Pogledi na brak, razvod i ljubav kroz statistiku i psihologiju

Tokom 2024. godine, sklopljena su 322 braka na teritoriji Grada Šapca, a podnet je 691 zahtev za brakorazvodnu parnicu. Ove brojke nedvosmisleno potvrđuju da je dvostruko više razvoda od skopljenih brakova.

No, statistika ne daje detaljnije uvid u ovaj „trend“. Da li je ljubav u 21. veku (pre)cenjena ili su se pogledi na zajednicu i brak promenili zbog načina života, odrastanja, veće slobode, nezavisnosti i promenjenih društvenih normi neka su od pitanja za psihološkinju i psihoterapeutkinju Mariju Pantelić.

Foto: Mirjana Vujanović

Ako pogledamo zvanične podatke za Srbiju i Šabac, evidentno je da je tokom 2023. i 2024. godine veći broj razvoda nego skopljenih brakova. Kako možemo tumačiti ove brojke? Da li se tokom poteklih decenija promenio pogled mladih na ljubav, brak i zajednicu?
U poslednjih 10 godina je primetan porast broja razvedenih brakova. Prema mom iskustvu rada, zatišje je bilo 2020. godine, za vreme pandemije korona virusa, kada se manji broj parova odlučivao za razvod, dok svih ostalih godina ovaj broj raste. Ova statistika u poslednje dve godine jeste alarmirajuća i ona govori o tome da mladi više brak ne gledaju kao zajednicu dvoje ljudi koja traje „do kraja života“. Ako posmatrate narativ mladih ljudi, oni češće govore o braku kao zajednici koja traje određeno vreme, dok funkcioniše. Takođe, u prilog ovoj statistisci ide i to da sada veze imaju i taj period kohabitacije (zajedničkog života) pa imamo više vanbračnih zajednica u odnosu na broj sklopljenih brakova, nego u ranijem periodu. Mladi se pre odlučuju na zajednički život sa partnerom nego na sklapanje braka.

Sve se češće pominje termin „Serijska monogamija“. Šta on označava?
Ovaj pojam označava prelazak iz veze u vezu. Zapravo predstavlja težnju osobe da bude voljena i prihvaćena, i ona se tako oseća u početnim stadijumima veze. Onda kada zaljubjenost jenjava, i kada se otvara prostor za razvijanje zrelog i stabilnog odnosa, neke osobe osećaju da ih odnos više “ne radi“, da su se ohladile, i kreću u potragu za novim partnerom i novom čarolijom početka veze. Iza svega toga stoje gorepomenuta uverenja koja osoba ima o sebi u bliskim ondosima.

Često se navodi da mladi ne žele da provedu čitav život sa jednom osobom. Da li možemo reći da je to olako davanje određenog suda, bez detaljnije analize problema? I zapravo, da li je problem ako dve osobe ne ostanu u braku/vezi decenijama?
Kod mladih ljudi postoji nešto što se nije viđalo u starijim generacijama, a to je takozvani „strah od bolje opcije“ i „strah od propuštanja“. Ovi strahovi ih zapravo sprečavaju da uopšte uđu u partnersku vezu, jer se može „pojaviti neko bolji“, a i kada uđu u vezu stalno su u vaganju i razmatranju da li je to osoba za njih i da li time ne propuštaju nešto bolje. Kada postoje ovakvi strahovi, teško je da se fokus stavi na samu vezu i da se radi na razvijanju kvalitetnog i dugotrajnog partnerskog odnosa.
Međutim, ovo je samo jedna strana medalje. Druga jeste da u vezama postoje realni problemi koje taj par, u tom trenutku, ne može da reši. Takođe, prisutni su i drugi faktori koji ometaju formiranje zdravog i funkcionalnog odnosa kao što su nepoverenje, ljubomora, manipulacija, nepoštovanje, nepostojanje granica, kontrola, i u najdrastičnijim slučajevima nasilje i zlostavljanje, što se ne sme zanemariti samo zarad toga da par održava partnersku realciju samu po sebi. Tako da razvod i raskid nisu uvek loše rešenje, već su nekad, za neke parove i najbolje rešenje.

