PRIZNANjE DRUŠTVA NOVINARA VOJVODINE IVANI STANKOVIĆ
Život u ritmu novinarskog poziva
Novinari što im je potrebno da saznaju, do prave informacije, da bi se potom oni rukovodili po informaciji koju im saopštavate. Dakle, objektivna, potpuna i na vreme saopštena informacija jeste ono što ljudi očekuju da saznaju, a vi ste tu da im to omogućite. Zaista nastojim da tako ispunjavam svaki svoj novinarski zadatak
Godišnja nagrada Društva novinara Vojvodine „Dimitrije Frušić“ za seriju napisa – emisija u protekloj godini dodeljena je novinarki Radio - televizije As Šabac Ivani Stanković, za seriju dokumnetarnih emisija „Nasleđe pocerskih manastira“. Nagrada joj je svečano uručena proteklog vikenda u Novom Sadu. Kuriozitet nagrađenog serijala, deset priča o manastirima Čokešina, Radovašnica, Kaona, Petkovica i Tronoša, jeste što ovaj naziv do sada nije upotrebljivan u srpskoj istoriografiji i literaturi, te samom odrednicom lokalizuje značajan deo nacionalnog kulturnog i duhovnog nasleđa na mapi Republike Srbije.
Ivana se novinarstvom bavi gotovo tri decenije. Počela je još kao srednjoškolka u TV „Šabac“. Nakon studija na Akademiji umetnosti – na Odseku muzičke pedagogije, potom i Akademije strukovnih studija, radi kao nastavnik muzičke kulture u OŠ “Sele Jovanović“ u Šapcu, a 2003. godine se vraća novinarstvu. Radila je i kao dopisnik lista „Politika“ za Mačvanski okrug. Trenutno na Radio – televiziji As radi kao novinar i urednik.
Foto: Privatna arhiva
Društvo novinara Vojvodine nagradilo vas je priznanjem „Jaša Tomić“ za najzapaženija ostvarenja u celokupnom jednogodišnjem stvaralaštvu Koliko Vam znače nagrade u novinarskom poslu? -Kada neko nepristrasno vrednuje vaš rad i kada vas za učinjeno delo nagradi, čovek ne ostaje ravnodušan. Jer, to je verifikacija vašeg dela, vaše posvećenosti poslu i onoga što ste uradili. Mene je za ovu nagradu predložila moja matična kuća Radio-televizija As. To je razlog više za radost: vrednuje se vaš rad najpre u kući u kojoj radite, a potom i izvan kuće, od esnafskog udruženja.
Da li dok radite neki prilog ili emisiju razmišljate da bi oni mogli biti i nagrađeni? -Ne. Kada bih razmišljala na taj način, moj rad ne bi zavređivao bilo kakvo priznanje. To bi bilo u koliziji sa osnovnim principima profesije kojom se bavim – da objektivno i nepristrasno izveštavam o onome što se događa oko nas. Tu je istina jedini i rukovodeći princip.
K
ada neko nepristrasno vrednuje vaš rad i kada vas za učinjeno delo nagradi, čovek ne ostaje ravnodušan. Jer, to je verifikacija vašeg dela, vaše posvećenosti poslu i onoga što ste uradili
Čega se u poslu uvek pridržavate i od kojih načela nikada ne odstupate? -Novinari što im je potrebno da saznaju, do prave informacije, da bi se potom oni rukovodili po informaciji koju im saopštavate. Dakle, objektivna, potpuna i na vreme saopštena informacija jeste ono što ljudi očekuju da saznaju, a vi ste tu da im to omogućite. Zaista nastojim da tako ispunjavam svaki svoj novinarski zadatak.
Obrazloženje nagrade Društvo novinara Vojvodine obrazložilo je zbog čega je baš Ivana Stanković nagrađena za svoj rad. -Njen najnoviji autorski serijal „Nasleđe pocerskih manastira“ – koji je realizovala uz snimatelja Vladimira Uroševića – skreće pažnju na vrednu, ali i dalje nedovoljno predstavljenu i javnosti poznatu istorijsku, kulturnu i duhovnu baštinu ovog dela Srbije. Već samim naslovom ovog dokumentarnog serijala autorka je uvela dosad novu u istoriografiji i literaturi nekorišćenu, a posebnu odrednicu za skupinu svetinja pocerskog kraja koje čine manastiri Čokešina, Petkovica, Radovašnica i Kaona, kao i malo udaljeniji, ali takođe nadomak Cera, manastir Tronoša. Sve njih povezuje predanje o legendarnom junaku Kosovskog boja, Milošu Obiliću, koje ga poreklom smešta u Pocerje, kao i dokumentarno uverljiv, lepo, prijemčivo i svima razumljivo predočen sadržaj o ovim manastirima, kao svedocima velikih događaja iz istorije Srbije u kojima su bili vekovna utočišta, staništa i duhovna stecišta značajnih ličnosti nacionalne istorije, navodi se u obrazloženju.
Šta Vas je opredelilo ka novinarstvu i da li je danas teže ili lakše raditi nego na samom početku Vaše karijere? -Nekada je novinarstvo bilo atraktivna profesija, mnogo atraktivnija nego danas. Nije bilo toliko, kao danas, mogućnosti da se ljudi informišu, putem raznih medija, društvenih mreža i uz pomoć sve razvijenijih tehničkih sredstava, koja omogućavaju da imate uvid u svaki kutak Zemljinog šara, pa i u ljudsku intimu... Zato se ranije novinarski poziv toliko cenio. Da, bilo je atraktivno biti novinar. Mogli ste da budete tamo gde mnogi drugi nisu mogli da kroče. Vremenom novinarstvo postane sastavni deo vašeg života, i onda nastojite ne samo da se kroz taj poziv iskažete, nego i da živite u ritmu toga poziva, i nadasve, da učinite nešto više što može biti na dobro zajednice kojoj pripadate.
Postoji li neka emisije koju biste izdvojili i na koju ste posebno ponosni u svojoj karijeri? -Gotovo tri decenije sam u novinarskoj profesiji, a opet, svaki novi dan je početak pun entuzijazma i želje da se dati talenti radom uobliče i umnože. Poseban afinitet osećam prema temama iz nacionalne i loklane istorije, kulture, tradicije i duhovnosti. Upravo sam kroz njih ubirala i najlepše profesionalne plodove, kroz dokumentaristiku. Svaka, od gotovo 100 mojih dokumentarnih emisija, osim čvrste dokumentarne podloge, ima i odjek moga viđenja, promišljanja i izražavanja, uz neskriveno iskazivanje pijeteta prema srpskom nacionalnom biću. Dok je sveta i veka, uvek ima tema za pisanje. One nisu uslovljene samo prilikama, nego i vrednosnim sistemom koji sledimo, a te vrednosti, na kojima čuvamo svoje nacionalno biće i koje garantuju da nećemo zalutati, jesu antipod onome što nam se nameće u ovom haotičnom svetu, u kojem živimo, prinuđeni da se branimo od fuzije novouspostavljenih globalističkih vrednosti.
Foto: Privatna arhiva
