Jana Nišević, studentkinja Medicinskog fakulteta : Ljubav je potrebna svima

Jana je krajem septembra, pred početak akademske godine, spakovala kofere i krenula tamo gde je vode snovi, planovi, novi koraci u obrazovanju. Polazna stanica Šabac, završna prestonica, cilj i suština Medicinski fakultet.

-Najmlađa sam od tri sestre, obe su pohađale Medicinsku školu “Dr Andra Jovanović”. Prvo sam slušala njihove priče o školi, predmetima, a onda sam počela i da gledam popularne serije s takvom tematikom. Shvatila sam da je to poziv za mene. Od prvog časa sam želela da učim stručne predmete i ta želja nije prestajala - govori nam uz osmeh Jana Nišević, đak generacije Medicinske škole u Šapcu i brucoškinja Medicinskog fakulteta.

Foto: Privatna arhiva

Najmlađa sam od tri sestre, obe su pohađale Medicinsku školu “Dr Andra Jovanović”

Osmeh s kojim boravi u sadašnjosti uz male ekskurzije u prošlost i budućnost personifikacija je i zadovoljstvo zbog sigurnih koraka na putu koji je sebi zacrtala.

-Priznajem da sam takmičarski nastrojena, ali mislim da mi i to pomaže uz veru u sopstvene mogućnosti. Prvi naredni korak je da budem dobar student, a potom se nadam da će uslediti željena specijalizacija. Želim da budem hirurškinja, osećam da je to moj poziv. Malo je žena u toj profesiji, smatraju to muškim zanimanjem, ne znam zbog čega. Znam da je put dug, ali sam spremna.

Poziv koji se mora voleti
Lekarski poziv je odgovoran, težak, zahteva mnogo i sve što predstavlja čini ga drugačijim, a kako smatra naša sagovornica i privlačnijim, jer za kvalitetan rad stručnost je neophodna, ali ne i dovoljna.

-Uverena sam da je to zvanje koje mora da se voli, moramo nositi u sebi iskrenu, snažnu želju da pomažemo ljudima i budemo deo zajednice koja može da donese neku promenu, učini nešto dobro. Kada smo na početku srednje škole govorili zašto smo baš izabrali Medicinsku, nerviralo me je kada god neko kaže da nije znao šta bi drugo. Medicina je poslednja profesija kojom treba da se bavi neko ko ne zna šta bi drugo ili zbog lakog pronalaska posla.

Pojedinac ima snagu, njihov zbir je sila.
-Više pojedinaca može da menja stvari, iskreno verujem to, pojedinac teško, ali više udruženih mogu mnogo toga - deli s nama Jana.

Bezgranična radoznalost
Prva četiri razreda osnovne škole pohađala je u Jevremovcu, tamošnjem odeljenju OŠ “Laza K. Lazarević”, a preostala četiri u matičnoj šabačkoj školi.

-Nisam često dolazila u Šabac kao mala. Za mene su detinjstvo igre, žmurke, lopova i žandara, između dve vatre. To su najlepše uspomene. Često je u istom druženju učestvovalo nas dvadeset, trideset i nije bila gužva. Žao mi je što se sve manje dece danas tako igra. Znali smo da se okupimo u mojoj ulici i igramo tako i kada padne mrak leti.

Uvek je bila dobar đak, vredna, odgovorna, ali nikada nije sputavala radoznalost. Znala je šta je prioritet, nagalašava, no bez straha je odlazila u susret svemu što je privlačilo.

-Trenirala sam rukomet četiri godine, bila sam u novinarskoj, dramskoj sekciji, sve sam vannastavne aktivnosti volela da probam tokom osnovne škole. U srednjoj je bilo više obaveza, ali sam ostala u novinarskoj sekciji i u školskom rukometnom timu.

