20. jun 2025.20. jun 2025.

(Foto: Glas Podrinja)

Pisani tragovi ne postoje ali se veruje da je manastir Čokešina podignut zaslugom Miloša Obilića

Manastir Čokešina: Manastir lekovitog mira, za ponos i primer

Manastir Čokešina se nalazi u istoimenom selu na području opštine Loznica, na severnoj strani planine Cer

Manastir Čokešina pripada Eparhiji šabačkoj i predstavlja značajan spomenik srpske kulture. Kroz vekove i burnu istoriju, svedok je bitaka, ratova, vere u slobodu, bolje sutra, nade u obnovu i rešenosti da se u svemu istraje.

-Ne postoje zvanični podaci o manastiru ali zna se da je iz vremena Nemanjića jer su sve crkve i manastiri, od Debrca do Tavne, njihove zadužbine. Kralj Dragutin je podigao crkava onoliko koliko je godina vladao ali puno toga je nažalost srušeno, popaljeno, tako da nema tačnih podataka kad je prvobitni manastir izgrađen. Prema predanju, obnovu je otpočeo Miloš Obilić uoči Kosovske bitke. Tokom vekova, više puta je rušen i paljen ali uvek iznova podizan. Na starim temeljima krajem 18. veka izgrađena je nova crkva, ali je i ona srušena 1804. za vreme Prvog srpskog ustanka, kada se odigrao Boj na Čokešini. Današnja crkva manastira je građena oko 1820. zaslugom kneza Miloša i njegovog brata Jevrema. Tako da u šali kažem da su sve Miloši zaslužni za manastir, prvo Obilić pa Obrenović, a da smo sad mi svi mali Miloši koji brinemo o njemu – objašnjava mati Ana, igumanija manastira.

Ratovi nisu mimoišli ni ovaj verski objekat, pa je i posle oslobođenja od Osmanlija, manastir narušavan. Ipak, uvek je iz nedaća izlazio i lepši i veći. Obnova manastira novijeg datuma započeta je 2002. godine, kada manastir dobija novu zgradu i novi konak. Radi se asfalt do manastira, uređuje prostor ispred i iza manastirske kapije. Igumanija manastira Čokešina Mati Ana, po nalogu vladike Lavrentija, dolazi na čelo sestrinstva sa misijom ali i zadatkom da zdanje uredi, obnovi, dovede u stanje kojim će se dičiti crkva, Čokešina, Mačva. Manastir koji će biti ponos i primer kako se voljom i radom može. Igumanija se, ponosna na ukazano poverenje i sa dozom nedoumice pred velikim zadatkom postavljenim pred nju, prihvatila posla. Dve decenije kasnije, sa nesmanjenim entuzijazmom i upornošću nadgleda i pazi da sve funkcioniše u najboljem redu a da manastirsko zdanje i imanje nikog ne ostave ravnodušnim, u najpozitivnijem smislu.

Igumaniju zatičemo u nadgledanju radova u obližnjem plasteniku i zalivanju cvetnih leja koje zauzimaju veliki prostor porte i koje šarenilom vrsta i boja skreću pogled sa objekata unutar samog dvorišta.

-Puno ima posla ovde, nas nekoliko sve održavamo, ne samo dvorišni prostor i zgrade, već i ekonomiju u kojoj gajimo voće, kupinu, borovnicu, imamo lešnik, plastenike, povrće, košnice. Stalno ima nešto da se radi, donesi ovo, odnesi ono, pusti vodu, počupaj, oplevi. Kad dođe na berbu, onda bude tu i još po koja žena iz sela. Sve treba propratiti tako da nekad bude kratak dan i usred leta da se sve pozavršava. Preko sat vremena treba samo cveće sve da zalijem, a tako leti svaki dan. Ali stiže se – priča igumanija.

Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. U njoj se kao i u porti obeležava Lazareva subota, datum Boja na Čokešini kada se okupi veliki broj posetilaca i organizuje prigodan program.

