Život gondolijera koji je u Veneciji zavoleo Srpkinju

Francesco Gambirasi jedan je od retkih gondolijera koji čuvaju staru autentičnost grada na vodi. Većina turista se divi njegovoj veštini dok upravlja gondolom kroz uske kanale mesta koje je simbol romantike i tradicije, ali malo ko zna da ovaj Venecijanac ima posebnu vezu sa Srbijom. Njegova supruga Jasna Savić rođena je u Šapcu, a njihova ljubavna priča je podjednako zanimljiva kao i život koji vode između dva sveta.

Od malih nogu na vodi
Otac mu je zanatlija koji pravi forkole- drvene nosače za vesla, a deda je prvi držao brod na vesla za rentiranje. Odrastajući u takvom okruženju, već sa tri godine počeo je da vesla. Do 14. godine je bio poluprofesionalni veslač, a kasnije je nastavio karijeru u veslačkim klubovima. Dok je bio u vojsci, otac ga je pozvao i predložio mu da se prijavi na konkurs za gondolijera. Proces je bio zahtevan- od testa opšte kulture, više od 120 sati učenja o istoriji Venecije, do završnog ispita u kojem je morao da pokaže veštinu veslanja kroz najizazovnije delove grada. Nakon uspešnog polaganja, postao je zamenik gondolijera, a kasnije dobio i svoju dozvolu. Trenutno u Veneciji postoji 440 gondolijera. Posle tri decenije, opština je nedavno dodelila sedam novih dozvola.

-Već sam radio u tom okruženju pre nego što sam postao zamenik, pa su me svi poznavali. Jedan stariji gondolijer mi je rekao: „Za godinu- dve ću odustati, ako želiš, dozvola može da ide tebi, pošto nemam sinove.“ Tako sam dobio dozvolu- priča on.

Život na veslu
Posao gondolijera nije lak. Radni dan završava se kasno uveče, oko 23 sata, naročito tokom turističke sezone. Počinje u 9 ujutru, jer prioritet imaju transportni brodovi koji donose namirnice u Veneciju. Deset stanica za gondole raspoređeno je duž Kanala Grande. Leti, između 13 i 14 sati, stanice se zatvaraju zbog ručka. Stari gondolijeri nikada nisu radili u tom periodu, jer je prevruće.
-Najveći izazovi su brzi motorni čamci koji prave talase, ali i vremenski uslovi koji mogu biti nepredvidivi. Vetar ne utiče samo na strujanje vazduha, već i na vodu, pa je svaki dan na kanalu drugačiji. Najveći problem predstavljaju brodovi i transportni čamci, koji voze veoma brzo, stvarajući talase. Veliki talasi mogu da oštete gondole, a popravka je komplikovana, jer ima vrlo malo majstora koji to rade- napominje.

Foto: Privatna arhiva

Ture starih majstora
Francesco predlaže organizovanje tura koje bi prikazale tradicionalne venecijanske zanate, poput izrade forkola, metalnih delova za gondole i zlatih listića. Ove radionice, udaljene od turističkih ruta, predstavljaju pravi dragulj Venecije.

Svaka gondola je personalizovana i ima svoje ime, pa tako i ona koju vozi Francesco. Iako je to retkost, neiskusni gondolijeri ili nepažljivi putnici mogu da uzrokuju prevrtanje, kao prošle godine kad se klijent naglo pomerio, narušivši balans plovila. Zato je važno da putnici imaju poverenja u gondolijerevu veštinu upravljanja.

Mitovi i tradicija
Gondole su nekada bile transportno sredstvo, danas turistička atrakcija. Ranije su ljudi dolazili u Veneciju vozom, ulazili u gondole i odlazili do svojih odredišta. Pre Drugog svetskog rata, svi koji su znali da veslaju bili su mornari, a nakon rata postali su gondolijeri. Zato je njihova uniforma i dalje vezana za mornaricu- crne pantalone, crne ili bele patike (nikada bosi), klasičan slameni šešir sa plavom trakom.

Foto: Privatna arhiva

-Da biste bili gondolijer, morate voleti Veneciju, njenu tradiciju i kulturu. Morate je poznavati kao svoj džep, a ne smete biti vođeni samo zaradom, već ljubavlju prema samom poslu. Gondolijeri moraju biti lepo vaspitani, jer su oni lična karta Venecije koju ceo svet prepoznaje- podvlači poučen iskustvom rada tokom dugih 26 godina.