Foto: Pixabay

Koliko parova se odlučuje za psihoterapiju, ili bračno savetovanje?
Na terapiju se odlučuje mali broj parova. Ono što je interesantno jeste da parovi terapiju vide kao poslednju soluciju za rešavanje svoje situacije, a ne kao jednu od prvih. Parovi dođu tek onda kada su isprobali mnoge opcije za rešavanje situacije, od kojih su neke postale veći problem od samog problema, pa kažemo da je sam pokušaj rešavanja problema zapravo postao novi problem. Ovde ću navesti paralelu sa odlaskom kod lekara. Dakle, mi imamo svest o tome da se lekaru obratimo na prve simptome kada primetimo da sa našim telom i funkcionisanjem nije sve u redu, što vodi ranom otkrivanju uzročnika i uspešnijem izlečenju. Ali, kada su odnosi u pitanju, ljudi nemaju ovu svest, donekle ih je sramota i imaju uverenje da su odnosi nešto za šta svi trebamo biti kompetentni i sposobni da ih rešavamo u svom životu, a u realnosti nije tako. Zato se mnogo brakova okončava razvodom. Na terapiju se treba javiti kada primetite da nešto nije u redu, i kada pomislite prvi put da bi vam bila potrebna pomoć u reševanju problema. U bračnoj terapiji na terapijskom kauču „sedi“ odnos i radi se na transformaciji odnosa kako bi on postao sigurnije i udobnije mesto za oba partnera.

Šapčanke i Šapčani o braku i ljubavi
„Za vezu su potrebni ljubav, uzajamno poštovanje i međusobno razumevanje ili bar kontinuirana volja da se razumeju želje i potrebe druge osobe. Ljubav je preduslov, ali ne isključuje ostale navedene činioce. Zahvaljujući nametnutom savremenom narativu, brak je obezvređen, ali moje mišljenje je da on dolazi kao kruna i neka vrsta institucionalnog okvira navedenih faktora. Nije neophodan da bi veza dvoje ljudi bila kvalitetna, ali je i za to potrebno da postoje usaglašeni stavovi osoba u vezi po tom pitanju, inače će se jedno uvek osećati uskraćeno ili nedovoljno vrednovano u tom smislu.“ (N.D.)
„Emocije su krasile i prvog čoveka i krasiće i poslednje ljudsko biće. Kroz vreme i razdoblja menjao se samo način artikulacije emocija, ne i suština. Ljubav je najlepše osećanje i sve ono što se snažno oseća, a izmiče svakom opisu je najvrednije i najlepše osećanje u životu. Uspomene prožete jakim emocijama se ne zaboravljaju. Život se može opisati kao traganje za onim što smo, ali i traganje za nekim drugim s kim ćemo se razumeti i zajedno postati najbolje verzije nas, nas kao para i nas kao dvoje pojedinaca. Ne pronađe svako, ali to ne umanjuje potragu. Brak je još jedan korak u odnosu dvoje koje je ljubav spojila. Tvrditi da je brak obavezan ili prevaziđen, jednako je tvrdnji da je ljubav obavezna ili prevaziđena.“ (D.P.)
„Nemam iskustva koja bi brak okarakterisala kao nešto dobro, lepo i neophodno. Stanovišta sam da veza dvoje ljudi ne mora nužno da bude ili se završi zajednicom, bračnom, vanbračnom, svejedno. Mislim da zajednički život implicira obostrani kompromis ali da je u suštini uvek jedno na to manje spremno što nužno i ne mora da bude loše ali nije dobro za suživot. Norme i tradicija koje su nam nametnuti da treba završiti školu, udati se (oženiti), roditi decu ne ostavljaju prostor za osećanja, želje i potrebe pojedinca. Ne mislim da je onaj ko nije u bračnoj zajednici uskraćen u bilo čemu. Nisam protiv, ali nisam ni po svaku cenu za brak.“ (K.G.)
„Svedoci smo toga da u mnogo brakova nedostaje ljubavi, razumevanja, podrške, dok u vezama koje nisu krunisane brakom toga ne manjka. I obrnuto - ima divnih, skladnih brakova ali i veza koje su pred pucanjem pa se održava privid idealnog. Dakle - nema pravila. Prvo ljubav, pa druga najvažnija stvar mi je što sa partnerom delim iste suštinske vrednosti pa se naše različitosti upotpunjuju stoga ne pridajem značaj papiru, ali ne bežim od toga kad odlučimo da stupimo u brak. Ono čuveno “do kraja života” je teška sintagma koju neki shvataju preozbiljno, neki baš olako. Lepše mi zvuči “sve dok nam je lepo” a to ne dolazi samo od sebe nego se zajedničkim snagama postiže. Ili ne.“ (M.T.)
„Možda sam nekada razmišljala da se razvedem, prvih godina braka. Ne mogu ni da se setim tačnih razloga, a nekako s godinama stvari su se promenile i to sigurno ne bih sada uradila. Naš odnos je drugačiji, bliži, posebno od kada deca ne žive sa nama. Mislim da je to i neka suština, da brak nisu samo deca, već da je to zajednica dvoje ljudi.“ (I.V.)

