Rad sa pacijentima nije samo terapija

Na Odseku onkologije stacionar Opšte bolnice „Laza K. Lazarević“ u Šapcu svakodnevno se leče pacijenti sa različitim vrstama karcinoma. Od trenutka dobijanja dijagnoze do izlečenja put je emotivan, i komplikovan. Početni šok oznake C na izveštaju lekara specijaliste menja želja za ozdravljenjem.

Priprema za terapiju, psihološki i fizički
Tatjana Popović, blok sestra Odseka onkologije stacionar za Glas Podrinja govori o odnosu prema pacijentima, emocionalnim izazovima sa kojima se osoblje i pacijenti suočavaju u procesu lečenja.
-Kada dođu kod nas prvi put važno je da im damo sve neophodne informacije o lečenju, ali veoma pažljivo. To je proces koji traje. Nisu samo terapije koje primaju, tu su i konzilijumi, operacija ili zračenje, kontrole, nekada i dodatne terapije ili promene postojećih. Zbog toga moramo da budemo empatični i da procenimo pacijenta. Često im kažemo da ćemo se družiti bar godinu dana kako bi bili svesni da je to proces – dodaje sestra Popović i naglašava da je rad sa onkološkim pacijentima poseban za medicinsko osoblje.

-Svaki dan je emotivan, izazovan. Nekad ne možemo sebe emotivno da zaštitimo, jer pacijenti su nekada i naši bliski prijatelji, poznanici, kolege, mlade osobe ili pacijenti sa komleksnim životnim pričama. Sve to ostavlja trag na nama. Teško je zaboraviti sve, ali je važno da nađemo balans između posla i privatnog života. Ako ne pronađemo dobar način da se nosimo sa svakodnevnim izazovima, emocijama, teško možemo biti profesionalni i stabilni. Zajedno prolazimo kroz različite periode i postajemo kao mala porodica. Znamo kada im se događaju važne stvari, kada žene i udaju decu, dobijaju unučiće. S vremenom se vežemo jedni za druge.

Posao (ne) ostavlja na vratima bolnice
Navodi da postoji zvanično radno vreme, no da često ne gledaju na sat.
-Moram da napomenem da pacijenti imaju naše brojeve telefona, i u nekim trenucima ne možemo da im ne odgovorimo na poruku ili da im se ne javimo. Trudim se da ne nosim kući posao, ali nekada nije moguće isključiti se. Dešavalo mi se da uveče, vikendom razmišljam o pacijentu. Ovo kada govorim ne govorim samo u svoje ime, već i svih koleginica sa Odeljenja. Znam da dajemo sve od sebe.

Porast broja obolelih
Sestra Popović naglašava da je broj osoba obolelih od karcinoma iz godine u godinu sve veći, ali da se trude da odgovore svim izazovima koje to nosi.
-Kod nas su liste čekanja oko pet dana, najviše sedam. Trudimo se da kada pacijenti dođu sa konzilijarnom odlukom da te nedelje započnu sa terapijom, bez obzira da li je odluka doneta u Šapcu, Beogradu ili Sremskoj Kamenici. Svesni smo da je vreme presudan faktor, te se trudimo da budemo tu za njih. Zbog toga mislim da imaju poverenja u nas.

Težina emocija i izazovi profesije
Lečenje podrazumeva više od terapije. Uključuje pripremu, razgovor, logistiku, praćenje i podršku lekara, medicinskog osoblja.

-U zavisnosti od vrste terapije koju primaju mi ih pripremamo za celokupan proces. Najčešće pacijentima kažem da se isplaču pre početka hemioterapije, a kada krenu u borbu toga više nema. Veoma je teško uskladititi psihološki momenat, početak lečenja. Zbog toga ih bodrimo. Naglasimo da je to proces, borba, ali da će izdržati. Najlepši trenutak je kada završe lečenje i jave nam se kao zdravi. To nam je posebno emotivno i značajno, u tom trenutku znamo da smo dobro radili i da smo uspeli – kaže Tatjana Popović.

Hemioterapija i gubitak kose, više od fizičke promene
Napominje da su pacijenti često zabrinuti, neinformisani, ili u strahu pre početka terapije. Imaju brojne nedoumice.

-Radimo sa pacijentima koji primaju drugačiju vrstu terapije za koju su čuli da nije prijatna, te da se mogu javiti i nuspojave. Hemioterapija je dobra, ali i oštećuje zdrave ćelije. Ima neželjene nuspojave kao što je gubitak kose. Kada pacijent dođe kod nas jedno od prvih pitanja je da li će kosa opasti. Ono što im uvek kažem da to zavisi od terapije. Od nekih kosa opadne, od drugih ne, ali se proredi. Na osnovu našeg iskustva, ona veoma brzo počinje da raste. Naravno da je taj prvi momenat gubitka neprijatan, stresan za pacijentkinju. Pokazalo se da kontakt, razgovor sa drugim pacijentima i pacijentiknjama pozitivno utiče nas sve. Trudimo se da pacijenti razgovaraju međusobno, razmenjuju iskustva. Posebno ih hrabri kada vide one kojima je počela da raste ili porasla kosa – ističe Popović i dodaje da je razgovor ključan.

-Važno je da razbijemo predrasude koje vladaju, posebno u manjim sredinama. Neophodno je da pacijenti manje brinu o onome šta će reći okruženje. Imali smo pacijeta koji je želeo da odustane od hemioterapije zbog gubitka kose. Ali najviše zbog pogleda, pitanja. To nisam mogla da dozvolim, te sam ga pozvala, razgovarala sa njim i ukazala kako postupaju mlade devojke koje su izgubile kosu, ali se bore. To ga je ohrabrilo, motivisalo. Naravno da sve zavisi od nečijeg psihološkog stanja, okruženja, godina, ali zbog toga smo mi tu.

Savet, podrška i pomoć
Naglašava da pacijetni uvek mogu da im se obrate ukoliko im je potrebna pomoć, savet.
-Udruženje Milica nam često donira perike koje su dostupne pacijentima, i njih mogu da preuzmu kod nas. Dobijaju ih na korišćenje. Pozivam pacijente kojima perika više nije potrebna da ih poklone drugim pacijentima. Mogu da ih donesu i kod nas, a mi ćemo ih proslediti onima kojima je to potrebno. Dajemo im smernice i kada je ishrana u pitanju. Dobrom ishranom sprečavamo potencijalne komplikacije. Na ovaj način im pomažemo da lakše prođu kroz hemioterapiju i čitav proces - kaže sestra Popović.