Muzika sa dušom

Više od pet decenija sa harmonikom na leđima, Zoran Danilović Krpica, uveseljava narod, slaže kafanske dane i noći uz instrument koji mu je toliko toga doneo u životu. Za harmoniku živi, svoju porodicu, suprugu, dvoje dece, dve unuke, brojne prijatelje i svoj rodni Lipolist kojem se rado vraća.

Privatna arhiva

Od pauze za ručak
- Prvi put sam harmoniku uzeo kad sam imao devet godina. Rastao sam uz muziku, moj otac Miodrag, zvani Puća, svirao je frulu poput Save Jeremića koji je u to vreme bio jako poznat. I tetka, očeva sestra je dosta lepo pevala pa se tako u našoj kući slušala i pevala prava narodna muzika, izvorna, sevdah, Vranje, Makedonija. Sećam se da sam, oponašao sviranje na harmonici na tašni u kojoj sam ocu nosio ručak u fabriku i pevao dok je sa kolegama bio na pauzi. „Pućo, kupuj malom harmoniku“, govorili su ocu. Bio sam četvrto dete u kući, najmlađi u običnoj, radničkoj porodici i kupovina instrumenta u to vreme nije bila izvodljiva. Ipak, sticaj okolnosti je hteo da se nekako namesti da ipak do te prve harmonike dođemo povoljno i tako je počelo. Sve ove godine sam samouk, sam svoj majstor, niko me nije učio. Ipak, veliku zahvalnost dugujem i ocu i majki Budimki koji su eto, podržali to što su i sami a i drugi prepoznali u meni, ali prvenstveno, moju želju da mi kupe harmoniku i počnem da sviram – seća se Danilović.

Foto: Privatna arhiva

„Kao dečkić, čujem negde na radiju pesmu ili kolo i zviždućem je do kuće da je ne bih zaboravio. Uzmem harmoniku i pokušavam dok „ne skinem“ melodiju. Sve po sluhu, valjda se sa tim rodiš, nikad nisam učio note“

Foto: Privatna arhiva

Slučajnosti (ne)postoje
Prvi izlazak na binu iako bez harmonike, nezaboravan je za ovog sada vrsnog muzičara, tada desetogodišnjaka, dok je bez treme ali sa strahopoštovanjem deteta, stajao pored velikog Tome Zdravkovića.

Foto: Privatna arhiva/ Toma Zdravković i mladi Zoran Danilović

- Bio je koncert u Domu kulture u Lipolistu i Toma je promovisao album na kojem je bila pesma „Sliku tvoju ljubim“ a dok je izvodio tu pesmu, primetio je mene, od toliko ljudi u publici, da pevam i znam sve reči. Mahnuo je rukom i pozvao me da dođem na binu. Ta estradna scena će decenijama posle toga, biti moj život. Imao sam priliku da se ponovo sretnem i sa Tomom ali puno pevača i muzičara koji su obeležili to vreme i postali legende – priča.

„Treba slušati pravu narodnu muziku, izvorne vrednosti. Muzika je umetnost, ona nije tehnika koja se može napraviti na kompjuteru. Mora da ima dušu, da se tako odsvira i otpeva“

Prvi honorar, folklor i vojska
- Nas četvoricu u selu koji smo kao nešto sviruckali, pozvao je jedan komšija da sviramo na svadbi a znali smo četiri i po pesme. I kad završimo sa tim nešim blokom, mi opet ispočetka. Ipak, zaradili smo nešto para od kojeg sam majci kupio jednu topliju maramu i kafe. Posle toga gde sam išao, i harmonika je išla samnom. Pevao sam u školskom horu, svirao u folklornom društvu, kasnije u KUD „Abrašević“ kada sam krenuo u srednju školu, za koji sam ostao vezan do danas. Završio sam zanat, zaposlio se u „Zorku“, otišao u Bitolj u vojsku. Tada se desilo, opet sticajem nekih okolnosti, da me pozovu da „uletim“ kao pratnja Šabanu na koncertu u tom gradu kada sam upoznao njega, Mirka Kodića, Lepu Lukić, Minimaksa. Svirao sam sa Šabanom, onako u vojničkom odelu, sa 19 godina i nije baš bilo jednostavno. Bez pripreme sam „uleteo“ na „Uvenuće narcis beli“. Na gitari je bio Ikaš, za bubnjevima Lola, sve Šapčani. Pretpostavljate da je posle bilo manjih privilegija tokom ostatka vojnog roka – smeje se Krpica.

Jutra u Mahali
Posle vojske, posao rad u smenama i „ozbiljniji“ nastupi i svirke. Pristanište, Zaštita bilja, organizovanje orkestra – Ćata, tetka Mica, Giba, Zdenko, Pera. Kasnije, devedesetih, svirao je Vlada „Krastavac“, Toma Rivida, Lala Plavšić na gitari, Rade Vasiljević Lopata, Ljuban Marković, Danica Nikolić i kasnije Anđa Cvijić, Bane Laki Cvetičanin, Vlada Žabaljac. U ta vremena, osamdesetih, devedesetih, seća se naš sagovornik, posle tezge u tadašnjem Motelu, jutra su se dočekivala u Mali kod Ribice, kod Lile. „Najsrećniji sam i danas kad sviram kolegama, muzičarima, to je poseban doživljaj“, navodi.

