Životni let Gorana Krnete

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, Jovan Krneta iz Sremske Mitrovice dovezao je kamion šljake u svoje dvorište. Čudnim spletom okolnosti, ili prstom sudbine, u gomili je bio olovni aviončić. Upravo ova igračka na neki način odredila je životni put njegovog sina Gorana, jednog od najboljih pilota helikoptera u našoj zemlji.

Foto: Privatna arhiva

Danas kao penzionisani potpuknovnik u Dobanovcima obučava pilote u jedinoj školi za pilote helikoptera u Srbiji. Istovremeno obavlja i komercijalne letove koji podrazumevaju odlaske do određenih destinacija, ali i panoramsko razgledanje, pa i prosidbe.

Goran Krneta, Foto: Glas Podrinja

-Otac je radio u komunalnom preduzeću i dovezao je kamion šljake da naspe ispred kuće. Ja sam u tome našao olovni G-2 (Galeb) i tako počinje moje sanjarenje. Nakon osnovne škole upisujem Vazduhoplovnu opštu srednju vojnu školu (VOSVŠ) „Maršal Tito“ u Mostaru, a posle četiri godine i Vojnu akademiju, dve godine sam završio u Zadru, a dve takođe u Mostaru, navodi Goran.

Prvi je u porodici, u kojoj se školi nije pridavalo mnogo značaja, završio fakultet. Na početku ništa nije ukazivalo da će tako biti, pogotovu, ne da će biti pilot.

-Rođen sam sa urođenim proširenjem debelog creva, imao sam tri operacije do pet godina, a pre toga sam svakih mesec dana bio u bolnici. Bio sam metiljav. Na kraju osmog razreda bio sam visok 146 centimetara i imao 46 kilograma. Niko nije verovao da ću proći na konkursu, ipak u junu sam dobio poziv za školovanje. Potekao sam iz radničke familije i moji roditelji nisu ni znali šta je prava škola. Bilo je dobro samo da nisam „jediničar“, a ja sam u osnovnoj bio „dobar trojkaš“, priseća se sa osmehom Goran.

Goran neretko navrati do Šapca na kafu ili ručak, helikopterom. Spusti se na Savu, jer za sletanje van naseljenog mesta za helikopter ne trebaju posebne dozvole. Čak su se i raličite dezinformacije plasirale po društvenim mrežama, dok se nagađalo ko i zbog čega dolazi.
Istina je da Gorana za Mačvu vežu lepa sećanja na detinjstvo i majku Grozdanu koja je preminula 2008. godine.
-Moja majka je iz Uzveća, iz familije Joldića, a njena majka iz Firaunovića iz Bogatića. Kao dete sam tamo često odlazio, a i danas imam tamo braću od ujaka i tetke, navodi Goran.

Ističe da je tada školovanje u jugoslovenskoj vojnoj gimnaziji bilo na svetskom nivou. Prvo odvajanja od kuće nije lako podneo, ali nije odustao. Tada je u ovu školu konkurisalo tri do četiri hiljade kandidata, a upisivalo je samo 150-160 po klasi.

-Prvo su nas sedam dana odveli na more, da se upoznamo. Bilo je suza, neki su odmah posle mora otišli kući, neki su izdržali dva ili tri meseca. Imao sam i ja krizu. Sve je bilo dobro dok smo na nastavi, ali posle časova imali smo popodnevni odmor kada sve utihne i ostanemo sami sa sobom i nostalgijom. Majka me je posle petnaestak dana tokom razgovora pitala hoću li da se vratim kući, ja sam odmah odgovorio da hoću, ali otac je rekao da ga ne sramotim. Došli su jednog četvrtka po mene. Pamtim kao da je danas bilo, ćevapi u Kladnju, pa za Mitrovicu. Imao sam tri dana da odlučim. Prvo veče sam sanjao školu i probudio se u znoju. Međutim, u naredna dva dana sam video da se moje društvo razišlo i odlučio sam da se vratim nazad u Mostar. Tako počinjem ovaj život...

Počeo je saradnju sa Emirom Kusturicom, što će na neki način odrediti nastavak njegovog života. Pored toga što upoznao je mnoge poznate ličnosti, a gosti u Dobanovcima su bili Monika Beluči, Coni Dep, Peter Handke, Nikita Mihalkov, Matija Bećković

Goran Krneta i Džoni Dep, Foto:Privatna arhiva

Od „dobrog trojkaša“ postao je odlikaš. Već u drugoj godini gimnazije su počeli da lete, u trećoj godini su imali padobranske skokove, a u četvrtoj selektivo letenje. Selektivno letenje je određivalo da li mogu na akademiju, ili ne. Priznaje da, iako sama reč „selektivno“ govori o čemu se radi, niko od njih nije shvatio da će im ti letovi biti ocenjivani.

-Prva godine akademije u Zadru predstavljala je prelazak iz liberalnog vojnog odrastanja u dril. Već prvog dana sam zaradio čišćenje vc-a četkicom za zube. Selekcija ko će u avion, a ko u helikopter bila je u drugoj godini i ja sam prvo bio raspoređen za avion. Međutim, dosta pitomaca je padalo zbog matematike i fizike i nas deset je prebačeno na helikopter. Fizika i matematika su pilotima bitni zbog proračuna, ali i da pokažu koliko brzo i logički razmišljamo, objašnjava Goran.