Da li je uvek potrebno rešavati nesuglasice, probleme, ili je nekada prekid najbolje rešenje?
Prekid veze jeste proces kroz koji par prolazi. To nije samo jedan emotivni trenutak, već čitav proces u kom postoji niz bezuspešnih pokušaja da se problemi reše i prevaziđu. Ovde govorim o vezama i brakovima u odraslom dobu, a ne o vezama u adolescentskom periodu. Dakle, nakon niza neupsešnih pokušaja par se odlučuje na raskid. Prekid veze za neke parove jeste najbolje rešenje i on može vrlo često predstavljati iscrtavanje granice u tom odnosu, naročito kada su u pitanju brakovi sa decom.

Foto: Pixabay

Šta podrazumeva zdrav i funkcionalan partnerski odnos?
Mislim da je ovde ključan faktor zadovoljstvo u partnerskom odnosu, koje treba da osećaju oba partnera. Dakle, ovo je jedno od najvažnijih merila zdravog odnosa. Naravno, zdrav parterski odnos podrazumeva ljubav, poštovanje, poverenje, toleranciju, spremnost na kompromise, odgovornost i zrelost, ali i pomenuti osećaj zadovoljstva kod partnera. Pri tom ne mislim na onaj intenzivan osećaj euforije koji imamo u stanju zaljubljenosti, već osećaj prijatnosti i sigurnosti koji imamo kada smo sa voljenom osobom. Zdrav partnerski odnos treba da predstavlja sigurnu bazu za istraživanje drugih oblasti života, kao što su roditeljstvo, karijera, hobiji, prijateljski i porodični odnosi, ali i sigurno utočište kada nam stvari ne idu kako treba. Ovo je odnos gde postoje konflikti i neslaganja, ali se oni rešavaju brzo i lako. Funkcionalan odnos je recipročan, što znači da oba partnera u odnosu daju, ali iz odnosa i uzimaju. Pružaju jedno drugom podstrek, ali i utehu kada je to potrebno. Da sažmem, zdrav i funkcionalan partnerski odnos je onaj odnos gde partneri dobro funkcionišu i zajedno i odvojeno, gde oboje rastu zajedno, svako u svojim oblastima funkcionisanja.

Ranije smo mogli često čuti rečenicu „Zbog dece...“, da li je i kada opravdano biti u odnosu koji nije funkcionalan zbog dece? Naravno, u potpunosti iskučujemo odnos u kom je zastupljen bilo koji vid nasilja.
Kada par ima decu, odluku o ostajanju u braku ili razvodu treba da donese gledajući najbolji interes maloletne dece. U praksi se vrlo često susrećem sa tim da u toku trajanja bračne zajednice parovi ne funkcionišu ni na polju partnerstva, ali ni na polju roditeljstva. Ovo najčešće izgleda tako što jedan partner preuzima na sebe sve obaveze i što se tiče rada na partnerskom odnosu, ali i što se tiče truda i rada oko dece, dok je drugi partner u pasivnijoj poziciji. Kada dođe do razvoda, razvod zapravo iscrtava bolje granice u ovom odnosu i pasivniji partner biva više uključen u obaveze oko dece. Tome doprinosi i sudska presuda u kojoj su definisane obaveze roditelja, ali i u psihološkom smislu, partneri počnu bolje da funkcionišu kao roditelji van braka nego dok su bili u braku. Tada vidimo da razvod nije uvek loše rešenje, i da je to odluka koja jeste u interesu maloletne dece.

