Životni put ispunjen muzikom i posvećenošću

Dragomir Bratić je pijanista, pedagog i muzički stvaralac koji decenijama zauzima značajno mesto u srpskom i evropskom muzičkom obrazovanju. Diplomirao je klavir, a magistrirao kamernu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, usavršavajući se kod uglednih profesora u zemlji i inostranstvu. Kao profesor klavira u Muzičkoj školi „Davorin Jenko“ i dugogodišnji koordinator i organizator brojnih takmičenja, Bratić je područavao generacije pijanista koji su osvajali nagrade širom sveta. Njegov pedagoški rad i posvećenost prepoznati su brojnim priznanjima, a njegovi učenici nastupali su u dvoranama poput Karnegi hola i bečkog Muzikferajna. Pored toga je i autor udžbenika, predavač na master klasovima širom Evrope i saradnik hora RTS-a „Kolibri“. Uvršten je među 1000 najznačajnijih stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju u Srbiji. Iako živi i radi u Beogradu, Bratić je rođen i odrastao u Šapcu.

Fotografija: Mirza Dugalić

-Šabac je grad u kome su moji roditelji zasnovali porodicu, ali poreklo mojih roditelja je pored Šapca vezano i za Slavoniju i Hercegovinu. Dakle, jedim delom su koreni tu u Šapcu u kome sam kao dete bio okružen i vezan rodbinom sa očeve strane po majci. Stalna druženja, igre u komšiluku, a potom i školski dani kod mene su stvorili svet koji bih definisao kao toplinu i sigurnost okruženja, otvorenost i interakciju sa ljudima. Danas nosim jasne slike dvorišta sa zelenilom i tatinom radionicom, mirise iz kuhinje, zvukove sa radija u bakinoj kući, crno-beli televizor...sve su to delići koji su ispunjavali moja čula i to je za mene bio svet fantazije koji se smestio u mom Šapcu. Nažalost zbog obaveza u Šabac dođem tri ili četiri puta godišnje – kaže za Glas Podrinja Dragomir Bratić.

Kada ste prvi put osetili da je muzika vaš put? Da li je u vašem domu bilo muzičke tradicije?
Sve više mislim da muzika ali i druge umetnosti osete kome da veruju i da se prepuste i nasele se u takvu osobu. Tako mislim da je muzika našla mene, pa je logično ako kažem da sam potrebu za muzikom osećao od ranog detinjstva. Kada imaš to osećanje svaki put kojim ideš je auto-put. Tu nema greške ni skretanja, samo iskustva koja dolaze i koja te nadograđuju. Možda je ta sigurnost posađena i u našem domu, iako u kući nije bilo muzičara ni muzičke tradicije, postajala je harmonija odnosa koja je učvršćivala duh u kojem si mogao zdravo da formiraš svoj identitet. U simboličkom smislu mogu da kažem da je muzika bila oko mene u ritmu života sa mojim roditeljima, ali sam je ja formulisao i prebacim u polje klasične muzike i pedagogije.

Ništa ne bih promenio. Probao bih da budem opušteniji, ali nisam takva ličnost. Za neke bi
to bio pretežak put, ali za mene je najlepši, jer je moj i neponovljiv

Počeli ste da svirate klavir sa 14 godina, što je kasnije nego obično. Ko Vam je bio najveća podrška tokom školovanja?
Šabac nije imao puno prilike da stvori dublje razumevanje i potrebu za klasičnom muzikom (iako je prvi klavir u Srbiji došao upravo u Šabac!) to nisu uostalom uspeli da postignu i veći gradovi u okruženju, ali je imao uvek svoje adute koji su bili oličeni u jakim pojedincima. Moj početak je vezan za sjajnu pedagoškinju Tanju Radovanović i predivnu porodicu Đurković koji su me usmerili i postavili prve temelje muzičke pismenosti i profesionalnog odnosa.

Sećate li se trenutka kada ste prvi put pomislili: „Ovo je moj poziv“?
Kao što sam naveo u prethodnom pitanju gde verujem da muzika ili neka druga umetnost pronađe svog „stanodavca“ tako verujem da sam jako rano otkrio svoj poziv koji nije bio baš po volji mojih roditelja koji su smatrali da kao „vukovac“ treba da budem lekar ili advokat, ali naravno ta opcija za mene nije dolazila u obzir. Smatrali su da to nije baš ozbiljno zanimanje koje može da izdržava porodicu, ali mi je danas drago da sam istrajao i dokazao im da je to i te kako sjajna profesija.

