Veran Adamović, konsultant, prijatelj šabačkog sporta: Dobro se dobrim vraća

Iskreno se, kao i mnogi, u dečaštvu zaljubio u sport, privrženost ga nije odvela u profesionalne vode, ali nije jenjavala kada je životni put jasno vodio drugim pravcem. Ljubav traje u dimeziji druženja kroz rekreativne partije basketa, nastupe na polumaratonima, no ona je utkana i u uspomene detinjstva i mladosti zbog kojih je Veran Adamović, uspešan u svom poslu, postao prijatelj šabačkog sporta. Njegovo ime objedinjava mnoge sportove, sportske kolektive grada, druge organizacije. Nije član nijedne uprave, ali ga svi ističu kao prijatelja i potporu radu, posebno mlađih kategorija, treninzima, takmičenjima.

Sport ne počinje, niti se završava na treningu i utakmici, sport je važan deo svačijeg života odličan učitelj vrednosti, razmišljanja, pristupa i principa primenjivih u svim situacijama života. Kroz sve što je nosio bio je i ostao odličan mentor.

Prenošenje znanja na mlađe, Foto: Privatna arhiva

-Trenirao sam košarku, kraći period sam bio i sudija, no iako nisam imao značajna postignuća sport me je izgradio na mnogo načina i uveren sam da je doprineo, principima na kojima je baziran, uspehu u drugim oblastima. Sport nauči šta je timski rad, kada treba samostalno napraviti potez, kada treba asistirati saigraču, kako individualne kvalitete staviti u službu uspeha i to su lekcije koje se trudim da prenesem tokom treninga, predavanja, ali i to je i pristup kakav imam u životu – počinje priču za „Glas Podrinja“ Veran Adamović.

Iako je košarka njegova ljubav, pruža pomoć svim sportovima, sećajući se svojih prvih koraka.

-Znam koliko sam se radovao svakom treningu, sa većinom ljudi koje sam onda upoznao i danas se družim. Svima su nam ti zajednički trenuci mnogo značili. Svako takmičenje, svaki turnir nam je značio svet, svakom smo pristupali kao da su Olimpijske igre i želim da svi imaju taj osećaj. Zadovoljstvo mi je da budem deo, da doprinesem da i današnja deca srećni odlaze na treninge, takmičenja, kampove, da izgrađuju zdravu ličnost i sve to pamte kroz ceo život.

Pomoć je dragocena, ne postoji velika i mala. Logično je da mi nastavimo niz, budemo mi vetar u leđa nekome kao šo je neko drugi bio nama. Put do uspeha je put rada, usavršavanja, učenja, ali je uvek potrebna i doza sreće

Nakon osmoletke „Sele Jovanović“ i Šabačke gimnazije, Visoke tehnološke škole, odnosno Fakulteta organizacionih nauka, poslovnu karijeru Veran je započeo kao komercijalista u velikoj kompaniji, potom je radio kao supervizor, regionalni menadžer za Vojvodinu, regionalni menadžer za Beograd i na koncu kao nacionalni menadžer terenske prodaje kada je rukovodio sa 136 zaposlenih. Svaki novi položaj bio je korak više u hijerarhiji. Novi iskorak u poslovnoj karijeri bio je korak u novi početak.

-Verovao sam osećaju da je vreme za novi početak kada sam sa Vukašinom Aleksićem osnivao Agenciju za konsalting „Moji partneri“. Vukašin je moj kum, ali je većini poznat kao nekadašnji uspešni košarkaš Partizana. Delimo razmišljanja, poglede i zajednički korak je bio logičan sled događaja. Posebno mi je drago što je prvi naš klijent upravo kompanija iz Šapca, saradnja je na obostrano zadovoljstvo, što je još jedna lepa, mala igra okolnosti koja jača već snažne spone sa gradom.
Veran je s grupom prijatelja osnova „Mali krug velikih ljudi“ neformalno humanitarno udruženje usmereno najviše ka najmlađima. U vreme praznika pripremaju paketiće i poklone namenjene najmlađima. Želja da pomogne usađena je u svaku ličnost, to se može posmatrati kao neprekidni lanac koji treba održavati.

