Maja Merdović, najbolja nastavnica u Srbiji: Ono što imate u glavi je vaše jedino bogatstvo

Najbolja nastavnica u Srbiji rođena je u Šapcu. Žiri koji je doneo takvu odluku je onaj najstroži, učenički. Reč je o takmičenju uoči sajma obrazovanja EDUFair, koji svake godine organizuje onlajn glasanje, a za ovu prestižnu titulu kandiduju isključivo đaci. Tako je profesorka engleskog jezika i književnosti Maja Merdović dobila najviše glasova, a priznanje joj je uručeno proteklog vikenda, u nedelju, 12. marta, na mestu održavanja sajma, u hotelu „Metropol“ u Beogradu.

Mlada nastavnica u svoj radni staž upisala je punih 13 godina u prosveti i očigledno je pronašla recept kako da svojim đacima prenese znanje i da oni u njoj prepoznaju dobrog pedagoga. Na profesionalnom putu stekla je iskustvo u državnom i privatnom sektoru- Tehnička škola, Filološka i sada Savremena gimnazija u Beogradu. Radila je i kao saradnik u kompaniji koja se bavi jezičkim usavršavanjem u inostranstvu. Svoje znanje duguje najviše Šabačkoj gimnaziji, Filološkom fakultetu i stalnom stručnom usavršavanju.

Posmatranje časa iz perspektive učenika
Tajna uspešnog rada je postavljanje u ulogu učenika, a to, veruje, može biti dobar savet i za život i međuljudske odnose.

-Kad imate neke nesuglasice ili nesporazume sa nekim, možda se lakše reše ako se posmatraju iz perspektive onog drugog. Tako je isto i u učionici. Nisu sve nastavne jedinice zanimljive i moramo da razmišljamo o tome na koji način da ih predstavimo kako bi se učenik ipak zainteresovao da ih sasluša. Naravno da to pre svega iziskuje dosta pripreme, ali i veliku sposobnost improvizacije. Ne možemo doći nespremni na čas, ali moramo biti spremni na to da to što smo zamislili ne teče baš najbolje, bez obzira na to koliko poznajemo razred. Improvizacija nam pomaže da iz njih izvučemo najbolje, jer su svi učenici sa kojima sam radila bili presrećni kada oni nešto naprave, imaju svoj mali „proizvod“. Najlakši način vođenja časa je da se vi „sami sa sobom ispričate“, ali dugoročno ne vodi ničemu- podvlači.

Čini se da je novo vreme nametnulo nove metode nastave, ali Merdovićeva smatra da su učenici i u vreme njenog školovanja cenili nastavnike koji su ulagali dodatan trud.

-Činjenica je da je potrebno mnogo više zalaganja nastavnika zato što je pažnja mladih mnogo kraća nego kada smo mi odrastali i nivo koncentracije im nije visok, a to i iskustvo potvrđuje. Insistiram na tome da je moja uloga da to promenim tu presudna, a to uspevam jedino ako posmatram iz njihove perspektive. I mi pamtimo profesore koji su bili kreativni, ulagali više, bili opravdano strogi i imali svoje sisteme rada koji su ipak bili usmereni ka nama, a ne samo ka oceni i tome da „na papiru“ pokažete dobar uspeh, nego da imate funkcionalno znanje koje možete da iskoristite čime god odlučite da se bavite- ističe profesorka.

Kako u iskrivljenom sistemu vrednosti verovati da je upravo znanje jedina vrednost koju nam niko ne može oduzeti, kada vidimo da, birajući „prečice“, ljudi oko nas bolje žive?

Kako od problematičnih napraviti „dobre“ lidere odeljenja
-Živimo u turbulentnom podneblju i nikad ne znate šta budućnost donosi u tom smislu, ali suština je da se nikad ne poredite sa ljudima za koje smatrate da su gori od vas. Kad to kažem, mislim na one koji se odluče za određene prečice za koje je upitno koliko su i moralno i zakonski opravdane. Ako mi kao pojedinci nikad ne bismo mogli da koristimo te prečice, ne treba da budemo tužni ni što ih neko drugi koristi, a opet, sistem ne sankcioniše. Nekako mi se ponekad čini da je to naš usud. Trudim se da prenesem svojim učenicima i mladim ljudima sa kojima razgovaram da je to što oni nose u svojim glavama i što su u stanju da naprave od onoga što su naučili i što i dalje uče i usavršavaju se jedino njihovo bogatstvo- naglašava Maja i dodaje da najveći deo učenika sa kojima radi ima želju da se delom ili u potpunosti školuje u inostranstvu.

