Danka Radosavljević Tišma, viša medicinska sestra interventne kardiologije

Poimanje stresnog zanimanja, kada se posmatra sa strane, u njenom slučaju dobija punu definiciju. Ipak, godine, znanje i iskustvo čine svoje, pa ono što je drugima nezamislivo za nju je postala rutina.

Kako i sama kaže, za neke poslove se, jednostavno, treba roditi. Šapčanka Danka Radosavljević Tišma sa svega osamnaest godina sa porodicom odlazi u Ameriku, gde danas u Čikagu u bolnici St.Alexius Medical Center u opštini Hoffman Estates radi kao viša medicinska sestra interventne kardiologije.

Šabac posle 16 godina
Posle 16 godina ponovo je došla u svoj rodni grad za koji je vežu rođaci i prijatelji.
-Divno je. Ne mogu da vam opišem. Našetala sam se, auto uopšte nisam koristila, obišla sam svaku ulicu, svaki ćošak, sve sam videla, stari kraj, Živinarnik, ulice Miloša Pocerca, Žike Popovića, mesto gde sam nekada živela. Sve je isto, ali opet drugačije, međutim, ono najvažnije, ljudi su isti, moji drugari, poznanici i dalje su tu uspomene koje ne mogu da opišem. U Šapcu su se samo promenile zgrade, bar te koje su nekada bile tu kad sam ja bila mlađa. Jedino što me iznova oduševljava je taj naš duh kome vreme ne može ništa. Taj zub vremena je stao i to je nešto predivno- ističe.

Kardiologija bliska srcu
Rođena je u Šapcu, odrasla u ulici Žike Popovića, završila Selovu (danas Jevremovu) školu, a potom i Šabačku gimnaziju. Na drugom kontinentu otkriva buduće zanimanje, završava šestogodišnje školovanje i sa timom sa kojim godinama radi spasila je mnogo života.

-Krenula sam sa radom sa pejsmejkerima, četiri godine bila na tom odeljenju, a zatim se dalje školovala. Posle završenog rada u toj klinici nastavljam dalje i odlazim na kardiologiju, gde sam se zadržala jedno vreme. Završila sam bečelor, upisala master, međutim, desila se korona koja je sve zaustavila, a posebno je bilo stresno za nas koji smo bili u tom okruženju. Na kardiologiji sam provela nekoliko godina, onda sam prešla na glavnu hirurgiju, gde sam bila oko tri godine. Videla sam da mi je kardiologija najbliža srcu, prebacila sam se na ugradnju stentova. Već četiri godine je to moja kuća i ne verujem da ću iz nje ići- objašnjava svoj put.

Foto: Privatna arhiva

Život u Čikagu
Život u Čikagu je brz, tempo je takav da ne može da se poredi sa životom ovde. Jednostavno, tih osam sati na poslu brzo prođe, onda ste u nekoj „mašini“- kuća, deca, sportske aktivnosti, muzička škola i tako, dok se okrenete, prođe 20 i nešto godina. Kao i svaki drugi normalan svet. Ima mnogo naših ljudi sa svih strana, ali opet, nije to isto. Ovde živite u gradu gde ste odrasli sa tim ljudima, znamo se iz škole, naše porodice se poznaju, tamo su ljudi koji su došli iz različitih krajeva i sad je pitanje koliko možete da se uklopite. Opet, nekako gravitacija vuče na naše, pa se Šapčani i tamo malo više druže. U poslednjih desetak godina, kada smo na odmoru, bežimo iz te svakodnevnice, idemo na razne planine, hajking, obilazimo jezera na nadmorskim visinama, malo se povlačimo u prirodu, jer tu je nekako lek za dušu i glavu.

Borba s vremenom
Ekipa sastavljena od dve sestre, dva tehničara i doktora kardiologa nekoliko dana u mesecu je na 24-satnim dežurstvima. Između ostalog obučena je i da daje lokalnu anesteziju.

