Vredne ruke Zokija i Sose na usluzi Bogatincima

Nekada je obućara u tom kraju bilo mnogo, a sada je među zidovima jedinog takvog lokala u Bogatiću, od 1992, preostali čuvar tog starog, a još uvek neophodnog zanata. Zoran Đurić sa suprugom Milenom ima pravu malu radionicu. U njegovu radnju „Zoki“ uvek neko svrati, na obućarske ili krojačke prepravke.

Na pitanje kakav je majstor, gospođa koja ostavlja patike na lepljenje kratko i uz osmeh odgovara: „Najbolji!“

Foto: "Glas Podrinja"

Zoran se takođe smeje, uvek raspoložen za šalu. Dodaje, i kad nema posla, dolaze ljudi na „čašicu razgovora“.

-Uvek kažu, kod obućara i berberina je najbolja atmosfera, najzanimljivije priče se čuju- priznaje.
Ipak, kad na kraju dana zbroji pazar, zarada je mala, pa moraju da rade i dodatne poslove.
Budući da je to oboma struka, izbora da se bave nečim drugim nisu imali.

Jedini, možda i poslednji
-Prva sam generacija u porodici u obućarstvu i verovatno ću biti i poslednja. Radio sam u Šapcu u „Calu“ 17 godina, izrada gornjih delova obuće. Kada smo supruga i ja ostali bez posla, bio sam prinuđen da počnem ovo da radim. Zasad se niko ne javlja da me nasledi. Imao sam jednog koga sam podučavao, ali nije nastavio to da radi, već je prešao u građevinarstvo. Sad sam jedini obućar u Bogatiću, možda i poslednji- priča.

Bez obzira na to, optimizma mu ne manjka. Kaže da se uvek lepo ispriča sa ljudima koji dolaze, a dobro je razgovarati. Mada, ni njih nema koliko bi trebalo da ih bude.

Foto: "Glas Podrinja"

-Ljudi koji nemaju visoka primanja i skromnije žive dolaze da popravljaju, lepe obuću. Oni su platili par patika ili cipela oko 2.000 dinara i mnogo im je koliko god da im kažeš da košta popravka. Imam razumevanja za njih, ali i materijal stalno poskupljuje. Uvek kažem cenu unapred, da se ne ljute i da mogu da odluče da li im se to isplati ili im je bolje da kupe novu obuću- priznaje Zoran.

Da ne radi dodatne poslove, kao i supruga, teško bi dvoje dece odgajali i školovali. Dolaze im iz Bogatića, Badovinaca, Glogovca, Sovljaka, Banovog Polja...

-Sećam se, svega dva puta se dogodilo da ne uđe baš niko, da ne uzmem ni dinar. Sve može da se uradi samo ako oni imaju račun. Susrećem se sa raznim stvarima. Dešava se da peru u mašini, skupe se đonovi. Donosili su jedno vreme kopačke iz Zvornika, fudbalske lopte, i to radim. Sad sam kopačke i prestao, jer donose neuredno, pa je nekad neizvodljivo to dovesti u red- kaže.

Foto: "Glas Podrinja"

Sosina ordinacija
U obućarstvu sve košta- materijal, vreme, a rad na kraju teško da se isplati.

-Najjeftinija cena popravke je neko lepljenje, možda 200, 150 dinara, nekad kažem da mi daju bar 100 dinara. Flekice su 500, pendžiranje 700 dinara. Mušterije uvek izađu zadovoljne. Nikad nije zatvorena radnja, ako ja nisam u lokalu, tu je supruga. Dođu i kući posle radnog vremena, jer ja uradim, a oni zaborave da podignu, a treba im za punoletstvo, razne prilike. Izađem im u susret kad treba nešto hitno da se uradi- ističe on.

Ljudi ga zato i mole da ne prestane da se time bavi. Jer, gde će onda ići?

-Kažu mi: „Nemoj majstore, molim te, još prekidati s poslom“. Ako odu u Šabac, pa opet ponovo po obuću, to im je skupo. I mene košta. Nema ovde ništa da je ugrađeno, a da ne košta, ništa. Sve u obućarstvu košta. Podižu cenu materijala stalno. Kukaju zbog cena, meni bude žao. Znam da su male penzije i plate, a kod mene i dolaze skromniji ljudi. Oni i popravljaju, ovi koji imaju skuplju obuću nekad i ne znaju da mogu da je poprave- priča.

Foto: "Glas Podrinja"

Podrška supruge mnogo znači. Njen kutak je u uglu malog, iznajmljenog lokala, za jednim stočićem, iznad koga stoji šaljivi natpis „Sosina ordinacija“, jer je ona rodom Sremica.

-Menjam i popravljam rajsfešluse na jaknama, pantalonama, haljinama, suknjama, skraćujem, sve što može. Ne znam da krojim ništa iznova, ali znam da porubim pantalone, ako su pocepane ušijem. Prepravke su ljudima i dalje baš potrebne. Param, rajsfešlus moj stavljam, nije to ni skupo, 700 dinara. Naučila sam to dok sam radila sam u „Calu“, i tamo sam šila obuću. Kad je ta firma prestala da radi, išla sam u nadnicu po tuđim njivama. Dvoje dece, oboje idu u školu, morali smo naći način da ih iškolujemo. Možda ima jedno desetak godina kako to radim. Uvek radim danas za sutra, pošteno i zato stvarno imam posla. Ljudi imaju poverenja, nikad nisam nikog prevarila, uradim kako treba i zato verovatno ima toliko posla. Malo ima njih koji se time bave, čim meni donose, radiću dokle mogu- podvlači Milena.

Ljubav pobeđuje neizvesnost
Nema ko da nasledi ni majstora, ne žele mladi da uče zanat. Industrijska proizvodnja je učinila svoje, ne vide interes u bavljenju tim poslom.

-Mladi danas računaju da rade dva dana i da mesec dana posle od toga žive. Ovo je prljav posao, a mala para. Nije profitabilan. Možeš da živiš osrednje, ali uvek u neizvesnosti. Meni je zanimljiv, a i nemam izbora, to je ono što znam. I dok sam bio mlađi bio sam u toj struci. Bilo je pre ovde mnogo obućara. To su bili pravi majstori. U svakom smislu. Oni su sve iznova radili i pravili, nisu imali ovakav alat, materijal, sve je to bilo drugačije, prošivano. Teže je bilo raditi. Sad ima lepkova, guma. I nije skup zanat, ali materijali jesu skupi, popravka ne prati cene- naglašava on.

Dobra vest za Bogatince je da i on planira da radi dokle god bude mogao. Dođe ujutru oko šest sati, ostane do četiri popodne. I kad nije tu, mušterije znaju gde mogu da ga nađu.

-Ništa mi nije teško. Volim ovaj posao, zaista ga volim. S ljubavlju ga radim- zaključuje Zoran.