Tokom svog školovanja ste prošli put od učenika do profesora i mentora. Ko je Vas najviše inspirisao?
Svaki pedagog tokom mog putovanja kroz svet muzike je pružio i ponudio svoju magiju vođenja i podučavanja. Pošto je muzika stvar duhovne energije, ali i jasno postavljenih tehničkih elemenata, znanje i tehnologija sviranja se uvek prožimala sa čarolijom koju svaki pedagog probudi u tebi na drugačiji način. Nekada je ta čarolija fina i uglađena ponekad oštra i nepredvidiva. Takvi su i temperamenti mojih pedagoga koji su bili nezamenljivi u kreiranju moje ličnosti, ali svakako najzaslužniji je moj profesor Ninoslav Živković.

Fotografija : Andrej Gođevac

Kako ste se osećali kada ste prvi put stali pred svoje učenike kao profesor? Šta Vam je u pedagoškom radu najvažnije i šta pokušavate da prenesete svojim učenicima?
Od prvog dana u učionici sam imao samopouzdanje i veru da radim pravu stvar. Nikada nisam radio zbog nagrade ili dobrobiti. Uvek je umetnost bila ispred svega, a najlepši trenuci u učionici su bili kada dođete do samozaborava i spoznaje protoka vremena, to su trenuci kada se dešavaju velike stvari. Najvažnije za razvoj učenika je poverenje koje gaji prema profesoru, tada su čuda moguća, jer oni veruju da vi možete sve uraditi da oni postanu pijanisti, a u stvari sami pomeraju svoje granice vašim znanjem, a stalno ih podsećam da biti čovek je najvažnija stvar.

Postoji li neka priča o učeniku koja vam je posebno bliska, ili tokom Vašeg školovanja?
To je jako teško i osetljivo pitanje jer zaista svako dete predstavlja univerzum za sebe i teško je izdvojiti koji je to univerzum lepši i veći od drugog. Dobar pedagog sa svakim tim malim i osetljivim univerzumom raste zajedno i veže se za njega i svaki put mi pokloni jednu svoju neponovljivu priču (o sebi i o muzičkoj interpretaciji) koja mi pomaže da i ja rastem sa njima, da ih pratim i lakše razumem. Oni svi čine deo galaksije koja sada raste i kreće se samostalno. A moji učenici su puni anegdota o našim časovima, putovanjima, odrastanjima, tako da bi bilo bolje njih pitati da odgovore na ovo pitanje.

Kako je za Vas emotivno izgledalo osvajanje prestižnih nagrada u Austriji, Rusiji i Mađarskoj? Trenutak koji je ostao trajno zabeležen u umu i srcu?
Sećam se rado tih nastupa i tog adrenalina, ali više pamtim sve oko toga. Kao kada smo se vraćali iz Beča sa Betovenovog konkursa koleginica Elena Šever i ja posle osvojene prve nagrade u disciplini klavirski duo, onda nam je pukla guma na auto-putu u Austriji pa smo proveli 6 sati čekajući da rešimo taj problem. Kada smo išli u Moskvu koleginica Marija Gođevac i mene nisu hteli da nas prime u avion u Cirihu za Moskvu jer nismo imali Sputnjik vakcinu. Tako da tih dešavanja do i oko scene ima puno i toga se sada više sećam nego samih sviranja. A uvek mi je najdraži poslednji koncert i planovi za nove projekte. Sada sa koleginicom Sarah Skopljak pripremam premijerno izvođenje dela francuskog kompozitora Oliviea Faesa koji je posvetio svoju Fantaziju nama.

Koliko je važno i podsticajno da eminentni muzički stvaraoci sarađuju, razmenjuju znanja, ideje i nastupaju zajedno?
Tek u razmeni iskustava vi možete izgraditi svoje stavove. Putujući po Americi, Rusiji, Francuskoj i drugim velikim zemljama sam shvatio da ništa ja nisam smislio i da ništa nije moje autohtono, samo je kombinacija svih tih saznanja u meni jedinstvena na način da je mojim predodređenim crtama ličnosti nešto postalo dominantno, a nešto manje važno. Tako da moja pedagogija je najkraće rečeno kombinacija ruske muzičke gramatike i američke širine intelektualnog pristupa.

