Verovali smo u bolji svet

U radnoj sobi knjige, ploče, slike, fanzini, pisma, rukopisi pesama i romana. Sve je pomešano u kreativnom haosu. Svaki detalj je zasebna storija Kroz sobu se širi zvuk računara otvorenog na ličnom fejsbuk profilu. Naš sagovornik u džinsu, patikama, majci s printom ispod duksa i crnim kačketom, njegovim potpisom bez potpisa. Pregledao je novosti sa zida, lajkovao nekoliko fotografija, a potom otvorio mesindžer. Dan ranije je ispratio goste iz Zagreba. On je autor teksta za čuvenu pesmu Darka Domjana „Ulica jorgovana“ i glavni junak dokumentarnog filma hrvatskih autora o fenomenu te numere. Piše im dodatne informacije. Pritisnuo je “poslati”, ubrzo je dobio odgovor „Hvala puno“, sve u roku od nekoliko minuta. Sve pristaje savršeno uz ličnost Ivana Glišića i njegov mlad duh kome baš ništa ne mogu decenije. Osam ih je ostavio iza sebe. U laganom ritmu korača devetom.

Prosvetni radnik u penziji, pisac, pesnik, tekstopisac večni entuzijasta, idealista čije su ideale drugi izneverili, ali on nije prestao da živi po njima.

- Kada sam bio mlad nismo mogli ni da zamislimo ovako nešto, kaže pokazujući na ekran kompjutera.
-Mi smo se dopisivali pismima. Docent Kostić, profesor književnosti, obezbedio nam je dopisne drugove za vežbu engleskog jezika. Meni pripao Stiven iz Jorka. Nisam znao ni da li će pismo stići do njega, a kamoli mogu li očekivati odgovor. Mi smo svet upoznavali kroz knjige i filmove.

Odrastanje i detinjstvo obojeno ljubavlju
Ivan je rođen u porodici koja je pre i tokom Rata živela u zgradi u blizini današnjeg hotela „Sloboda“. Posle su preseljeni u pomoćne kuće. Delili su zajedničko dvorište, jedan jedva osvetljen nužnik, a za kupanje su imali gradsko kupatilo na mestu gde je danas Komunalna policija.
-Bili smo siromašni, ali niko nije bio gladan. Zajedno smo gajili voće i povrće u dvorištu, zajedno smo tovili svinje, a onda kada dođe vreme svinjokolja, ponovo zajednički rad i delimo – vodi nas u atrijum uspomena Ivan Glišić.

Bili smo siromašni, ali niko nije bio gladan

Foto: Privatna arhiva

Živeo je na obodu današnjeg naselja Benska bara. Naziv nosi po onome što se tu nalazilo do sedmadesetih godina, istinska bara. Kada je Sava napuni beše idealna za pecanje s uzvišenja pod kestenom, a kada se povuče, eto prostora za kolibe od trske. Zimi je klizalište na otvorenom. Zelenilom ispunjen grad, gde god pogled odvodi. Na drugoj strani od ondašnje Bare, Veliki park, bujan i - veliki.

-Jednom sam se bukvalno izgubio tamo, kao da sam u šumi. Izašao sam kod Save i tek po dimnjaku nekadašnje voćare uspeo sam da se orijentišem i vratim kući.

U Šapcu (1926-1946)
1926 - izgrađen teren s tribinama na mestu gde je danas stadion Mačve
1928 - podignuta zgrada Prve narodne apoteke u Šapcu
1929 - kabare “Metropoliten” iz Njujorka gostovao u Šapcu u hotelu “Pariz”
1932 - uspostavljena redovna autobuska linija Šabac Beograd
1933 - spomenik u porti crkve
1933 - podignut hotel “Zeleni venac”
1934 - otvoren železnički most
1934 - otvoren Sokolski dom
1934 - otvoren Zanatski dom (Pozorište)
1937 - podignuta zgrada Narodne banke
1938 - otvorena fabrika “Zorka”
1940 - završena zgrada Medicinske škole “Dr Andra Jovanović”
13.april 1941 - početak okupacije u Drugom svetskom ratu
22-24. septembar 1941 - Krvavi marš
23. oktobar 1944 - oslobođenje Šapca i miniranje železničog mosta
1946 - počinje izgradnja novih zgrada u Šapcu
*Ovo je samo deo važnih datuma u Šapcu između 1926. i 1946. godine

Dečak i slikar, sanjari
Dok prvo prisećanje privodi kraju, Ivan s police iznad monitora skida tanku plavu knjigu, od nekoliko desetina strana. Crtež dečaka na sredini naslovnice. Iznad piše njegovo ime, ispod: „Dečak i slikar“.

Foto: Privatna arhiva

-Ovo je moj prvi roman, pisao sam ga u osmom razredu. Uzmem svesku i olovku, sakrijem se u poljski toalet, tu je bio najveći mir, i pišem. Imao sam enciklopediju umetničkih dela. Zamislio sam siromašnog dečaka koji ih posmatra i izmišlja priče na osnovu onoga što vidi. Priče su bile pune bunta i otpora. Knjigu su tek nedavno štampali moji prijatelji pankeri, gotovo 70 godina posle nastanka rukopisa.

