Umetnost starija od sećanja

Za master likovnog umetnika Uroša Lukića ljubav prema stvaralaštvu utkana je u život od prvog pogleda na svet. Stasavao je u porodici okružen očevim umetničkim delima i sasvim prirodno je bilo da će slediti porodičnu tradiciju i razvijati predodređeni gen mašte i imaginacije.

-Sklonost ka umetnosti je deo mog nasleđa. U detinjstvu često sam posmatrao oca kako slika i želeo da budem deo tog sveta. Ne mogu da se setim kada sam naučio da crtam, ali pamtim da se nisam odvajao od grafitne olovke koja mi je bila osnovni i najvažniji alat. Postepeno sam napredovao. U osnovnoj školi učestvovao sam na likovnim konkursima. Postoji anegdota koja je vezana za portret Svetog Nikole, odbijen je rad, jer su mislili da je neko drugi nacrtao, ne mlađi osnovac. Kako je vreme odmicalo, nije bilo dileme da ću po završetku osnovne škole upisati tadašnju školu za umetničke zanate, a kasnije i Akademiju za umetnost i konzervaciju pri SPC.

Koliko je teško da ista osoba oličava ulogu oca i mentora?

- Tata kao je mentor bio strog, ali njegove sugestije, čak i kritike uvek su bile opravdane. Delovale su kao podsticaj, budile želju da budem bolji, napredujem. Kako sam sazrevao, tako se i moj likovni izraz menjao. Ono što nije to su uzori i odnos prema umetnosti.

Opširnije u štampanom izdanju...