- Sve vreme, gde god sam bio i čime god se bavio, harmonika je bila uz mene i bila na prvom mestu. Sa Abraševićem, čiji je šef orkestra bio Koka Pavlović sam putovao u mnoge zemlje, puno turneja, gostovanja, takmičenja. Koreografije sam učio usput, „hvatao“ ritam i melodije. Uporedo, svirke po kafanama. Lepa sećanja me vežu za stari Šaran, Motel, Venac, Kićulu..iako je bilo naporno raditi i provoditi noći u kafani a potom ići u fabriku. Morao sam da biram, i izabrao sam muziku i ne kajem se – ističe.

Kad sviram, sviram za sebe pa tek onda za druge i to valjda drugi vide i osećaju. Kažu da znam da napravim „štimung“ i to je valjda talenat, ali on se ne vežba, to je u čoveku ili nije. Sad sa ovim
telefonima, muzika se više gleda, a to nije dobro. Ona mora da se sluša i da se oseti, da te dirne
i nikako ne ostavi ravnodušnim

Od dobrog napravi dobro
Bilo je ponuda da se snimi ploča. Tozovac je Krpici od malih nogu bio pevački uzor i jedan od omiljenih umenika, a život je namestio da svoje dve pesme pokloni mlađem kolegi. Što je još važnije, postane mu prijatelj, do poslednjih dana velikog pevača i legende narodne muzike.

- Neskromno, mogu da kažem da mi je Tozovac bio prijatelj a usuđujem se reći i da je on mene tako doživljavao. Žao mi je što smo se kasno upoznali, ali vreme koje smo proveli zajedno i prilika da sa njim delim scenu, gostovanja i lepo trenutke, pamtiću sa ponosom i blagom setom jer nije više među nama. Veliki je to čovek bio, pravi boem, neko ko je voleo i živeo za muziku, kafanu, prijatelje. Pružio mi je brojne životne i zanatske lekcije. Na albumu koji je snimljen pre dve godine su i njegove dve pesme od ukupno osam i dva kola koji se na njemu nalaze. Često smo se čuli, on je jedan od retkih koji me je zvao imenom a ne nadimkom koji sam dobio još u školskim danima. Pred samu smrt, zvao me je da mu pevam preko telefona, evo i sad se ježim kad pričam o tome – priča Krpica.

Foto: Privatna arhiva/ Veliko prijatelji Tozovac i Zoran Danilović Krpica

„Kad sednemo posle svirke u kafani, i sviramo za našu dušu, obično kažu „Pusti ga samog da odabere“ i onda krenu neke stare, zaboravljene pesme. Šabac je rasadnik talenata, ozbiljno dobrih muzičara je bilo a ima i danas, raznih žanrova.“


Prvi nosač zvuka posle skoro pet decenija
- Ljubiša Pavković je radio aranžmane na CD-u koji je izašao za PGP i njemu dugujem veliku zahvalnost kao i svim kolegama iz Velikog narodnog orkestra RTS-a. Posebno mi je draga pesma „Zora rudi a pesma se čuje“ za koju je tekst pisao moj brat Toma Marinković, veliki pesnik koji nažalost više nije među nama. Jedna od mojih pesama „Ja imadoh konja vrana“ se našla i na trostrukom disku posvećenom Cicvarićima, Bori Janjiću, Sofki, Starim Zvucima i drugim pevačima koji su ostavili trag na muzičkoj sceni Šapca, Srbije i cele nekadašnje države. Sve je snimano uživo, bez kompjutera. I to je jedno od priznanja koje sam dobio, naći se među takvim legendama. Nedavno sam osvojio priznanje za prvu nagradu na manifestaciji „Čaša vode sa izvora“ u Kniću za pesmu „Gde si sada bivša srećo moja“ -

Ambar u rodnom kraju
Veći deo slobodnog vremena provodi u rodnom Lipolistu, na preuređenom porodičnom domaćinstvu gde je kaže, napravio oazu za porodicu i prijatelje. I odakle se, često, čuje radost i zvuci harmonike.

Foto: Privatna arhiva/Zoran Danilović Krpica i Goran Milošević voditelj

- Muzika me je spojila sa suprugom, pre 41 godine na razmeni folklora. Rođena Francuskinja, moja Kristijana i ja imamo dvoje dece, već odrasle ćerku i sina, i dve unuke naše velike radosti. Sin je nastavio mojim putem, svira harmoniku u orkestru, a ponekad i samnom. Kad sviram, sviram za sebe pa tek onda za druge i to valjda drugi vide i osećaju. Kažu da znam da napravim „štimung“ i to je valjda talenat, ali on se ne vežba, to je u čoveku ili nije. Sad sa ovim telefonima, muzika se više gleda, a to nije dobro. Ona mora da se sluša i da se oseti, da te dirne i nikako ne ostavi ravnodušnim. Žao mi je jedino što nisam mogao uživo da čujem Cicvariće dok sviraju, jer taj zvuk i višeglasno pevanje je posebno, čak i raštimovana violina koja daje neki poseban ton. Šabac je grad muzike, a nekad je bio i grad kafana – kaže majstor na harmonici, Zoran Krpica.