Mladi su neiscrpan izvor snage koju treba usmeriti i podržati

Komšija je bio kao najbliži rod
Ratna generacija je trpela nemaštinu, snažno verujući da je vreme ipak dobro, da svet ide u pravom smeru. Svaki sused je bio najbliži rod, ističe Glišić. Delili su dane i ono malo što su imali, čuvajući jedni druge. Iskreno su verovali da će svi ljudi živeti kao braća u neprolaznom dobu tehnologije, najvećeg saveznika u građenju lepšeg sveta.

-Sve se odvijalo brzo. Televizor je bio čudo kada sam bio srednjoškolac. Bio je jedan, javni, gde je sada stara robna kuća. Cela Karađorđeva ulica se okupi, svako ponese stolicu, gledaju dnevnik i seriju „Crni sneg“. Svoj prvi televizor sam kupio na rate krajem šezdesetih. Organizovao sam gledanje sletanja na Mesec. Bili smo fascinirani. U to vreme smo čitali „Treći talas“ od Toflera. Govorio je o malim telefonima koje imaju kosmonauti, to su u stvari naši mobilni telefoni danas.

Šabac Ivanove mladosti

Jedan grad je bio svet, a u tom svetu Ivanovog dečaštva i mladosti pored Tržnice se nalazila stočna pijaca, kućice građene u orijentalnom stilu i kafanica na jednoj strani bare, a na drugoj arhitektura bliža evropiskom nasleđu.

-Gde je sada zagrada Navipa, nalazila se divna građevina s lukovima. Po njoj sam zamišljao i građevine u Stendalovim romanima. Posle kafane „Šaran“ na kraju Karađorđeve završavao se i grad. Iza Zorka, ali i Zorkin bioskop. Mi po mraku, zimi tamo, da gledamo film. Meni je taj Šabac bio lepši.

Pomenuti Stiven iz Jorka je došao s tri druga početkom šestdesetih da me poseti, vodio sam ih na Vašar, prošli smo sve do izvora rečice Kamička, pecali na Bari, nisu mogli da se nagledaju. Drugi put su došli sedamdesetih, gledali u neverici zatrpanu baru, zgrade koje niču. Pitaju gde je Kamičak, zatrpan i on. Više nisu dolazili.

Foto: Privatna arhiva

Korzo je bio centar susreta Šapčana sredinom prošlog veka. Seća se Ivan da su na jednoj strani ulice šetali roditelji s decom. Kada devojčice i dečaci postanu devojke i momci, prelaze na drugu stranu. Ko je voleo provode u kafani imao je kultna mesta „Šaran“ (danas kladionica) i „Točkonju“ (danas mesara) ili igranke, ali samo ako nema slabu ocenu. Oni drugi, među kojima je bio i naš junak, otvarali su vrata sveta kroz filmove. Bioskopi na svakom koraku. „Pariz“, „Kasina“, „Dom sindikata“ s letnjom baštom, „Zorka“... Projekcije od 16 za osnovce, od 18 za srednjoškolce i studente, od 20 za najstarije.

-Pre filma puštali su „Žurnal“, svako mlad je to mrzeo. Šapućemo međusobno, jer nema glasne priče, čekajući da konačno počne film. Zimi u salama su grejale peći bubnjare, još se sećam tog zvuka. Dozvoljeni hrana i cigarete tokom projekcije. Na polovini filma pauza da se zameni rolna.
Krajem pedesetih premijerno je prikazan „Psiho“ u bioskopu „Kasina“, naravno u terminu za starije.
- Obezbedio kartu od komšije koji je radio na ulazu, iako je bio u terminu kada mi nije bio dozvoljen pristup. Da bude gore, prvu cigaretu u životu zapalim na pauzi, a pored mene razredni. Film mi je preseo, sutradan u školi upozorenje pred smanjenje ocene iz vladanja.

Ivan Glišić sa mladim novinarima u redakciji Glasa Podrinja 1987. godine, Foto: Privatna arhiva

Četiri unakrsne ulice i mnogo sokaka
Šabac je industrijski rastao u tom dobu, ali je još uvek bio mali grad. Kako ga opisuje sagovornik, „četiri unakrsne ulice i mnogo sokaka“. Svi su se poznavali.

-Razlike u bogatstvu smo manje primećivali, iako ih je bilo, a kao da su bile manje važne, bar mladima. Družili smo se svi i zato je Šabac bio jedan od najliberalnijih gradova. Znali smo ko je kakav čovek, to je bilo važno. Mi smo imali muziku iz celog sveta. U pozorištu matine vikendom. Puštana je meksička muzika, s razglasa i brigadirske pesme, ali i šansone. U bioskopima filmovi o rokenrolu, Džeremi Stil, Helen Šapiro, slušali smo radio Luksemburg. Do sedamdesetih smo pratili crni talas u kinematografiji Evrope. Andergraund scena s Flekom, Đokom Popovićem. Ploče smo zajedno slušali u Domu JNA. Organizovali smo svakog četvrtka susret mladih stvaralaca i mladih vojnika. To su bile izložbe, svirke, recitali, pokrenuli smo časopis „Susreti“.

