2. jun 2026.2. jun 2026.
30 godina mature Šabačke gimnazije
Trideset godina kasnije – hodnicima vremena
Postoje datumi koji ne prolaze. Oni se ne mere kalendarom, već pamćenjem, ne pripadaju samo prošlosti, već traju u nama, kao tihi orijentiri koji nas podsećaju ko smo bili i kako smo postali ono što jesmo. Postoje mesta koja napuštamo, ali ona nikada ne napuste nas, godinama ne prolazimo njihovim hodnicima, ne otvaramo njihova vrata, ne sedamo u njihove klupe, a ipak ih nosimo u sebi kao skrivenu arhitekturu sopstvenog života - za mnoge od nas, takvo mesto je Šabačka gimnazija.
Kada se okupimo trideset godina posle mature, ne vraćamo se samo u jednu zgradu, niti u jedno davno vreme, vraćamo se u prostor u kojem su se prvi put oblikovala naša pitanja, ambicije, sumnje i uverenja, vraćamo se u hodnike kojima smo nekada koračali uvereni da je čitav život ispred nas, ne sluteći da će nas jednog dana upravo ti hodnici naučiti šta je prolaznost.
Hodnik gimnazije je, zapravo, dobra metafora života. Dok smo bili učenici, činio nam se dugim, gotovo beskrajnim, danas znamo da je bio kratak, ali upravo u tom kratkom prostoru odigralo se nešto dragoceno: susret sa drugima i susret sa sobom. Iz učionice u učionicu nismo nosili samo sveske i udžbenike, nosili smo svoje strahove, prve ljubavi, prijateljstva, takmičarske zanose i velike planove, nosili smo budućnost koja je tada još uvek bila samo mogućnost.
Generacija koja je maturirala 1996. godine brojala je više od 180 učenika u šest odeljenja. Danas su među nama lekari, sudije, advokati, profesori, arhitekte, inženjeri, ekonomisti, psiholozi, istoričari, filozofi i mnogi drugi ljudi koji su svoje znanje i trud ugradili u svet oko sebe. Posmatrano spolja, naši putevi davno su se razdvojili, posmatrano iznutra, oni se i dalje ukrštaju u jednoj zajedničkoj tački — u sećanju na godine kada smo bili generacija.
Devedesete su nosile neizvesnost, oskudicu i nemir, nije se imalo mnogo, ali možda smo baš zato znali vrednost onoga što smo imali - imali smo vreme, imali smo razgovor, imali smo pažnju jednih za druge. Gledali smo se u oči, a ne u ekrane, na odmorima smo razmenjivali misli, a ne poruke, imali smo prijateljstva koja nisu zavisila od signala i baterija, pamtili smo glasove, a ne obaveštenja. Svet je bio manji, a mi — mi smo bili bliži. Danas, kada nam je čitav svet na dohvat ruke, ponekad deluje da smo dalje jedni od drugih nego što smo bili onda kada smo delili jednu klupu i jedan pogled.
I postojalo je zvono. Tada nam se činilo da ono samo označava početak ili kraj časa. Danas razumemo da je njegov zvuk bio nešto više - svako zvono bilo je mali podsetnik na prolaznost. Jedan čas se završavao da bi drugi počeo, jedan dan ustupao je mesto sledećem. Nismo znali da nas ono, iz dana u dan, priprema za mnogo veće rastanke i mnogo veće početke. Možda zato zvuk školskog zvona i posle tri decenije ima snagu da probudi nešto u nama, ne zato što nas vraća u prošlost, već zato što nas podseća da je vreme uvek dvostruko, ono nam oduzima godine, ali nam istovremeno daruje smisao tih godina.
Pamtimo i profesore. Danas, sa ove vremenske udaljenosti, vidimo ih jasnije nego nekada. Bili su strogi onda kada je bilo lakše biti popustljiv, zahtevni onda kada bismo mi birali prečice, učili su nas knjigama, ali još više primerom, od njih smo naučili da znanje nije ukrasa radi, već radi odgovornosti, da obrazovanje nije puko usvajanje informacija, već oblikovanje ličnosti.
Filozof Martin Hajdeger pisao je da čovek nije biće koje jednostavno postoji u vremenu, već biće koje svoje postojanje razume kroz vreme. Upravo zato su ovakvi susreti važni, oni nas podsećaju da nismo samo ono što smo postigli, već i sve ono što smo proživeli zajedno, da smo satkani od razgovora koje smo vodili, knjiga koje smo čitali, pogleda koje smo razmenjivali i ljudi koje smo zavoleli.
Možda danas više nismo isti oni mladi ljudi koji su 1996. godine napustili gimnazijske klupe, život nas je menjao, učio, ponekad i iskušavao, ali negde duboko u nama i dalje živi ona generacija koja je verovala da su znanje, prijateljstvo i čestitost vrednosti koje imaju smisla. Kao što je napisao Mika Antić: „Najlepše je ostati čovek.“ - možda je upravo to najveća lekcija koju smo poneli iz gimnazije.
I zato se danas ne okupljamo samo kao nekadašnji učenici, okupljamo se kao svedoci jednog vremena i jednog prijateljstva koje je nadživelo decenije. Dok ponovo prepoznajemo osmehe iz mladosti na licima zrelih ljudi, shvatamo nešto važno: život nije zbir godina koje su prošle, već zbir trenutaka koji su ostali.
