Oku dragi valovi prirodnih lepota

Ovo je priča o Slovačkoj koju su mnogi koje je put vodio kroz nju mogli upoznati, ali im je promakla. Gledali su pravo ili u navigaciju tražeći rutu ka velikom gradu ili turistički privlačnijim odredištima, a pokraj njih su protivale sitnice što vrebaju nezaborav.

Jedan ceo i dva „okrajka“ dana nisu dovoljni da se može upoznati i spoznati cela država, makar ona bila i veličine Slovačke, ali detalji jednog mikrokosmosa srednjeevropske nacije sigurno mogu biti reprezentativni dovoljno za opšte zaključke.

Polja Slovačke (foto: Pixabay)

Kroz ravnicu...
Gužve nema na granici Mađarske i Slovačke, jer nema ni granice. Na nju sećaju samo sablasno prazne kabine onoga što je nekada bila međudržavna međa. Sablasnost ostavljenog prostora odmah postaje sanjana sloboda.

Odnosi dve države kroz istoriju daleko su od prijateljskih, Kada su postale deo Evropske unije, istovremeno, sve tenzije su izgubile na intenzitetu, iako snage desnice na obe strane imaju snažnu potporu glasača. Ratne priče žive u nekim mislima, ali u stvarnom svetu kroz granicu vozači, motociklisti, biciklisti, pešaci prolaze bez zastoja.

Beskrajna zelenila mira

Svrstavanje na stranu Rajha tokom Drugog svetskog rata i proglašenje marionetske države skupo ih je stajalo u posleratnom periodu. Posebno se, u inače buntovnoj Čehoslovačkoj, motrilo na slovački deo i kao da je taj represivni strah ostao deo ličnosti i tri i po decenije od pada Berlinskog zida. U kasni večernji sat nema kafane, muzike, povika meštana, niti velike grupe ljudi. Slovačka selo dremaju pre noćnog sna, dok svetiljke uz drum pružaju priliku da se štogod lepo spozna okupano potmulom narandžastom nijansom.

Posebno se, u inače buntovnoj Čehoslovačkoj, motrilo na slovački deo i kao da je taj represivni strah ostao deo ličnosti i tri i po decenije od pada Berlinskog zida. U kasni večernji sat nema kafane, muzike, povika meštana, niti velike grupe ljudi.

Pogled je čist, travnjake i trotoare ne kvare otpaci, korpe za tu namenu ne prelivaju, ne poskakuju psi ili mačke bez doma. Prizor proširuju male, maštovite kuće u dvorištima kao sa crteža. Kada vidite malo veću građevinu, a opet saglasnu sa ambijentom, gde se vijore zastava Republike i EU, znate da ste u centru. Tišinu nigde, ni u manjim, ni u većim mestima ne kvari ni zvuk sirene, koja nije deo navike Slovaka. Dah života slovačkog sela može se osetiti i u tišini. Ocrtan je kroz uređena domaćinstva, osvetljene ulice, uređene puteve, mada desi se po koje napušteno domaćinstvo koje žvaće vremenski zub. Imala bi i ruševina ponešto reći, ali ubrzo se seli u pozadinu misli ustupajući mesto malim kutcima predaha. Dan je bolji drug za drvene klupe i stolove na malim uzvišnjima koji čine javne površine, mahom uz verske objekte. Crkve umeju zasijati u mirnim pejzažima, bilo pod svetlošću sunca, bilo pod svetiljkama i mesečinom. Takve su da je isključeno opažanje bez buđenja estetskog u našem biću.

