Đorđe Rašić, rukometaš i rukometni trener: Zauvek plavi šabački vanzemaljac

Serijal “Šabac kroz generacije” je putovanje kroz vreme. Kroz priče Šapčanki i Šapčana otkrivamo kako se grad menjao. Kroz njihova sećanja i iskustva, anegdote o kultnim mestima, karijerama, snovima, željama i izazovima podsećamo vas na ono što nas sve povezuje – Šabac. Pridružite nam se na ovom putovanju kroz vreme i otkrijte kako je pet generacija oblikovalo grad, i kako je grad oblikovao njih. Fotografije Šapca možete nam poslati na mejl adresu marija.zivanovic@glaspodrinja.rs, na Fejsbuk stranicu “Glasa Podrinja” ili doneti u prostorije “Glasa Podrinja” (Kneza Lazara br. 1, Benska bara).

Proteklo je više od pola veka od kada je mali Đorđe došao u posetu slepom ujaku. Živo pamti taj susret. U nedostatku čula vida „gledao“ je sestrića rukama. Grleći sestrića osetio je svaku koščicu. „Sama kost i koža, moraš ići na neki sport“, savetovao je potomka kome te reči nisu značile ništa.

Sport je za učenika petog razreda bio fudbal gde ga drugi nisu primali u ekipu baš zato što je bio slab i neuhranjen. Izgubio bi verovatno interesovanje da je u argumentovanju ujak isticao nešto uobičajeno poput zdravlja, druženja, ipak je upotrebio čarobne reči: „Sportisti imaju para i mnogo putuju.“

Detinjstvo odredilo životni put

Odrastajući u materijalnoj oskudici, gde je put do obližnjeg grada bio nedostižni luksuz, pomisao na bogatstvo i obilazak sveta otvorila je vrata uspešnoj sportskoj karijeri Đorđa Rašića, proslavljenog šabačkog rukometaša i rukometnog trenera.

-Živeo sam u Vojvode Stepe, roditelji su bili nadničari. Nekada nije bilo novca ni za redovan obrok, a kamoli za nešto više. Kao i svako dete, bio sam pun energije, ali i problematičan. Voleo sam da lunjam, da se potučem. Ko zna kojim putem bih krenuo da se nismo preselili u Jove Kursule i da nisam prešao iz Jankove u Natinu školu - seća se ranog detinjstva Rašić.

Šabac je nudio mnogo sportskih alternativa. Ne seća se naš sagovornik zašto, ali su ga prvo upisali na košarku. Klub je nosio ime „Mačva“. Na prvom treningu susreo je starije igrače. Strahovao je da trenira s njima, bio je zadovoljan da samo dodaje lopte. Godinu dana kasnije igrao je u prvoj petorci.

-U sedmom razredu sam davao prosečno dvadeset poena po utakmici. Kada sam pohađao osmi razred stigao je poziv iz Beograda da se pridružim Crvenoj Zvezdi. U školi baš nisu bili oduševljeni, ali meni su se vraćale u sećanje ujakove reči i „obećana“ putovanja. Na polugodištu sam otputovao u Beograd. Bio je to prvi put da sam izašao iz Šapca. Izdržao sam dve nedelje, a potom pobegao, samo ovaj put u Šabac. Sećam se da je i Boža Koprivica takođe postupio isto. On se kasnije vratio. Bio je kapiten Zvezde, a ja sam ostao u rodnom gradu, promenivši sport.

Takmičarski duh deo karaktera

Kada je kao dete promenio adresu, nije odmah promenio i zadovoljstva, govori nam. Voleo je još da se takmiči, da odmeri snagu i nogama i rukama, najviše pesnicama.

-Sada bi neko pesničenje dečaka izjednačio s nasiljem, ali kod nas su bile te „ferke“. Mnogo dečaka i mladića u Šapcu je tako proveravalo ko je jači. Odmah posle bi se mirili i nastavili druženje.

Kukavica nije onaj ko izgubi, već ko se ponese nečasno. Sve smo gledali kao takmičenje. Kada smo bili deca nikome se nije sedelo u kući. Društvo se bez poziva skupljalo napolju i onda smo smišljali kako da popunimo vreme. Trkali smo se oko zgrade, preskakali prepreke ili odlazili do velikog parka, to je bilo naše dvorište. Leta smo provodili na Savi, na Agenciji, Mačvinoj plaži, Starom gradu.

Niko ne zna kako bi se odvijao život Đorđa Rašića, priznaje i sam, da nije bilo Đorđa Đoke Petrovića, nastavnika fizičkog u OŠ „Nata Jeličić“. Tamo gde su drugi videli nestašnog đaka, potencijalno problematičnog, on je video energiju koju treba usmeriti na pravi način. Forsirao je rukomet, a Đorđe je jedan od onih talenata koje je prepoznao i uveo u svet sporta.

- Godine su se poštovale. Biti stariji značilo je biti iskusniji, mudriji i to su uvažavali mlađi. Nastavnik je bio stepenik više. Koliko puta su nas povukli za zuluf ili uši, a nas više sramota, nego što nas boli. Đoka je preokrenuo moj život i stalno nosim osećaj da mu nisam iskazao dovoljno zahvalnosti.

Metaloplastika ostvarenje sna

Kada je Rašić ušao u prvi tim Metaloplastike, kasnije evropskog šampiona, ekipa je igrala tek prvu sezonu u Prvoj saveznoj ligi. Igrao je u sastavu gde se nalazio i Lazar Aleksić, njegov profesor matematike u Ekonomskoj školi.