Uspela je Jana Nišević, ne samo da bude đak generacije, već i deo ekipe koja je državni školski šampion u rukometu, da predstavlja svoju školu na takmičenjima u košarci i futsalu, bude u vicešampionskoj ekipi, na nacionalnom nivou, u pružanju prve pomoći i realističnom prikazu povreda, učestvuje u izradi časopisa “Medikus”, zvanično proglašenog za najbolji školski časopis u Srbiji, da predstavlja Medicinsku školu “Dr Andra Jovanović” na “Sajmu darovitosti”, bude reprezent grada u projektu “Svetionik znanja”, ponese priznanja “Dr Vera Rajić” i priznanje Rotari kluba...
Iskoračila je dalje, iz Šapca, ali taj korak nije bio lak. Adresa je ista u ličnoj karti, za sada je privremeno odsutna, šta će biti dalje pokazaće vreme.

Foto: Privatna arhiva

Jana je đak generacije, državni školski šampion u rukometu, predstavnica grada i škole u projektu “Svetionik znanja”, nosilac priznanja “Dr Vera Rajić” i Rotari kluba, deo novinarske sekcije školskog časopisa “Medikus”

-Volim Šabac, vezana sam za porodicu, međutim mislim da veći gradovi pružaju veće mogućnosti. Želja za napretkom je uvek tu. Dinamična sam, volim promene i smatram da bih mogla da živim i u inostranstvu. Našim bakama i dekama bilo je nezamislivo da odu iz rodnog mesta, sada je drugačije, brža je komunikacija, lakša su putovanja - ističe “džen zijevka” kojoj je bliska moderna tehnologija, ali uviđa i njene nedostatke.

Foto: Privatna arhiva

Riznica uspomena
-Mislim da smo mi u prednosti u odnosu na druge generacije, osećam kako je sve nadohvat ruke, više prilika, šansi, sve je mnogo lakše nego ranije, na pojedincima je da to iskoriste. Internet ima mnogo prednosti, ali i mana, smatram da često ljudi previše stvari dele u tom svetu. Televiziju ne gledam, još od onlajn nastave. Kada me roditelji ne razumeju uvek kažem “baš ste bumeri”, ali morali su i oni u korak s vremeno i sada tata ima snepčet. Mnogima je to iznenađenje.

Posvećenost, takmičarski duh, tvrdoglavost koje Jana ističe kao svoje osobine, prožeti su sentimentalnošću koja uvek čuva ono drago što je bilo i što uvek raduje.

Uz porodicu, tu su i prijatelji, to je potrebno za sreću, Foto: Privatna arhiva

-Imam kutiju uspomena u kojoj su važne sitnice. Nju bih ponela bilo gde, kao i fotografije, volim da izradim neke meni posebne. Ne volim što se vrednost svega gleda kroz brendove.

Kroz vizir sentimentalnosti i bliskih uspomena prolazi i Šabac srednjoškolskih dana.

-Stari grad mi je najdraže mesto, svaka šetnja vodila je ka njemu. Privlači jer je miran, ušuškan, odvojen - opisuje Jana dodajući da su petak i subota bili rezervisani za izlaske.

-Brzo se dogovorimo, najteže je odabrati odeću. Šabac nema mnogo mesta za izlaske, ali smo mi nalazili svoja. Volela sam izlaske petkom uveče, leti na Stari grad “Bič bar”, zimi “Bunga bar” , subota uživo muzika, kafići “Nana” i “Lipa”.

Šabac, govori Jana, deli jednu vrlinu i manu.
-Svi se znaju, to je prednost, a opet mana je što se svi znaju. Šabac je divan grad za porodice i odrastanje, ima lepotu, draž malog grada koji se može čitav preći za pola sata.

Porodica pre svega
Na kraju ipak svaki put vodi i vraća ka ljubavi i porodici koji su sinonimi i međusobne asocijacije.
- Za mene je porodica sreća. Sigurno mesto gde znaš da si uvek dobrodošao. Roditelji su tu za mene. Često kažu da se naša generacija ne slaže sa roditeljima, mislim da je to velika greška i da ne shvataju koliko je porodica važna. Uz porodicu, tu su i prijatelji , to je potrebno za sreću, sve materijalno je prolazno.

Foto: Privatna arhiva

Ljubav je potrebna svima i svaki čovek treba da bude voljen i da voli

Govorili su Bitlsi 1967. kako nam je samo ljubav potrebna, isto smatra i devojka rođena 38 godina kasnije.

-Ljubav je potrebna svima i svaki čovek treba da bude voljen i da voli.