Zaključeni i razvedeni brakovi, 2023.
U 2023. godini broj zaključenih brakova u padu je za 3,5%, a broj razvedenih brakova porastao je za 3,7% u odnosu na prethodnu godinu. Prosečna starost pri zaključenju braka za mladoženje iznosi 34,5 godina, a za neveste 31,4 godine.
U Republici Srbiji u 2023. godini razvedeno je 10 175 brakova, odnosno za 3,7% više u odnosu na prethodnu godinu. Prosečna starost muža pri razvodu braka iznosi 45,2 godine, a za žene 41,7 godina. Prosečno trajanje razvedenog braka u 2023. godini iznosi 13,7 godina.

Da li je danas manje ljubavi, ili je samo pravo na slobodan izbor veći?
Ne mislim da je danas manje ljubavi, ali mislim da je broj opcija veći i to nam se stalno šalje kao poruka. Samim tim što se svet međuljudskih interakcija preselio na društvene mreže vi imate priliku da ostvarite kontakt sa mnogo ljudi, za malo vremena, bez ograničenja u smislu prostorne distance. U moru mnogostrukih opcija razvija se strah da će naići nešto bolje i da stalno treba biti prisutan i u potrazi, što smanjuje mogućnost da se osobe fokusiraju na jedan odnos koji grade ili koji održavaju. Naravno, pravo na slobodan izbor poštujem, ono treba da postoji, ali trebamo biti odgovorni kada ovo pravo primenjujemo.

Da li strah od ljubavi, vezivanja, neuspeha i razočaranja utiče na partnerske odnose?
Iskustva u prethodnim partnerskim vezama utiču na to kako ćemo formirati svoj budući odnos, ali više od toga uticaj imaju uverenja koja steknemo o sebi i drugima (svetu oko nas), a koja se razvijaju jako rano u detinjstvu, u odnosu sa roditeljima. Kroz partnerske veze, u većini, mi ova uverenja potvrđujemo i održavamo, a samo u nekim slučajevima se ona mogu promeniti. Zato je svesno i odgovorno roditeljstvo, i formiranje odnosa sa decom važno za to kakav će partnerski život ta deca imati u budućnosti. Strah od ljubavi i vezivanja utiče na to koliko stabilne veze osoba može formirati u toku života.

Foto: Canva

Da li smo više fokusirani na negativne aspekte partnerskih odnosa?
Verovatno jesmo, jer nas negativni aspekti veze lako preplave, a uz to smo manje fokusirani na pozitivne aspekte koje možemo negovati. U pozadini toga nekada stoji percepcija da nas tamo negde, napolju, u gradu, na dtuštvenim mrežama, čeka osoba koja je savršena za nas i sa kojom će odnos biti savršen. Naravno, idealizacija i romantizacija partnerskih veza u filmovima ne pomaže u tome da se formira realna slika partnerskog odnosa. Savršenstvo ne postoji nigde, pa ni u vezama. Svaki par ima svoju specifičnu dinamiku, i svoj „specifičan emotivni ples“, svoj način na koji se vole, svoj način na koji rešavaju probleme i prevazilaze krize.

I finalno pitanje. Da li smo previše strogi prema mladim ljudima, jer često njima dajemo različite epitete i etikete kada je ljubav u pitanju?
Svaka generacija ima svoja pravila i jedino što je izvesno u ovom svetu jeste promena. Treba da prepustimo mladim ljudima da nađu svojn način na koji će ispoljavati i razvijati ljubav tako da osećaju zadovoljstvo i sigurnost.