Jedan od mitova koji Francesco razbija jeste da gondolijeri pevaju.

-To nikada nije bila tradicija. Nekada putnici zatraže da pevamo, ali to nije nešto što je u opisu našeg posla. Pojedini gondolijeri će to učiniti za veći bakšiš, a neki, vraćajući se s posla, pevaju za svoju dušu. Gondolijeri ne smeju da pričaju telefonom dok rade. Kada izađu na Kanal Grande, razgovor je zabranjen i kažnjiv- objašnjava on.

Ljubav i veza sa Srbijom
Njegova ljubavna priča sa Jasnom Savić počela je na neobičan način. Upoznali su se u Veneciji, gde je Jasna radila u butiku visoke mode. Prvi susret je bio slučajan, ali sudbonosan. Budući da gotovo svi objekti imaju ulaz s kopna i vode, on je Jasnu primetio prolazeći gondolom svakog jutra. Zajednička drugarica ih je upoznala u jednom kafiću.

Foto: Privatna arhiva

-Kada smo se prvi put sreli, slučajno sam ga polila pićem. Zaljubio se na prvi pogled, ali sam ja neko vreme oklevala, budući da o gondolijerima kruže brojne predrasude. Svako jutro mi je ostavljao doručak sa porukom kada je prolazio pored butika, bio je veoma pažljiv i iskren i na kraju sam se uverila da je pravi čovek za mene- priča Jasna.

Prvi put su se poljubili, simbolično, na Dan Venecije i od tada su nerazdvojni. Frančesko je, zahvaljujući Jasni, upoznao srpsku kulturu i Srbiju. Šabac, grad u kojem Jasna ima korene, posebno ga je očarao svojom toplinom. Iako na prvi pogled nemaju mnogo toga zajedničkog, Srbi su, kao i Venecijanci, veoma gostoljubivi. Primećuje i da su Srpkinje snalažljivije i samostalnije od Venecijanki.
-U Srbiji se osećam kao da sam se vratio u vreme kada su prodavnice bile manje, trgovci ljubazniji, a ljudi topliji. U Veneciji smo svi navikli da živimo u zajednici, ali u Srbiji sam to doživeo na jedan drugačiji način. Svi su voljni da mi pomognu kad čuju da sam stranac, a takođe uživam u poseti pijacama kakve mi više nemamo- kaže.

Venecija- grad kontrasta
Život u Veneciji je specifičan: bez automobila, s kretanjem pešice ili vodenim prevozom. Razlike u društvenom statusu nisu viljive. Grad zahteva prilagođavanje njegovim pravilima, što rezultira mirnim načinom života bez buke i kriminala. Zato je ili volite ili ne.

Poslednji zaštitnici Venecije
Veruje da su gondolijeri poslednji zaštitnici stare Venecije. U gradu koji se menja pod uticajem masovnog turizma, jedini još uvek veslaju i čuvaju duh nekadašnje lagune.

-Ako nas ne bude, Venecija će izgubiti jedan od svojih najvažnijih simbola. Za mene su gondolijeri poslednji veliki zaštitnici i jedini veslači Venecije, zato je moj posao da je štitim onakvu kakva je nekada bila. Neće nam se ništa desiti ako je do nas. Jedino što bi moglo da promeni situaciju jesu neke drastične odluke sa vrha, venecijanske ili italijanske vlade- dodaje Francesco.

Mnogi turisti pitaju da li su kanali iskopani ili je Venecija izgrađena na vodi. Istina je da je Venecija podignuta na drvenim stubovima dugim 30 metara, zabodenim u tlo. Ovaj specifičan teren ne sadrži kiseonik, što sprečava truljenje drveta. Stubovi su postavljeni gusto jedan uz drugi, a na njima su građene kamene zgrade. Tako su se mala ostrva u laguni povezivala mostovima, formirajući grad kakav danas poznajemo. Ali za njega Venecija nije samo grad- ona je način života, baš kao što je i ljubav prema Srbiji postala deo njegovog bića.

-Svi vole Veneciju, i to je neka čudna ljubav- vole je kao da je osoba, član porodice, prijatelj. Venecija nije samo grad- ona je način života. Venecija i Srbija su tako neobično lepe, obe imaju dušu i to je najvažnije- zaključuje Francesco.