SPECIJALISTA NEUROLOGIJE DR MILIVOJ DIKOSAVIĆ: Svima nam treba više strpljenja i razumevanja

Kada smo nedavno na Fejsbuk stranici „Glasa Podrinja“ podelili priču iz Opšte bolnice Šabac o mladim lekarima u službi neurologije na račun dr Milivoja Dikosavića pisani su takvi komentari da je bilo jasno da zaslužuje mnogo više mesta u našem glasilu. Sugrađani ne samo da su ga hvalili kao lekara, već i kao svestranu osobu sa brojnim drugim interesovanjima.

Dr Milivoj Dikosavić rođen je pre 36 godina u Šapcu. Završio je OŠ „Vuk Karadžić“, a zatim srednju Medicinsku školu „Dr Andra Jovanović“, gde je bio praktičar generacije. Medicinski fakultet završio je u roku, u Novom Sadu. Kao lekar radio je u službi hitne pomoći, a potom i u službi urgentnog prijema, kada je i odlučio da specijalizira neurologiju.

Kaže da je već u petom razredu odlučio da bude lekar. Do ostvarenja ovog cilja bio je uspešan šahista i stonoteniser, igrao je košarku, pisao pesme, a velika ljubav su mu knjige i golubovi.

-Tada poznati šabački hirurg prijatelj mojih roditelja usadio mi je ljubav prema medicini i sećam se kada sam roditeljima u petom razredu rekao da ću studirati medicinu u Novom Sadu i da ću biti hirurg, a da ću pre toga završiti sredu Medicinsku, opšti smer. Naravno da me tada nisu shvatili ozbiljno. Ja sam zaista i uradio sve kako sam tada planirao, samo sam umesto hirurgije odabrao neurologiju i smatram to pravim izborom, priča dr Dikosavić.

Pored brojnih interesovanja i obaveza dr Milivoj Dikosavić uvek nađe vremena za porodicu. Trenutno mu pažnju najviše okupira osamnaestomesečna ćerka, ali ističe da je iz velike porodice u kojoj ljubavi, razumevanja i podrške nikada nije manjkalo.

-Porodica mi je uvek bila ogromna podrška u svim teškim trenucima, u svim velikim životnim odlukama. Imam dve starije sestre, one imaju po dvoje dece, njihovi muževi, sada moja supruga i dete i naravno roditelji, nas samo na porodičnom ručku ima petnaestak. Nemam vreman onoliko koliko bih želeo da imam za njih, ali se uvek trudim da odvojim svaki slobodan trenutak. Volim da sa suprugom i detetom odem u prirodu, na Frušku Goru, Cer, Stari grad, priča dr Dikosavić.
Otkriva da je suprugu upoznao na poslu. Takođe je zaposlena u bolnici i to na jednom od verovatno najtežih radnih mesta u zdravstvu, u „šok sobi“.

Od najranijeg detinjstva igrao je šah i osvajao brojna priznanja na republičkim takmičenjima. Još uvek voli da odigra partiju sa prijateljima ili na internetu.

-Poslednje takmičenje na kom sam bio održano je 1999. godine u Banji Koviljači, a nakon toga počelo je bombardovanje i kasnije se ugasio šah klub u Šapcu. Kasnije sam u osnovnoj školi igrao košarku, ali paralelno sa njom i stoni tenis. Bio sam jedan od osnivača Stonoteniskog kluba „As“, a i sada rekreativno igram sa njima i pratim ih. Dok sam studirao na Medicinijadama sam sa kolegom četiri puta osvajao zlato, priča dr Dikosavić.

Sada je u sportu kao potpredsednik ŽRK „Medicinar“ gde je radio i kao lekar od 2015, a ponosan je što je učestvovao i u njihovom osvajanju titule državnog prvaka.

Ljubav prema golubovima takođe datira od ranog detinjstva kada je od kuma dobio prvi par golubova, srpskih visokoletača. Ipak, nije klasičan golubar, ne takmiči se i „ne gleda u nebo“.

-Uživam u tome da skuvam kafu, uzmem knjigu da čitam dok golubovi šetaju oko mene. Odmara me dok ih gledam i slušam. Uvek imam 30 do 40 golubov, kada ih ima više poklanjam ih.