A negde u nama, duboko ispod svih profesija, titula i obaveza, još uvek odzvanja jedno staro gimnazijsko zvono. Ne poziva nas više na čas. Poziva nas na sećanje, i podseća da postoje hodnici kroz koje čovek prođe samo jednom, ali kojima, u mislima, korača čitavog života. Ne postajemo stari onda kada nam prođu godine, već onda kada prestanemo da razgovaramo sa svojim uspomenama. A neke uspomene, kao dobro školsko zvono, umeju da se oglase baš onda kada je potrebno — da nas podsete ko smo bili i ko smo ostali.
Kada se okupimo trideset godina posle mature, ne vraćamo se samo u jednu zgradu, niti u jedno davno vreme, vraćamo se u prostor u kojem su se prvi put oblikovala naša pitanja, ambicije, sumnje i uverenja, vraćamo se u hodnike kojima smo nekada koračali uvereni da je čitav život ispred nas, ne sluteći da će nas jednog dana upravo ti hodnici naučiti šta je prolaznost.
Hodnik gimnazije je, zapravo, dobra metafora života. Dok smo bili učenici, činio nam se dugim, gotovo beskrajnim, danas znamo da je bio kratak, ali upravo u tom kratkom prostoru odigralo se nešto dragoceno: susret sa drugima i susret sa sobom. Iz učionice u učionicu nismo nosili samo sveske i udžbenike, nosili smo svoje strahove, prve ljubavi, prijateljstva, takmičarske zanose i velike planove, nosili smo budućnost koja je tada još uvek bila samo mogućnost.
Devedesete su nosile neizvesnost, oskudicu i nemir, nije se imalo mnogo, ali možda smo baš zato znali vrednost onoga što smo imali - imali smo vreme, imali smo razgovor, imali smo pažnju jednih za druge. Gledali smo se u oči, a ne u ekrane, na odmorima smo razmenjivali misli, a ne poruke, imali smo prijateljstva koja nisu zavisila od signala i baterija, pamtili smo glasove, a ne obaveštenja. Svet je bio manji, a mi — mi smo bili bliži. Danas, kada nam je čitav svet na dohvat ruke, ponekad deluje da smo dalje jedni od drugih nego što smo bili onda kada smo delili jednu klupu i jedan pogled.
I postojalo je zvono. Tada nam se činilo da ono samo označava početak ili kraj časa. Danas razumemo da je njegov zvuk bio nešto više - svako zvono bilo je mali podsetnik na prolaznost. Jedan čas se završavao da bi drugi počeo, jedan dan ustupao je mesto sledećem. Nismo znali da nas ono, iz dana u dan, priprema za mnogo veće rastanke i mnogo veće početke. Možda zato zvuk školskog zvona i posle tri decenije ima snagu da probudi nešto u nama, ne zato što nas vraća u prošlost, već zato što nas podseća da je vreme uvek dvostruko, ono nam oduzima godine, ali nam istovremeno daruje smisao tih godina.
Pamtimo i profesore. Danas, sa ove vremenske udaljenosti, vidimo ih jasnije nego nekada. Bili su strogi onda kada je bilo lakše biti popustljiv, zahtevni onda kada bismo mi birali prečice, učili su nas knjigama, ali još više primerom, od njih smo naučili da znanje nije ukrasa radi, već radi odgovornosti, da obrazovanje nije puko usvajanje informacija, već oblikovanje ličnosti.
Filozof Martin Hajdeger pisao je da čovek nije biće koje jednostavno postoji u vremenu, već biće koje svoje postojanje razume kroz vreme. Upravo zato su ovakvi susreti važni, oni nas podsećaju da nismo samo ono što smo postigli, već i sve ono što smo proživeli zajedno, da smo satkani od razgovora koje smo vodili, knjiga koje smo čitali, pogleda koje smo razmenjivali i ljudi koje smo zavoleli.
Možda danas više nismo isti oni mladi ljudi koji su 1996. godine napustili gimnazijske klupe, život nas je menjao, učio, ponekad i iskušavao, ali negde duboko u nama i dalje živi ona generacija koja je verovala da su znanje, prijateljstvo i čestitost vrednosti koje imaju smisla. Kao što je napisao Mika Antić: „Najlepše je ostati čovek.“ - možda je upravo to najveća lekcija koju smo poneli iz gimnazije.
I zato se danas ne okupljamo samo kao nekadašnji učenici, okupljamo se kao svedoci jednog vremena i jednog prijateljstva koje je nadživelo decenije. Dok ponovo prepoznajemo osmehe iz mladosti na licima zrelih ljudi, shvatamo nešto važno: život nije zbir godina koje su prošle, već zbir trenutaka koji su ostali.
A negde u nama, duboko ispod svih profesija, titula i obaveza, još uvek odzvanja jedno staro gimnazijsko zvono. Ne poziva nas više na čas. Poziva nas na sećanje, i podseća da postoje hodnici kroz koje čovek prođe samo jednom, ali kojima, u mislima, korača čitavog života. Ne postajemo stari onda kada nam prođu godine, već onda kada prestanemo da razgovaramo sa svojim uspomenama. A neke uspomene, kao dobro školsko zvono, umeju da se oglase baš onda kada je potrebno — da nas podsete ko smo bili i ko smo ostali.
Aktuelno
Najnoviji broj
28. maj 2026.
