Testiranje budućih prvaka: Nema mesta panici

Kako se bliži termin testiranja budućeg đaka prvaka, tako kod roditelja raste tenzija što se često prenosi i na decu. „Da li će proći na testu?“, „Šta treba da zna?“, „Kakvi će zadaci biti?“, neka su od pitanja koja se ovih dana postavljaju u porodicama predškolaca.

- Svake godine upis prvaka je poseban događaj u školi i iznova radost svih zaposlenih. Prvi kontakt budućih đaka je upravo kada oni dolaze sa roditeljima na razgovor kod psihologa ili pedagoga, odnosno na testiranje. Više od tri decenije obavljam testiranje budućih školaraca i gledam na taj proces kao susret sa porodicom i decom. I testiranje se kroz godine menjalo, ne samo u smislu praktičnih zadataka već i u komunikaciji i odnosu roditelja prema tome. Rekla bih da su oni sada više opterećeni time kroz mnoštvo pitanja koje postavljaju najpre sami sebi – da li su deca pripremljena, da li će biti uspešna i sl. Ide se čak dotle da su u ponudi i pripreme za prvi razred - objašnjava Slobodanka Aleksić, psiholog u OŠ „Nata Jeličić“.

Upis u prvi razred je važan događaj u životu svakog deteta. Proces testiranja pomaže u proceni i razumevanju individualnih potreba svakog deteta – navodi.

-Naš posao je između ostalog posle završenog procesa testiranja, formiranje odeljenja, da ujednačimo sastav prema saznajnom nivou dece, emocionalnoj i socijalnoj zrelosti. Dešava se, i to prilično često da roditelji dođu sa gotovom idejom kod kog učitelja treba da bude njihovo dete. Pri tom, to se uvek ne poklapa sa stručnom procenom pedagoga i psihologa i onda dolazi do osetljive komunikacije. Najbolje je da roditelji veruju u to da će naša stručna procenata biti i najbolja za njihovo dete. Nekada i dodatno zbunjuju informacije od drugih roditelja koji „znaju“ kod koga žele da bude njihov prvak, pa tako dolaze u nedoumicu da li oni sami loši roditelj jer se nisu potrudili da saznaju više o nastavnom kadru i opredelili za nekog od onih koji preuzimaju prvake. To naravno ne treba da ih opterećuje. Verujte stručnoj proceni onih koji su za to obučeni i čiji je to posao – objašnjava Aleksić.

Upis u prvi razred je važan događaj u životu svakog deteta. Proces testiranja pomaže u proceni i razumevanju individualnih potreba svakog deteta

Kako izgleda razgovor sa školskim psihologom?
- Kao kad svako od nas treba da ode negde gde mu je nepoznato a pritom se nešto od nas i očekuje, javlja se blag nivo tenzije i to je normalno da postoji. Korisno je pre samog dolaska na testiranje doći do škole, prošetati malo hodnicima, dvorištem. Kod prvog susreta sa prvacima, najvažniji je kontakt, strpljenje, pokaziti im da su dobrodošli, da su prihvaćeni. Sam početak testiranja podrazumeva razgovor zajedno sa detetom i roditeljima, upoznajemo se sa osnovnim činjenicama o budućem prvaku. Roditelj onda izađe i dok je dete na testiranju, ispred popunjava administrativne upitnike. Obično dete najpre nešto nacrta što nam ukazuje na kom je nivou grafomotoričke zrelosti. Individualne razlike među decom su velike i to je normalno. Samo testiranje, razgovor i testovi su u vezi stvari koje su detetu već poznate. Između ostalog to je crtanje, uočavanje detalja, stepen usvojenosti nekih logičkih operacija na osnovu čega vidimo kako dete razmišlja. Prve informacije nam u nekim slučajevima znače i za dalje praćenje kada ćemo se po potrebi uključiti kao podrška – ističe školski psiholog.

Foto: Glas Podrinja

Roditelji igraju ključnu ulogu u pripremi deteta za školu. Upis ne treba da bude stres za roditelje a naročito ne za dete. Testiranje jeste prvi formalni ispit ali za njega ne treba da se priprema, vežba, uči.

-Čujemo da se deca dok čekaju na testiranje ispred vrata preslišavaju, da ih roditelj pita da ponove dane u nedelji, mesece u godini, da broje ili recituju. To bude simpatično, ali nema potrebe za tim. Primećujemo da je saznajni razvoj kod dece primeren uzrastu, oni raspolažu sa dosta informacija.

Međutim, socijalna i emocionalna zrelost je drugačija. Deca su prezaštićena, često se od njih ne traži da urade ono što bi i mogli primereno svom uzrastu. Kad dođu u poziciju da treba da imaju obavezu, to onda može stvoriti problem. Sve više se druže virtuelno, preko igrica i društvenih mreža, taj lekoviti socijalni kontakt izostaje. Oni se i u običnom druženju sa vršnjacima u dvorištu ili ispred zgrade, bez prisustva odraslih uče socijalnim veštinama. Naravno, tu smo da pružimo pružimo podršku kako bi prevazišli svaki problem. Najvažnije je da ne treba pričati o polasku u školu kao o nekoj situaciji koja je bajkovita. Najbolje je uputiti dete da je to mesto gde će steći nove drugare, gde će se igrati, ali da će imati i obaveze. Bilo bi dobro da roditelji od najranijeg uzrasta grade odnos koji je otvoren, pun poverenja i razumevanja koji je važan kako za polazak u školu tako i za sve u životu – zaključuje Aleksić.