Takmičenja su važan deo muzičkog sveta. Da li su ona prilika, ili pritisak za umetnike?
Pritisak je nažalost ili na sreću neizostavan pratilac u izvođenju dela, on se kao i tehnika sviranja kontroliše, ali je uvek prisutan. To je nešto što prihvatiš kao sastavni deo posla. Kada prihvatiš pritisak kao deo posla onda je sve ostalo prilika koju dobijaš i koristiš. Odnos prema takmičenju je onakav kakav ti želiš da bude. Može biti poraz ako se isključivo baviš upoređivanjem sa drugima, a može biti dobrobit ako želiš da vidiš kako pod pritiskom prikazuješ svoje umetničko viđenje određenih kompozicija.

Sve više mislim da muzika ali i druge umetnosti osete kome da veruju i da se prepuste i nasele se u takvu osobu. Tako mislim da je muzika našla mene, pa je logično ako kažem da sam potrebu za muzikom osećao od ranog detinjstva. Kada imaš to osećanje svaki put kojim ideš je auto-put

Držite master klasove širom Evrope. Šta je ono što mladi pijanisti danas vide kao najveći izazov i šta im savetujete?
Postoje zemlje u kojima je profesionalni nivo jako standardizovan, onda je bitno pronići u umetničku viziju kompozitora i uspeti približiti joj se, a postoje i zemlje i škole gde je nivo prilično nizak gde morate da se bavite osnovnim gramatičkim načelima muzike. A svakako najveći izazov je danas praviti karijeru gde imate milione sjajnih muzičara, ali uvek ohrabrujem mlade da istražuju svoje crte ličnosti, da se obrazuju, da se bave i da sve žrtvuju umetnosti, jer će jedino tada i biti nagrađeni za trud.

Izdavačka kuća “KLET” uvrstila Vas je u 1000 najznačajnijih stvaralaca u preduniverzitetskom obrazovanju. Kakav je osećaj kada vidite svoje ime uz takav epitet?
Ja nemam baš nikakav osećaj vezan za to, ali znam da je to jako usrećilo moju majku. A najlepši osećaj i priznanje sam doživeo kada mi je majka rekla da je ponosna što sam baš ja njen sin. Inače je uvek bila stroga i prema meni i prema sestri, a teško je bilo dobiti bilo kakvu pohvalu od nje. Tata je bio divan čovek blage naravi koji je uvek pravio balans u porodici.

Šta vas inspiriše da i dalje istražujete, učite i prenosite znanje?
Kada u potpunosti živite život sa klavirom i umetnošću uopšte, nema napora ni traženja inspiracije, ono postaje potreba poput disanja ili hrane pa tako i sve ono što prati pedagogiju i svet klasične muzike samo se po sebi podrazumeva i nadovezuje. Taj način života postaje primaran-sjedinjujući, nije usputan, privremen ni povremen.

Da možete da se vratite na početak karijere, da li biste nešto uradili drugačije?
Ništa ne bih promenio. Probao bih da budem opušteniji, ali nisam takva ličnost. Za neke bi to bio pretežak put, ali za mene je najlepši, jer je moj i neponovljiv.

Koji trenutak u svojoj karijeri smatrate najdragocenijim, a koji Vam je bio najizazovniji?
Koncert u Moskvi mi je najdragoceniji, a izazovi su uvek vezani za budućnost. Tako da mi ostaje samo danas, kada ću vežbati i raditi sa učenicima.

Šta Vas danas, nakon svega, najviše ispunjava – u muzici, ali i van nje?
Nakon svega, ljubav prema klasičnoj muzici je ostala ista kao i na početku samo se perspektiva menja iskustvima koja dobijaš. Muzika, slikarstvo, književnost, moda, enterijeri su lepota koju ljudski duh može da stvori i radujem se genijalnim pojedincima u ovim oblastima, a sa druge strane, dobri ljudi, radoznala deca, zanimljiva iskustva, značajna poznanstva i saznanje da je svet jedno lepo mesto za sve ljude koji gaje slične afinitete i ideale.

Koliko se muzičko obrazovanje u Srbiji promenilo tokom godina i šta biste voleli da vidite kao promenu u budućnosti na tom polju?
Mislim da se sistem nikada ne menja, spolja da, ali suštinski ne. Uvek su pojedinci ti koji pomeraju granice i voleo bih da vidim više hrabrih i uspešnih muzičara koji se bore za našu profesiju.
Ako biste mogli da ostavite jednu poruku mladima koji tek kreću putem muzike, šta biste im rekli?
Ako vam neko kaže da ne može nešto, znajte da ta osoba nije uspela, vi možete sve!