Dah života slovačkog sela može se osetiti i u tišini. Ocrtan je kroz uređena domaćinstva, osvetljene ulice, uređene puteve, mada desi se po koje napušteno domaćinstvo koje žvaće vremenski zub

Posle desetina i stotina kilometara kroz ravnice Šapca, Srema, Banata, Bačke, Mađarske, valovita Slovačka je dah svežine za dušu. U svakom kutku može se skriti iznenađenje. Nema građevina što skrivaju druge manje, svaka ima svoj prostor u izlogu trenutka. Slovački jezik je težak, međutim ima mnogo sličnih reči. Dok prolazimo kroz mesto koje u svom nazivu ima reč zamki, ubrzo shvatamo da je to zapravo zamak. Visoko iznad naselja, na brdu do kojeg se ni put ne vidi ponosno stoji kamena građevina da čuva, posmatra, kontroliše.Nekada verovatno slavno utvrđenje tu je kao izaslanik istorije da podseti kako je tu bio mnogo pre svake od kuća i ulica dole. Slovačka je država mnogo „zamkija“, bez obzira da li su našli mesto u imenu toponima ili ne.

Vodenica kao spomenik prošlosti u drugačijem okruženju - Ljevice

Ljevice
Poželjno zakoračiti bez upoznavanja detalja u pretraživačima. Sve što možete pročitati je ordinarni opis gradića sa oko 30.000 duša, usputnoj stanici ka većim centrima. Kroz čitav dvadeseti vek, stanovništvo se značajni menjalo na nacionalnom nivou, manjina je postajala većina i obrnuto, ali to je deo prošlosti, prizori nude sadašnjost. Put ka gradu vodi kroz jedno veliko naselje socijalrealističkih zgrada. Na putovanju je važno probuditi u sebi radoznalo dete što sve vidi, čuje i oseća. Baš između tih nemaštovitih višespratnica, prvo dopire zvuk talasanja vode. Sve se može pretpostaviti da je osim onoga što jeste. Vodeničarski točak pravi krugove kroz potok, tik pokraj drvenog mostića. Nekada davno imao je funkciju, danas je atrakcija za posetioce, drugačiji spomenik prošlim vremenima. Kao da su Ljevice htele iskušati svakog ko svrati kod njih.

Krivuavi put do vrha jednak putu do provoda - Ljevice

Dete u nama je nemirno i preko puta u prigušenim svetlima skriva se prolaz ka nečemu što se pogledom iz daljine može samo nazreti. Ko zakorači neće se pokajati. Ukoliko je dotadašnja slika grada otisak druge polovine prošlog veka, iza prolaza je dalja prošlost. Pešačka zona, kocka pod nogama, mali, nenametljivi lokali, krivudave uličice kao još jedna oaza. Dok noć polako osvaja vreme, kroz vazduh struji muzika. Dolazi iz lokala na vrhu građevine koja naliči na dvorsku kulu, a do koje vode stepenice što je obavijaju poput zmije. Dalja i bliža prošlost se susreću kao nepoznati, prepliću se, mada se ne slažu, a opet čine jedinstvenu celinu.

Baš između tih nemaštovitih višespratnica, prvo dopire zvuk talasanja vode. Sve se može pretpostaviti da je osim onoga što jeste. Vodeničarski točak pravi krugove kroz potok, tik pokraj drvenog mostića. Nekada davno imao je funkciju, danas je atrakcija za posetioce, drugačiji spomenik prošlim vremenima.

Dudince

Park u Dudincima (foto: Pixabay)

Nikada u Dudincima nije tako svečarska atmosfera kao na dan Dudinske pedesetice, najznačajnijeg mitinga sportskog hodanja u svetu. Pre i posle tog jednog dana, oko vas je banjsko lečilište sa mnogo hotela, nekoliko hiljada domicilnih stanovnika i posetilaca, najviše iz Nemačke, što spajaju odmor i oporavak. U nekoliko časova, jednog dana, mala banja postaje mondensko mesto. Južnoslovačka varošica ugosti nekadašnje, sadašnje i buduće svetske i olimpijske šampione. Od Čilea do Australije. Mnogo više gledalaca je uz stazu nego što Dudince imaju stanovnika.