Kroz praktične vežbe predočava im da bez realnog znanja i veština to nije moguće, a škola je mesto gde se stiču. Ne mogu svi znati sve, ali postoji način na koji se učenicima može ukazati da su pogrešili, a da se zbog toga ne osećaju postiđeno pred ostalima. Ne mogu svi imati petice, to je normalno, ne mogu svi biti najbolji u svemu, ali svako može da pruži svoj maksimum u odnosu na to koliko ga nastavnik prepoznaje i motiviše. Svaki mlad čovek može da se pretvori u nekoga ko će biti funkcionalan, plodonosan i ko će želeti da doprinese bar nešto tom času.

-Sa učenicima imam neposredan odnos, ali se jasno zna koja se granica ne prelazi. Nisam imala neprijatnih situacija po pitanju nepoštovanja mog autoriteta i funkcije u učionici. Kada imam adolescente koji su buntovni, antiprotivni i sve bojkotuju, nekako se trudim da od njih na neki način napravim lidere odeljenja. Po dobrom, naravno, ne po lošem. Svaki pojedinac je po nečemu izuzetan. Prepoznate to, nagradite ga za to što dobro radi i onda se on oseća vrednim ili vrednijim, nema toliku potrebu da bude u negaciji u odnosu na vaš čas, na primer. Onda polako krenem da gradim sledeće situacije u kojima ću ih navesti da sednu, uče, rade i trude se koliko je to u njihovoj moći i u njihovoj pažnji. Samim tim, oni su zahvalni. Ne smete im u startu lepiti etikete i okarakterisati ih kao problematične. Sedmogodišnje iskustvo rada u Tehničkoj školi mi je pomoglo da shvatim da je jedino moguće na ovaj način nositi se sa tim- objašnjava.

Šabačka gimnazija prozor u svet znanja
Veliki uticaj na nju imalo je školovanje u Šabačkoj gimnaziji i profesori koji su doprineli znanju sa kojim je puna samoupouzdanja nastavila studije i kasnije karijeru u Beogradu.

-U svom saznajnom delu, gde sedite, učite spremate se za budući profesionalni život, na mene je Šabačka gimnazija imala ogroman pozitivan uticaj. To je mesto gde sam zaista najviše naučila u pogledu formalnog obrazovanja i uvek s ponosom ističem da sam bila učenik te škole. Naučila me disciplini, radu, posvećenosti i moji profesori su znali da prepoznaju rad, trud i talenat. Kontinuiran rad i posvećenost su zaista doveli do dobrih rezultata. Ako moram da izdvojim nekog od profesora, izdvojila bih svog razrednog starešinu Živku Jovanović. Bila je zaista divna prema nama, pravi pedagog i prijatelj. Svi profesori su na nas imali veliki uticaj i moja generacija je dobila mnogo znanja i vetar u leđa da nastavimo dalje- kaže ona.

Iako je nakon završenog fakulteta ostala u Beogradu, ističe da sebe smatra Šapčankom. Za naš grad je, pored gimnazije, veže i ono najvažnije- porodica. Tata Miroljub, takođe profesor, predsednik je Šahovskog kluba, dok mama radi u pravnoj službi u „Eliksiru“.

-Zaista se trudim da svaki slobodan trenutak provedem u Šapcu, kada nisam na poslu ili na usavršavanju u inostranstvu, tako da dolazim najmanje jednom mesečno. Roditelji, sestra i bliski prijatelji su tu. Mnogo volim Šabac, vezuje me za najlepši deo života, detinjstvo i odrastanje. Trudim se da ga promovišem na svim mogućim mestima i meridijanima. To je moj rodni grad, detinjstvo, najlepši deo života sam provela tu i uvek mu se rado vratim- zaključuje Maja.