-Bude velika svečanost, kada se mi mali, odužujemo kroz pomen tim velikim ljudima koji su dali živote za oslobođenje od Turaka. Manastirska slava je Mala Gospojina a slavimo i Pokrov Presvete Bogorodice tako da praktično imamo tri slave. Crkva je ispunjena vrednim relikvijama. Ikonostas su radili umetnici poreklom iz Bitolja i Ohrida, deset godina posle izgradnje i osvećenja crkve, oko 1834. godine i on je originalan, sačuvan do danas – priča igumanija Ana.

Svetovno Ljubica, monaško Ana, u Čokešinu je došla po želji vladike Lavrentija koji je, nepogrešivo procenio da će upravo ona uspeti da manastir učini takvim kakav je danas.

-U manastiru Radovašnica sam provela 17 godina, dok je bio ženski. Jedno sam vreme bila u manastiru Krka gde sam do pada Krajine kuvala za bogoslove. Božijim promislom sam izašla iz mesta nedelju dana pre nego što je krenulo iseljavanje. Otišla sam do Šapca da obiđem svoj stan i tamo me je zatekla vest da je krenuo egzodus. Ja sam bezbedno došla iz Krajine, ali se mnogo naroda napatilo. Posle sam bila na Soko gradu gde mi je vladika Lavrentije jednog dana saopštio da je rešio da me pošalje ovde u Čokešinu. Sjajan je to čovek i episkop bio. Kao što je on i počivši patrijarh Pavle, neće se skoro roditi. I eto me Bogu hvala, sve se stiglo uraditi i još se radi. Ovde uvek ima naroda, dolaze ljudi, izletnici, ekskurzije, meštani, vernici – priča mati Ana.

Ova sedamdesetpetogodišnja monahinja, pored velikog truda uloženog u svakodnevno nadgledanje, brigu i održavanje manastira i ekonomije, odvaja vreme za pripremu lekovite biljke kozlaca, kako kaže, prirodnog citostatika, koji čisti bolesne ćelije u organizmu.

U znak sećanja na hrabre srpske ustanike, krajem 19. veka podignut je spomenik sa grobnicom u manastirskoj porti u spomen stradalima u Boju na Čokešini, ispod koga se nalaze kosti srpskih ustanika. Zasluge za podizanje spomenika pripisuju se igumanu Germanu.
- Celo manastirsko imanje kiša preskače, bude je samo kad su opšte padavine pa traje danima. I grad nas zaobilazi, ali ja za svaki slučaj kad vidim da se sprema nevreme ili kad čujem protivgradne rakete da se ispaljuju, uzmem da zvonim. Zvuk zvona proseca oblake –
S.G.

-Dosta vremena trošim oko pripreme kozlaca, biljke koju su ljudi od davnina koristili za lečenje. U narodu je poznata kao „zmijsko grožđe“ ili „gujin grozd“. Puno ljudi dolazi u Čokešinu samo po kozlac, za lek, jer su čuli da je pomoglo mnogima da se izleče i od najtežih bolesti. Nije kozlac lako naći, on hoće tačno određeno zemljište i klimu, specifična je biljka, hoće humus, vlagu, rečne doline. Nekoliko njih ide po Srbiji da ga nađe, donesu, pa onda sledi čišćenje, priprema. Misle ljudi da mogu sami da spreme, al nije baš jednostavno, čak ni naći ga. Mora ozbiljno da se radi. Ničije tinkture ne priznajem, samo ono kako se pravi ovde. Pakujemo u male posude i dajemo kome treba, kozlac se ne prodaje. Svako jutro komadić se proguta „na tašte“ sa vodom. Ko je koristio i kome je pomogao, stalno se vraća – objašnjava mati Ana.

Vraćaju se posetioci i zbog lepote uočljive u svakom kutku zdanja i okruženja. Zbog mira koji se oseća u vazduhu i pogledu na crkvu, spomenik srpskim vojnicima, manastirske konake.

S.G.

Aktuelno

Najnoviji broj

19. jun 2025.

Vremenska prognoza

Info

Berza

Manastir Čokešina: Manastir lekovitog mira, za ponos i primer

Aktuelno

Najnoviji broj