Tokom razgovora dr Dikosavić često citira Balaševića, zbog kog se i opredelio da grad u kom će studirati bude Novi Sad, ali i neke književnike. Književnost mu je takođe velika ljubav, a kaže da čita sve, od Seneke i ruskih klasika do savremenih trilera.
-Dostojevskog pre Tolstoja i Selimovića i Dučića pre Andrića... Bulgakov... Pročitao sam i sve Jua Nesbea. Kada je poezija u pitanju Mika Antić, nabraja dr Dikosavić svoje omiljene pisce i žali što nema više vremena za čitanje.

Za muziku se zainteresovao kao tinejdžer, imao je i bend koji je izvodio rep muziku. Pisao je pesme, ali ništa ozbiljno. Tek na fakultetu neko mu je predložio da sveje pesme ponudi izvođačima. Voli i da se lati mikrofona kada je u društvu.

-Šabački Kvadro bend (Quadro band) je sa mojom pesmom nastupao na Budvanskom festivalu, a kasnije i na Radijskom festivalu. Poslednju moju pesmu izvodi, takođe šabački, Fama bend. Trudio sam se da u svaku pesmu unesem deo sebe. Pišem zbog toga što je meni lepo dok to radim, ako neko poželi da otpeva taj tekst još bolje, kaže dr Dikosavić.

Ipak, medicina je uvek bila na prvom mestu. Odabrao je ovo zanimanje da bi pomagao ljudima. Kaže da su mu rad u hitnoj pomoći i urgentnom prijemu izuzetno mnogo značili, a da je neurologija kruna svega.

-Neurologija je veoma lepa, ali istovremeno i veoma teška nauka. Dolaze nam pacijenti u izuzetno teškim stanjima. Nisam razmišljao o neurologiji dok nisam počeo da radim u urgentnom prijemu. Tada sam upoznao kolektiv koji radi u ovoj službi, stara generacija koja ide u penziju bila je maksimalno korektna, pružili su mi svu moguću pomoć, sve sam mogao da ih pitam. Sviđa mi se što u neurologiji ima dosta perspektive u smislu razvoja. Postoji još mnogo prostora za istraživanje centralnog nervnog sistema i za nove dijagnostičke i terapijske procedure . Sada imamo mogućnost da kod moždanog udara delujemo jako brzo i ukoliko se isključe kontraindikacije može se primeniti terapija, tromboliza. Dođu nam pacijenti sa moždanim udarom i izvesnom invalidnošću, a nakon uspešno primljene terapije imaju velike šanse da odu na svojim nogama i to je najlepše u ovom poslu.
Pacijenti kod kojih se ovo može primeniti nisu česti, ali kod onih kod kojih se primeni velika je verovatnoća za uspeh i to tim ljudima i njihovim porodicama znači sve, kaže dr Dikosavić.
Najteže momente, kao lekar, doživeo je dok je radio u hitnoj pomoći. Kaže da se trudi da ih zaboravi i da zbog toga ceni svaki dan.

Kako je medicinu odabrao iz humanih razloga porazno mu je što su lekari i pacijenti neretko suprotstvaljene strane. Smatra da bi sve bilo mnogo lakše kada bi bilo više tolerancije i razumevanja sa obe strane.

-Jednom sam od jednog starijeg pacijenta u hitnoj čuo da živimo u vreme 3 S – surovih, sujetnih i sirovih i to je zaista tako. Apelujem na sve koji rade u zdravstvu, od vozača do lekara specijalista, da nekada i poslednjim atomom snage pokušaju da budu uljudni i ljubazni, bez obzira na teške uslove u kojima radimo. Apelujem i na sve pacijente da imaju malo više strpljenja i razumevanja. Problem nastaje kada lekari izgube segment ljudskosti i humanosti i kada pacijenti nemaju empatije ni prema poslu lekara, ni prema težim pacijentima. Za svađu je uvek potrebno dvoje. Sa druge strane, „na ruci koja pruža ružu uvek ostane malo mirisa“, kaže dr Dikosavić.

Mladi doktor ima velike planove za razvoj neurologije u Šapcu. Verujemo da ćemo o njegovim uspestima tek pisati.
M.M.