Hodački mitning "Dudinska pedesetica" - najveći događaj u godini za Dudince (foto: Dudinska 50 - fb strana)

Takmičari jesu rivali, ali publika, ako ima favorite, bodri sve zajedno. Nekoliko ulica je obeleženo kao staza, dve su za zagrevanje takmičara, dok su terase ugostiteljskih objekata VIP lože. Privilegija je biti na stazi. Osetite deo iskustva nastupa na velikom takmičenju, jednako vas bodre povici uz stazu, aplauzi, dok pluća snažno grle svež banjski vazduh donoseći srcu osveženje. Umor i strogi pogledi internacionalnih sudija dodaju tenziju bez koje nema najvećih takmičenja.

Putovanje je cilj, ne destinacija
Biti suvozač može biti privilegija. Dok se jezdi poljoprivrednim krajem kakvi su putevi između Ljevica, i Banjske bistrice, s leve i desne strane su idilično zelena zamljišta , ravna poput fudbalskog terena. Uz put se može spoznati specifična, peskasta zemlja iz koje je pomenuto niklo.

U maloj Slovačkoj možete brzo i lako na svaku destinaciju, ali redi biti avanturista. Umesto najbliže rute, potražiti u navigaciji alternativne pravce, ponovo bez očekivanja. Pitoma divljina i uređen svet se prepliću pored uskog puta bez bele linije. Tu je posebno važno imati brzo oko, jer ruka na kameri telefona to ne može biti.

Brže i srećnije ruke su zabeležile magičan prizor srna neke od zima, nama ovog ranog proleća to nije uspelo (foto: Pixabay)

Dok su se zenice odmarale na zelenilu kraj puta, najednom se u daljini stvorio ples srndaća. Obližnja šuma iznad polja koje su odabrali za pozornicu govori odakle su se spustili. Duša i telo su se opuštali u divoti kada je kočnica poput zmljotresa zatresla lični svet. Nije bilo dovoljno vremena za artikulaciju psovki, jer je trenutak iznova stvorio čaroliju. Tri srne su graciozno prelazile put. Jedino što u tom trenutku možete mrzeti su vreme i obaveze zbog kojih ne možete da sve zaustavite i ponovo budete ono biće poteklo iz prirode i osetite zagrljaj potpunog mira. Trasa je sporedna, drugih automobila nema, ali kazaljka otkucava...

Pitoma divljina i uređen svet se prepliću pored uskog puta bez bele linije. Tu je posebno važno imati brzo oko, jer ruka na kameri telefona to ne može biti.

Put je tu da bi čovek što pre prošao predelima koje bi zadržavanjem samo pokvairio, ali ni na njemu niste uvek sami. Iza jedne krivine, dva drugara ili rođaka, vidno vesela, nogu pred nogu, hodaju održavajući jedan drugom ravnotežu. Uredno su se pomerili, a pogled je govorio više od reči. Ovaj neplanirani susret uneo je disharmoniju u laganu melodiju koja se mogla zamisliti kao pratnja trenutka. Pitanje je odakle su krenuli, kuda idu? Gde god pogledate vidite kreacije prirode, da bi poput skrivenog mesta iz bajki, skriveno iz žbunja stajao putokaz. Prelaz sa asfaltiranog na nekategorisan put vodio je u jedino selo, Šudince. Verujem da su to bili Šudinčani, jer drugog mesta nije bilo.

Banjska Bistrica - centar univeritetskog grada

Mnogo je lepših, boljih, živopisnijih mesta, no treba osetiti, isplesti priču o detaljima, naslutiti storiju koja se krije iza njih i prepustiti srcu da pronađe lepotu u svemu. Slovačku je vredelo osetiti, kao što vredi svaki kutak Zemlje. Nije dobro protraćiti nijedan sekund, vredi oduzeti od spavanja, odmora, jer bi sve moglo biti neponovljivo. Nisu destinacije samo riznice uspomena, već i putevi koji vode do njih.

Pešačka zona kasne večeri u Bistrici