-To je jako stresan posao. Nikad ne znamo kakav pacijent će nam doći, svako je poseban na svoj način. Nemamo puno vremena da se vežemo za pacijenta kao kada smo na odeljenjima, ali opet bude strašno kada je to mlada osoba i to najviše ostane u sećanju. Kad neko dođe na sto, nema tu neke „zlatne sredine“, to su ljudi na granici života i smrti. U suštini, pamtimo i lepe i ružne slučajeve. Ta satisfakcija kada vi nekom pomognete ili spasite život ne može da se meri ni sa čim, nikakvim novcem, to je jednostavno nešto u vama što vam daje snagu za dalje, motiviše vas za dalji napredak- iskrena je Danka.

Kako objašnjava, prema nekim istraživanjima, u tih 90 minuta, ili, kako to zovu, „door to balloon“, ukoliko se ne pomogne pacijentu, šanse za oporavak su mnogo manje nego kada se u tom „prozoru“ odradi bilo kakva intervencija.

-Dežurni doktori su tu, imaju svoje prostorije, a mi, ostalo osoblje, smo kod kuće, tako da kad nas zapošljavaju ne smemo da budemo van tog radijusa 30 minuta od bolnice. U danima dežurstva sam kod kuće, dolazim na poziv i moram da stignem na vreme. Desilo se nekoliko puta da me zaustavila policija jer sam malo brže vozila, ali oni su upoznati sa situacijom. Policija, ambulanta, mi smo svi nekako povezani. Pokažemo im svoj bedž, ako treba čak nas i sprovedu, korektni su što se toga tiče. Ako se i desi da dobijemo kaznu, na sudu je ponište, jer je sve vrlo lako proverljivo- naglašava ona.

Stopostotna prisutnost
U danima kada ima redovno radno vreme od osam i po sati pacijenti su već unapred zakazani po rasporedu i odlaze kući isti dan.

-Otprilike svi ti pacijenti koji dođu na takvu vrstu procedure su već na neki način dobili dijagnozu. Najzahtevnije je da ugrađujemo pejsmejkere u našem odeljenju, pošto to uzme malo više vremena, mi odradimo samo privremeno, nekih 45 minuta pa se onda sutradan taj pacijent ponovo vraća u redovno stanje. Radimo i periferne procedure, ugrađujemo stentove, otvaramo zakrčenja. Imamo dosta tih procedura i to je nešto standardno što se radi svaki dan- objašnjava hrabra medicinska sestra.
Veruje da svaki posao nosi neku vrstu stresa i čovek vremenom nauči da živi sa tim.

Foto: Privatna arhiva

Gluma za balans
Prošle godine sam upoznala Slavicu Petrović koja drži naše poznato srpsko pozorište u Čikagu već 20 godina. Mi se družimo od 1998. godine, kada sam ja došla u Ameriku. Takođe je i vlasnica novina „Ogledalo“. Jednom prilikom, na otvaranju nekog restorana, rekla mi je da ima idealnu ulogu za mene. Ove godine u martu imali smo premijeru „Urnebesne tragedije“ Dušana Kovačevića u kojoj sam igrala glavnu ulogu. To je iskustvo koje ne mogu da opišem rečima, nešto što se dešava samo jednom u životu. Narednu premijeru planiramo za februar sledeće godine, a videćemo koji komad će biti u pitanju.

-Vremenom se čovek navikne na neke stvari, a ukoliko na poslu date sve od sebe, mirniji ste i lakše se nosite sa bilo kakvim ishodom. U početku je bilo malo više stresno dok se sve to nije uklopilo, međutim sad je to nekako rutina gde već znam šta treba da radim. Meni je sve pripremljeno, ne razmišljam toliko o nekim drugim stvarima koliko samo o pacijentu. Jednostavno, imam odličan tim ljudi oko sebe i svi smo tu da pomognemo jedni drugima, tako da se taj stres nekako deli i bar trenutno bude na neki način pozitivan. Svi smo iscrpljeni posle, ali sve zavisi od slučaja do slučaja. Kad odem kući posle radnog dana, najbolje je da samo ćutim, da me niko ništa ne pita jedno sat vremena, da raščistim glavu, ali to nije opet svaki dan. Jednostavno, morate da budete rođeni za takvu vrstu posla i ne smete sekundu ili dve da trošite na neke misli koje vas odvode izvan tog trenutka. Ako imate tim oko sebe i svi su podjednako prisutni i fokusirani, to onda nije nikakav problem- zaključuje Danka.