Treće i četvrte godine akademije vratio se u Mostar, gde su školovanje nastavljali piloti helikoptera. Tražio je da se školuje na Mi-8, velikom transportnom helikopteru koji tada nije bio mnogo popularan.

Akademiju je završio 1990. godine i počinje da radi u Splitu, međutim, vratili su ga u Mostar i veruje da se već tada znalo šta će biti u tadašnjoj Jugoslaviji. Dobio je prekomandu u Banja Luku, a potom u Podgoricu, gde postaje nastavnik letenja i tamo ostaje destak godina, a zatim odlučuje da se vrati u Srbiju.

Foto: Privatna arhiva

-Izašao je konkurs za Vazduhoplovno opitni centar u Batajnici, gde sam bio prvi od 20 kandidata. Tamo sam proveo narednih 17 godina kao opitni pilot, što znači da sam ispitivao opremu, naoružanje, parformanse vazduhoplova, motora... Prvi sam u svetu izveo luping i valjak helikopterom Gazela, 2009. godine. Pripremao sam to dve godine, dok nisam izveo u javnosti. Sledeće godine sam u Krnješevcima imao udes civilnom Gazelom. Taj helikopter je bio u Velikoj Britaniji na servisu, vlasnik me pozvao da ga probam kada je vraćem i blokirala mi je komanda... Dve sekunde je prošlo od tog momenta do pada. Istina je da prođe ceo život u te dve sekunde, ali prvo čega sam se setio bila je instrukcija mog nastavnika letenja Joze Radića – Treba pustiti helikopter da lopatice udare u vodu i sam će se ispraviti. Kada smo udarili helikopter se ispravio sam. Šteta je bila totalna, ali ni dva putnika, ni je nismo bili povređeni. Nakon toga za godinu dana doživljava pet puta otkaz oba motora na Mi-8 i prvi put, od 1968. uspeva u tim uslovima da sleti bez štete i povreda, priča Goran.

Nešto ranije počeo je saradnju sa Emirom Kusturicom, što će na neki način odrediti nastavak njegovog života. Pored toga što je upoznao mnoge poznate ličnosti, a gosti u Dobanovcima su bili Monika Beluči, Džoni Dep, Peter Handke, Nikita Mihalkov, Matija Bećković, Kusturica mu je pomogao i da otvori prvu privatnu školu za pilote helikoptera u Srbiji, koji je osnovao 2010. godine - „Helimaster“. Škola radi obuke za privatne pilote, poslovne pilote, za nastavnika i instruktore letanja, noćno letenje, kao i teorijski deo za saobraćajnog pilota. Tokom poslednjih nekoliko godina izradili su pet heliodroma u Srbiji. Godišnje imaju oko 900 časova letenja, a Goran ističe da je to za našu zemlju impozantan broj.

Goran Krneta i Monika Beluči Foto: Privatna arhiva

-Civilno letenje zahteva mnogo manje preduslova od vojnog, dovoljno je dobro srce, dve ruke, dve noge i dva oka. Za vojnog pilota zdravstveni pregledi su rigorozni, kaže Goran.

Pod istim krovom je i „Balkan helikopters“, javni helikopterski prevoznik, osnovan 2013. godine, a prve panoramske letove su imali 2016. godine, po dobijanju svih dozvola. Održavaju sedam helikoptera, koji su u privatnom vlasnitvu i kojima lete za potrebe korisnika. Najčešće ih koriste biznismeni za poslovne sastanke u udaljenijim mestima, ali i drugi građani za obilaske vinarija na Fruškoj gori, panoramsko razgledanje grada, snimanje reklama...

Vlasnik Balkan helikoptersa je Goranova ćerka Sara i prijatelj Živorad Tomić.

Nije potrebna posebna dozvola da bi helikopter sleteo bilo gde van naseljenog mesta.
Goran je postao potpukovnih 2004. godine i kako ga vojne nauke nisu interesovale, nego vazuhoplovstvo, sa tim činom je i penzionisan 2018. godine.

Goran i Slavko Krneta, Foto: Privatna arhiva

Goran ima sina Slavka i ćerku Saru. Sara, master inženjer saobraćaja, je pilot helikoptera i pilot aviona. Živi u selu Gostilje na Zlatiboru i majka je troje dece - Mihaila, Ljubice i Matije i proizvodi organski gostiljski sir koji neverovatno podseća na parmezan.

Goran i Sara Krneta, Foto: Privatna arhiva

-Bila je lepa i vojna karijera, ali i sada ovo civilno. Sve loše se zaboravilo, a dobro je izašlo na površinu i potisnulo negativno. Kada bih se ponovo rodio, opet bih sve isto. Devedesete su bile teške i ne volim da ih se sećam, što zbog rata, što zbog teške materijalne situacije, ali su mi profesionalno bile veoma značajne. Sa samo 25 godina postao sam vođa posade na helikopteru Mi – 8 i mislim da u istoriji helikopterske aviacije imam najviše sati provedenih u vazduhu – 9.000, kaže Goran.