Prijatelji pokretači sreće, Foto: Privatna arhiva

-Uvek treba pomoći i to je dužnost svakoga ko je u mogućnosti. Hrana za dušu onoga ko pomaže. Svakome od nas je neko, nesebično pomogao, kada smo trebali pomoć i to nam je bilo važno. Pomoć je dragocena, ne postoji velika i mala. Logično je da mi nastavimo niz, budemo mi vetar u leđa nekome kao šo je neko drugi bio nama. Put do uspeha je put rada, usavršavanja, učenja, ali je uvek potrebna i doza sreće. Kada vam se i sreća osmehne, kada život bude dobar prema vama, najbolji način da uzvratite je plemenitost i čovekoljublje.

U ličnoj karti ispod imena Veran Adamović je beogradska adresa, u prestonici gradi svakodnevicu, ali osim roditelja, u Šapcu stanuju uspomene, sećanja, ali i još neke želje. Prema rodnom gradu oseća ljubav, privrženost i dug, ali ne u materijalnom smislu.

-Sve je krenulo iz Šapca, odrastanje i školovanje u Šapcu me je izgradilo i imam želju da veštine i znanje koje sam stekao, iskoristim da pomognem, uzvratim gradu koji jedino doživljavam kao svoj. Uveren sam da je to ispravno razmišljanje za svakoga ko je nekada otišao. Voleo bih da svi koji smo krenuli odavde i ostvarili nešto o čemu smo sanjali, nađemo način da pomognemo, tamo gde želimo, gde možemo. Mogao bih reći da osećam dug prema Šapcu, ali to je dug koji je zadovoljstvo vraćati.
Previše Šapčana je napustilo grad, smatra Veran i voleo bi da požele da se jednog dana vrate. Iako to deluje kao posao nekoga na visokim političkim funkcijama, uveren je da i ličnim primerom svako, gde god da se nalazi, može pomoći da Šabac bude bolji.

Porodica najveći oslonac, Foto: Privatna arhiva

- Želja kod mnogih postoji. Odlično je što je Šabac blizu centara kao što su Beograd i Novi Sad, što se sada još brže stiže. Važno je da privredno napreduje, da pruža mogućnosti obrazovanja na svim nivoima kako mladi ne bi odlazili, da vodi brigu o ekologiji, jer voleo bih da jednog dana, u budućnosti, s porodicom odlučim da se vratim u naš Šabac. Supruga je takođe Šapčanka i zašto jednog dana ne bi mogli da kažemo kako naš grad pruža neophodno da više ne moramo da živimo u Beogradu – želi Veran koga je unapređenje u prethodnom poslu i odvelo put glavnog grada.

-Beograd je metropola, nudi više mogućnosti, najpre za posao i zaradu, ali i u drugim segmentima života (sport, kultura, zabava, edukacija, obrazovanje...). Saobraćajne gužve, brz život, parking su problemi sa kojima se borimo svaki dan. Šabac kao manja sredina omogućava lakšu organizaciju, lakše kontrolišete svoje vreme, bolje planirate.

Teško je upoređivati dva grada, jasne su komparativne prednosti prestonice, ali na tasu u pojedincu nije sve merljivo i lako definisano.

-Šabac je u srcu, svaki dolazak je kao dolazak kući. Uvek ističem kako ovde postoji trgovački, preduzetnički gen koji nas izdvaja od drugih gradova slične veličine. Osećam više energije kod ljudi, ovde vole dinamiku i to je ono što mi prija.

Polumaraton kao pasija, Foto: Privatna arhiva

Na kraju svega, put do sreće je individualan, ali najvažniji od svega su ljudi koji čine našu svakodnevicu.

-Ponosan sam na ljude koje poznajem i koji me okružuju. Drago mi je što se dobro razumem sa njima. Moj pricip je da ne odlažem život, ne volim da odlažem bilo šta, volim da idem u susret događajima. Tu najmanje mislim na posao, već na sve što čini život. Dobra organizacija i pozitivan pristup donose zadovoljstvo. Kada ste okruženi ljudima sa kojima delite isti sistem vrednosti, možete postići mnogo.