Pomoći drugima i dozvoliti da drugi pomognu tebi, sve to može da stvori lepši svet

Omladina nekada i sada
Imali su mladi svoju salu u Domu omladine (danas Kulturni centar), nekadašnju „Rupu“. Vasko Popa i Mika Antić su bili politički nepodobni, ali su dolazili u Šabac.

-Jednom je mladi partijac pokušao da ismeje Popu dok je čitao svoja dela na večeri poezije. Posetioci su ga isterali napolje. Sve se promenilo sedamdesetih kada su funkcioneri dolazili iz drugih gradova, donoseći mnogo više podozrenja. Svako je mogao delovati kao neprijatelj. Zabranili „Čivijadu“, zabranili „Zavičajni klub studenata“, „Klub mladih stvaralaca“, počeli su pozivi na informativne razgovore.

Noseći jed zbog svega otputovao je Ivan u London, gde je upoznao radničku omladinu sa čiroki frizurom. Nekoliko njih je pokazivalo srednji prst kraljevskom paru. Nazivali su sebe „pankeri“. Isijavali su bunt. Bio je posle toga Glišić najveća potpora pankerima na njihovim počecima kod nas, kroz osamdesete, teške devedesete.

-Mladi su neiscrpan izvor snage koju treba usmeriti i podržati. Mene su optuživali da ih kvarim, čak i kada su ispunjavali svoje snove. Pomogao sam da se izraze, da iskažu ono što je u njima, to sam radio čitav život. U prostorijama zgrade današnje Mesne zajednice „Donji šor“ imali smo od 2000. do 2004. godine Art otpor scenu. Pravili smo filmske projekcije, izložbe, različite događaje, osmišljavali sve zajedno, sve volonterski. Verovali smo jedni drugima, zajedno verovali u ideale. Zbog toga su rado dolazili u Art otpor scenu. Umesto podrške, ugasili su ga. Objasnili su mi da se žale iz drugih ustanova kako im uzimam hleb.

Foto: Privatna arhiva

Ni Šabac više nije isti

Mnogo je onih koji su iz Šapca krenuli put većih gradova, a kojima je Ivan dao vetar u leđa. Jave mu se i zahvale i oni za koje nije ni znao da je uticao. Više ne piše, svet nije onakav kakvim ga je zamišljao.

-Razumevanje u porodici, razumevanje drugih, slušanje pre pričanja, pomoći drugima i dozvoliti da drugi pomognu tebi, sve to može da stvori lepši svet. Zavist, nerazumevanje, ratobornost i površnost ga kvare. To su nepromenljive stvari i srž dobrog ili lošeg, do ljudi je šta će izabrati, svako za sebe...

Mladalački bunt i dalje živi u Ivanu Glišiću, iako svet i Šabac odavno nisu oni iz njegove mladosti.

M.Ž.B./D.B.

Tiha ili Oprezna generacija (1925–1945)
Tiha generacija odrasla je tokom Velike depresije i Drugog svetskog rata, što ih je učinilo konzervativnim, vrednim i fokusiranim na sigurnost. Radije se oslanjaju na tradicionalne medije poput novina, radija i televizije, koje smatraju pouzdanim izvorima informacija. Cene stabilnost i lojalnost prema poslodavcima i zajednici, poštujući autoritet i norme.

Bejbi bumeri (1946–1964)
Rođeni u periodu posleratnog ekonomskog rasta, bumeri su oblikovani optimizmom i težnjom ka materijalnoj sigurnosti. Preferiraju televiziju, štampane medije i radio, ali su se u kasnijem životu prilagodili osnovnim digitalnim alatima, uglavnom radi kontakta s porodicom i prijateljima.

Generacija X (1965–1980)
Generacija X, nazvana i „MTV generacijom,“ odrastala je uz televiziju i pojavu kompjutera, a sada je potpuno prilagođena i digitalnim medijima. Rado gledaju televiziju i čitaju novine, ali su takođe aktivni na društvenim mrežama i prepoznatljivo su tehnološki pismeni. Gen X-ovci su često u „generacijskom sendviču,“ balansirajući između porodičnih obaveza i karijere.

Milenijalci (1981–1996)
Milenijalci su prva generacija odrasla uz internet i digitalne uređaje, pa lako koriste mobilne aplikacije, društvene mreže i striming platforme. Oprezni su u izboru medija i često preferiraju sadržaj koji je dostupan onlajn, dok tradicionalne izvore koriste u manjoj meri. Manje su lojalni brendovima od prethodnih generacija, oslanjaju se na preporuke i praktičnost proizvoda.

Generacija Z (1997–2012)
Generacija Z odrasla je u digitalnom svetu gde je mobilni telefon deo svakodnevice, a društvene mreže glavna platforma za komunikaciju i informacije. Preferiraju autentičan i direktan sadržaj na društvenim mrežama, a od tradicionalnih medija koriste vrlo malo. Brendove ocenjuju po tome koliko su povezani s njihovim vrednostima.

Kojoj vi generaciji pripadate? Skenirajte QR kod na vašem telefonu i rešite kviz.