Nikada više takve ekipe kao što je bila ona Metaloplastika, ali i tog vremena

-Prepodne smo učenik i profesor, popodne na treningu saigrači. Jednom mi je udario šamar na treningu. Na saigrača bih se ljutio, na profesora nisam mogao. Tu je bila plejada iskusnih rukometaša. Sve sam ih gledao kao božanstva. Bilo mi je teško, ali sam bio srećan i ponosan. To su ljudi kojima sam se divio dok sam ih gledao u Drugoj ligi, na otvorenom terenu „Partizana“, a onda sam igrao s njima.

Sedamdesetih se u Šapcu muzika mogla čuti na svakom koraku, različiti žanrovi. Izlazak je podrazumevao svirku zbog koje mladi iz tog doba ni danas ne mogu da zamisle provod.

-Sećam se kako mi roditelji nisu dali da izađem uveče. Deca nisu smela u Dom omladine. Izađem kroz prozor kuće, pa s društvom do zida iza bašte Doma. Onda na „lopovske” i sa ivice slušamo Loliju, Gibu i druge. Kada smo počeli da izlazimo bile su popularne bašte hotela „Sloboda“, „Zelenog venca“, i motel. Svirali su: Stari zvuci, Cvaka cvak, Mikica Antonić, a posle fajronta kod „Lile“ u Malu, da nam svira do zore.

Šampioni sveta

S titulama je došla i slava, popularnost. Bili su najbolji na svetu. Poseta na utakmicama u hali “Zorka” je prevazilazila kapacitete tribina. Stotine su dolazile na treninge Metaloplastike. Priznaje Rašić da su uživali da budu u društvu devojaka, da ih prepoznaju, ali uz sav hedonizam imali su radnu etiku. Učeni su da čovek može biti srećan, ali se na sreću ne sme osloniti.

-Mi smo umeli da popijemo po koju, ali nismo se nikada napijali. Imali smo snage da nekada iz kafane odemo na trening, ali ne da budemo na broju, već radimo maksimalno. Bilo je dovoljno energije u nama, pa posle na spavanje. Takmičarski duh iz detinjstva nas nikada nije napuštao. Leti smo se takmičili u preplivavanju Save, kompletno obučeni, da bude teže. Na treninzima je bilo nekada više žara i borbe nego na utakmicama. Svako je bio lud na svoj način. Danas Vujović (Veselin, legenda svetskog rukometa) i ja pogureni, preko 60 godina, igramo tenis kao da igramo finale Rolan Garosa – smeje se Rašić, insistirajući da je vrednosti rada učio i sinove, uspešne sportiste, Aleksandra, nekadašnjeg košarkaškog i Davida, nekadašnjeg rukometnog reprezentativca. Obojica su danas treneri.

Godine su se poštovale. Biti stariji značilo je biti iskusniji, mudriji i to su uvažavali mlađi

- Rad donosi uspeh. Oni nisu propuštali treninge, ali sam radio s njima i individualno. Koliko je samo lampi i drugih lomljivih predmeta razbijeno na spratu kuće dok sam vežbao s njima kao decom. Kasnije smo iznajmljivali prostore za trening. Oni vežbaju, ja dodajem lopte, bodrim. Rad vodi do uspeha, ne sreća. Kada sam bio trener Metaloplastike, u ekipi su bili i moj sin, kumić i sinovac. Bio sam strožiji prema njima, nego prema drugima.

Slava, sreća i uspeh

Nikada više takve ekipe kao što je bila ona Metaloplastika, ali i tog vremena, govori Đorđe setno gledajući u daljinu. Zvali su ih „šabački vanzemaljci”. Novac je uvek bio važan, preduslov svega, ali nije bio primaran čak i kada ga nije bilo mnogo. Sport je za našeg junaka bio i beg od siromaštva. Znao je da je karijera kratka i da novac treba uložiti, ali nije, kako kaže, osećao strah da ga neće biti dovoljno da se sve ostvari.

- Prvi automobil, crveni jugo, kupio sam na kredit i bio presrećan, a već sam bio evropski prvak. Čitav život novac i ja kao da smo posvađani - ponovo se Đorđe nasmejao - prvo ga nisam imao, a onda kada sam ga sticao, brzo je i odlazio. Ne znam ni sam kako, ali imam ga dovoljno i ne žalim se.

Igrao je posle Šapca u Španiji. Mogao je onda, a veruje da bi i sada uspeo da se preseli tamo, samo ne želi.

- Ponuđeno mi je da se preslim u Kangas, primorski grad. Dobijao sam smeštaj blizu plaže. Žena je presudila da ostanemo i bila je u pravu. Tamo je suviše pritiska javnosti, paparaca. Koliko vas uzdigne uspeh, toliko vas unizi neuspeh. Najveća titula su mi dobra deca, sedam unuka i to što sam sačuvao brak, mada žena, Snežana, uvek kaže da ga je ona sačuvala i u pravu je.

Drugačije vreme

Vreme je drugačije od onog u kome je zamišljao svoje dane u trećem dobu.

-Mnogo je otuđenosti. Svi mi zameraju da sam mnogo na fejsbuku, a meni je to veza s prijateljima s nekoliko kontinenata. Mrzim da se dopisujem, stavim neku sliku, napišem gde sam, o čemu razmišljam. Više volim da razgovaram uživo, kao nekada, mada ne znam što je to sada izašlo iz mode.

Prvi tekst iz serijala "Šabac kroz generacije" o profesoru, pesniku, piscu, tekstopiscu, predstavniku tihe generacije Ivanu Glišiću možete pročitati klikom na link.

Projekat "Lokal pres Lab 2.0" je razvijen i podržan od strane programa "Medijski inkubator za Zapadni Balkan" Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije, a realizuju ga članice PU "Lokal pres".

M.Ž.B./D.B.