lo je jezivo. Ljudi su jaukali, plakali, neki za svojima, neko za sobom, od bolova, neki su bili zatrpani.... Prošao sam kroz pakao. Užasne su bile scene izvlačenja ljudi ispod ruševina. Bilo je mnogo ljudi, strašno... Ne znam... Ne mogu da opišem, to samo može da se doživi... Vardar je bio toliko brz da se kao stena odvaljivala i rušila obala
U poslednje vreme, učestali su potresi tla na raznim stranama sveta. Oni koji nisu neposredni akteri u takvoj vrsti pošasti različito reaguju. Neki - to se dešava „tamo negde“. A činjenica je da zemljotres može da se dogodi svuda i bilo kada. Baš kao što se desio u Skoplju, 26. jula 1963. godine.
U to vreme, Zdravko Dobrić, mašinski tehničar iz Klenka, živeo je sa porodicom u Skoplju. I danas su mu žive slike iz detinjstva. „Prošao sam kroz pakao“, kaže za naš list.
- Te godine u jesen, bila je velika poplava u Skoplju. U centru grada bila je voda do kolena, Vardar je toliko narastao da je pretio da sruši čuveni kameni most. Stare kuće koje su bile stare, građene od lošijeg materijala, bile su nakvašene, što je bio dodatni razlog što su srušene u zemljotresu. Bilo je i novijih zgrada koje su ostale čitave, samo su naprsle.
Dobrići su živeli na periferiji Skoplja, u naselju Autokomanda, u blizini skopske pivare, stare Železničke stanice i reke Vardar. Tačno u 5 sati i 17 minuta dogodio se zemljotres jačine 6,1 stepeni Rihterove skale
- Moj otac je odlazio na posao obično u 5 sati i 15 minuta, ali je tog dana ostao malo duže u kući, pio je jutarnju kafu sa majkom kada je počelo da se trese. Probudio je nas decu, koji nismo znali šta se dešava, i izneo nas u dvorište...
Stanovali su kod ljudi koji tih dana nisu bili kod kuće, ali su ostala njihova deca od dvadesetak godina. Spavali su. Zdravkov otac je bez razmišljanja ušao u njihovu sobu i izveo ih napolje. Samo što su izašli, srušio se plafon kuće. Ostali su u dvorištu dok se sve oko njih treslo.
- Kada se sve smirilo posle desetak, dvanaest sati, otišli smo u grad da vidimo šta se dešava. Kada smo prelazili stari kameni most, sa leve strane sam primetio hotel koji je propao kroz rupu u zemlji tako da se video samo krov. Cela zgrada je utonula.
Zdravko kao dečak, Foto: Privatna arhiva
Iako je tada imao šest i po godina, seća se svih detalja, scena, jauka... Vojska, koja je bila stacionirana na Autokomandi, prva je uskočila u pomoć.
- Bilo je jezivo. Ljudi su jaukali, plakali, neki za svojima, neko za sobom, od bolova, neki su bili zatrpani.... Prošao sam kroz pakao. Užasne su bile scene izvlačenja ljudi ispod ruševina. Bilo je mnogo ljudi, strašno... Ne znam... Ne mogu da opišem, to samo može da se doživi... U toku dana bilo je nekoliko potresa, ali su bili blaži. Vardar je bio toliko brz da se kao stena odvaljivala obala i rušila.
Nekoliko dana su proveli u voćnjaku, gde su i spavali. Kuća u kojoj su živeli nije bila srušena, samo je naprsla, ali nisu smeli u njoj da borave zbog straha od mogućih novih potresa.
- Kamionima su nam donosili hleb i mleko, osnovne namirnice, a mi smo spavali na otvorenom, pod vedrim nebom, pokriveni ćebadima, iako je bilo toplo.
Nakon nekoliko dana, porodica Dobrić otišla je u Tabanovce kod rođaka, a potom vozom do Klenka, u dedovinu.
- U Klenku su živeli očevi roditelji. Nas desetak je u to vreme bilo u kući. Posle smo kupili plac i počeli izgradnju kuće. Ostali smo da živimo u Klenku, a otac se vratio u Skoplje da radi.
Deset godina posle zemljotresa, Zdravko je otišao u Skoplje da obiđe rođaku. Bio je iznenađen kada je ušao u moderan evropski grad.
Bilo mi je bilo drago da vidim novoizgrađeno Skoplje. Na osnovu slika iz detinjstva, pronašao sam mesto gde smo živeli u vreme zemljotresa. Sve je srušeno, pošto su tamo bile prizemne, stare kuće i napravljeno je novo naselje.
SAT POKAZUJE ISTO VREME „Ostalo mi je u sećanju da smo živeli blizu Železničkog mosta koji smo koristili kao prečicu, a koji je izgledao kao Stari most na Savi. Prelazili smo preko pragova, znali kada će voz da naiđe i izbegavali ga, i brzo bismo se našli u gradu, kod nove Železničke stanice koja je takođe srušena i na kojoj je ostao sat koji i danas pokazuje vreme u koje se dogodio zemljotres. To je danas muzejski prostor.“
Iz današlje perspektive kaže da granične situacije u čoveku ostaju kao snoviđenja, kao nešto što se dešava izvan njega... Bio je mali i nije znao šta je zemljotres, ali je srećna okolnost da je živeo na periferiji grada gde je bilo malo žrtava. U centru, gde su bile uske ulice i stare zgrade, bilo je najviše žrtava i ruševina.
Kaže da ga prati taj 26 juli. Kada je, 93, sa porodicom putovao u Grčku, zaustavila ga je skopska policija zbog prekoračenja brzine.
Pitao sam policajca zna li koji je danas dan. - Znam, odgovorio mi je. - A znate li šta se dogodilo na današnji dan u 5 sati i 17 minuta? - To ne znam. - Zemljotres u Skoplju koji sam preživeo, a sad me ponovo bije maler na isti dan. On je prihvatio to kao šalu i rekao: „Ajde, begaj si!“
Ponovo namerava da poseti Skoplje. Ima druga iz vojske koga planira da poseti ovog leta.
- Vuku me slike iz detinjstva, posebno u vreme zemljotresa. Jedno je slušati o tome, a sasvim drugo doživeti. To nije nešto što se ne zaboravlja.
Zdravko 
