Fotografija je trenutak koji se ne može vratiti

Najnovija nagrada jedna je od brojnih u njegovoj kolekciji koja sadrži više od 60 priznanja
Po struci diplomirani saobraćajni inženjer, Vladimir Đinić prepoznatljiv je u fotografskim krugovima kao dugogodišnji zaljubljenik u ovaj umetnički izraz. „Kada se sve sabere i oduzmu neke godine pauze, šest decenija sam vezan za fotografiju, na ovaj ili onaj način“, ističe.

- U mojoj porodici se uvek volela fotografija. Imao sam prilike da nađem i potvrdu moje majke iz 1950. godine da je odslušala kurs na tu temu. Od tog vremena kod nas u porodici se uvek nešto „petljalo“ oko fotografije pa sam tako i ja završio kurs tadašnje „Narodne tehnike“ kad sam imao samo osam godina. Bilo je to 1964. godine kad Šabac još nije imao klub pa se sve do odlaska na studije nisam nešto posebno ni bavio slikanjem. Tamo sam se uključio u Klub koji je radio pri Saobraćajnom fakultetu. Međutim, i dalje mi je to bila usputna stvar iako sam počeo sa izlaganjem a na nekoliko izložbi osvojio i nagrade. Ozbiljnije bavljenje fotografijom je došlo 2004. godine kada je moj prijatelj Brana Stanković organizovao izložbu koja je bila uslov da se dobije zvanje kandidata majstora fotografije. Uz pripremu izložbe sam se ponovo zainteresovao i vratio ozbiljnije u te vode, pa evo sve do danas – seća se Đinić.

Foto: "Glas Podrinja"

Ređale su se izložbe, konkursi, nagrade. Ne zna tačan broj izložbi na kojima je učestvovao ali kaže da ih manje od stotinu sigurno nije bilo.
- Nagrada imam više od 60. Nema države u Evropi gde nisam slao svoje radove, Amerika i Australija takođe, gde god mi se učinilo da je interesantna izložba. Najnovija nagrada, prvo mesto na izložbi u Beočinu je osvojena za seriju fotografija na temu „Pravoslavlje“. Prošle godine sam prvi put na njoj učestvovao i osvojio drugu nagradu. Ova izložba je sama po sebi interesantna jer je jedinstvena na ovom prostoru po tematici, a tu mislim i na prostor bivše Jugoslavije. Ona se organizuje po 19. put a u poslednje tri godine prema pravilima Foto saveza Srbije, što znači da ispunjava suštinske uslove koji su bitni za kvalitet same postavke. I nisam jedini Šapčanin čiji su radovi zapaženi, Slobodan Bogunović kolega fotograf, je dobio pohvalu – ističe Đinić.
Fotografija, to je momenat. Sad je tu i više ga nema. Nemojte se truditi da ga vratite jer ne može, i kad vam se učini da je jednostavno, nije
Pojavom digitalne fotografije umnogostručio se broj izložbi i to onih koji su pod pokroviteljstvom FIAP-a, svetskog udruženja nacionalnih saveza. Pre samo petnaestak godina, oko 120 pokroviteljstava raznih izložbi širom sveta bilo je na godišnjem nivou.

- Sada ih ima neverovatnih 1100 u godini. Ono što nije dobro je što sve te izložbe nemaju izložbeni prostor nego se projektuju na ekranu ili se mogu pogledati na mreži. Ja nekako ne volim da šaljem radove na takve konkurse jer znam da ih vidi uglavnom samo žiri. Biram da učestvujem samo na onim izložbama gde na kraju sve rezultira odštampanom fotografijom koja se može pogledati u izložbenom prostoru – objašnjava.

Foto: Vladimir Đinić
Prvi fotoaparat i prve slike zabeležene su kaže, porodičnom „Dakorom“. Vremenom su se modeli menjali.
- U školi smo imali „Altisin“ model sa izmenjivim objektivima. Moj prvi fotoaparat bio je ruski „Kijev 6“, srednjeformatni aparat i njega sam kupio 1975. godine kada sam se i uključio u Klub. Sada koristim model novije generacije koji najviše odgovara onome što fotografišem a to su najčešće pejzaži. Takvi motivi su mi najdraži. U Srbiji se zapravo ova disciplina skoro da i ne ceni, što u svetu nije slučaj. Volim i teme koje se odnose na događaje gde ima puno lica a razlog je možda neobičan – tako sam neupadljiviji, lakše „prođem“ sa fotoaparatom i uhvatim trenutak – navodi.
Kolor fotografiju je teže slikati. Crno belu mnogi favorizuju i zato što „mane“ poput rasporeda boja mogu lakše da se prikriju
Dva puta je zbog fotografije privođen. Jednom kada je „hvatao“ kadar starog železničkog mosta na Savi.
- Sada svi nose telefone sa kamerama, fotografišu sve i svugde, a nekada je onaj ko nosi fotoaparat odmah bio sumnjiv. Sećam se kad je mene i kolegu jedan seljak kroz čije kukuruze smo prolazili u blizini Čevrntije, ne bismo li našli mesto odakle ćemo najbolje slikati zalazak sunca, presreo i najozbiljnije pitao koga mi to špijuniramo. Tako da, bilo je raznih neobičnih i zanimljivih događaja – kaže Đinić i dodaje da postoji puno priručnika o fotografisanju ali da se nigde ne može naći podatak šta je opšteprihvaćena umetnička fotografija a šta ne.

Foto: Vladimir Đinić
- Slikajte šta god vam padne na pamet, sve je aktuelno, sve ima neku težinu. Najbolja definicija fotografije je ona koja kaže „da je to postupak u kojem iz nečeg običnog izvučete nešto neobično“. Neka opšta pravila postoje kao što je zlatni presek ali ništa više od toga. Mislim da su ona tu da bi se od njih i odstupilo jer ima mnogo sjajnih fotografija koje nisu po pravilima. Fotografiju ne možete razmeravati lenjirom. Sa tehničke strane, programi za obradu dosta pomažu. I nekada kada je bila analogna fotografija, svi postupci obrade su korišćeni kao i danas recimo u fotošopu samo što se u programu izvode mnogo lakše, brže i preciznije. Sve se to radilo i na filmu ali dosta teže. Sada je došlo do toga da se fotografiji uopšte ne veruje. Možete slikati bilo šta i na bilo koji način, većina će prvo da pomisli kako je korišćen program za obradu. Međutim, smatram da se na taj način ne može napraviti dobra izložbena fotografija. Mobilnim telefonom se može uraditi dobra fotografija, u sekundi će ona biti i obrađena, ali na trenutniom nivou tehnike, ona ipak ne može da se poredi sa onom napravljenom fotoaparatom a više je razloga za to – zaključuje Vlada Đinić.

S.G.

* „Blago prošlosti u očima savremenika“: Projekat ostvaren uz podršku Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.