sam što imaju razumevanja da krenemo u taj proces, da poklonim deo svoje kuće i da se napravi spomen- kuća posvećena Milivoju Martinoviću. U tom istom dvorištu treba da se sagradi galerija, pošto u Bogatiću imam ozbiljnu kolekciju od više od 250 slika koje su nastale na Likovnoj koloniji Sovljak koju je započeo moj otac. Umro je mlad, iznenada, sa 47 godina. Onda je Centar za kulturu to nastavio, pa je to zamrlo tri- četiri godine. Godine 2000. sam sa mojim nažalost pokojnim kumom Draganom Đakovićem, slikarom, Brankom Stankovićem, istoričarom, koji je bio jedno vreme direktor muzeja u Šapcu i Nenadom Stankovićem, sinovcem Milića od Mačve, oživeo tu koloniju sa pet studenata završnih godina likovnih akademija i to je bilo fantastično druženje- priča, dodajući da su meštani Sovljaka to posebno podržali, a u nekim od tih razgovora iznedrila se ideja da se napravi crkva brvnara koja je sad na istom placu na kome je i Etno park Sovljak i posebno lepo izgleda, onako, u skladu sa vremenom.
Angažovanje u Mačvi nikad nije prestalo, pa podseća i na dve kolonije u Salašu Crnobarskom.
Foto: Mačvainfo.rs
Bog ne daje talente ljudima, tako, lopatom -Pošto mi se desila ta tragedija sa očevom smrću na kraju treće godine, rešio sam da prekratim nešto što me čeka kao obaveza i otišao u vojsku. Moj profesor Zoran Petrović, veliki slikar, vajar i najveći književnik, je za to vreme podneo zahtev Likovnoj akademiji da mi se odobri upis sa treće na petu godinu, s tim što ostajem u obavezi da položim teorijske ispite, pa sam tokom treće godine savladao program četvrte i umesto pet, studirao četiri godine. Magistarske nisam imao nameru da upisujem, ali me profesor po obilasku akademije uhvatio za uvo, odveo u dekanat i tako sam upisao studije, istovremeno radio u Šabačkom pozorištu kao scenograf. Tamo sam imao atelje, slikao vredno i uspeo da ‘84 godine magistriram- seća se.
Neposredno po završetku akademije imao je sreću da bude izabran da izlaže sa perspektivnim umetnicima, a onda su usledili pozivi za samostalne izložbe. Prva je bila u Narodnom muzeju u Leskovcu, a zatim se nižu one u Njujorku, Parizu, Hongkongu, Atini, Beču, Ujedinjenim nacijama, svuda po Srbiji i bivšoj Jugoslaviji.
Nekoliko puta su mu ukradene slike i svaki put mu spletom okolnosti vraćene. Prvu sliku je prodao Šapčaninu Zahariju Trnavčeviću za 100 maraka, kad je bio šesti razred osnovne, kada je on snimao emisiju u Bogatiću o poljoprivrednicima. Sad je ta slika u opticaju na tržištu po ceni od 10 hiljada evra. Čak sedam svojih slika je otkupio, a jednu je platio 70 puta više nego što je prodao. Ogromna produkcija je posledica ogromnog rada, svakog dana, sem nedeljom, slika devet do deset sati.
-Imam odgovornost pred Bogom. Bog ne daje talente ljudima, tako, lopatom. Jako malo ljudi u bilo kojoj oblasti ima da su dobili talenat, ogroman broj stvari ljudi postignu enormnim radom. Međutim, onom ko poštuje talenat koji je dobio je mnogo lakše da dođe do rezultata i on mora da radi. Ako ne radi, gotovo, talenat se suši kao biljka koja se ne zaliva. Poštujem božju volju da mi da talenat i jedini način za to je da svakodnevno radim do kraja života. Imam baš monaški odnos prema tome. I ništa mi ne fali. Najlepše od svega je sesti za štafelaj i slikati. Imam 67 godina, pre šest godina sam imao infarkt, hvala Bogu, sačuvao me neki anđeo i imam nameru da radim i dalje punom parom. Sad već polako razmišljam šta ću za tri- četiri godine, ponovo, za neki Vidovdan. Umetnici nikad ne idu u penziju- zaključuje Martinović.
Foto: Mačvainfo.rs
Foto: Mačvainfo.rs
Foto: Mačvainfo.rs
