Погледи на брак, развод и љубав кроз статистику и психологију

„Свака генерација има своја правила и једино што је извесно у овом свету јесте промена. Треба да препустимо младим људима да нађу свој начин на који ће испољавати и развијати љубав тако да осећају задовољство и сигурност“, каже Марија Пантелић

Током 2024. године, склопљена су 322 брака на територији Града Шапца, а поднет је 691 захтев за бракоразводну парницу. Ове бројке недвосмислено потврђују да је двоструко више развода од скопљених бракова.

Но, статистика не даје детаљније увид у овај „тренд“. Да ли је љубав у 21. веку (пре)цењена или су се погледи на заједницу и брак променили због начина живота, одрастања, веће слободе, независности и промењених друштвених норми нека су од питања за психолошкињу и психотерапеуткињу Марију Пантелић.

Ако погледамо званичне податке за Србију и Шабац, евидентно је да је током 2023. и 2024. године већи број развода него скопљених бракова. Како можемо тумачити ове бројке? Да ли се током потеклих деценија променио поглед младих на љубав, брак и заједницу?
У последњих 10 година је приметан пораст броја разведених бракова. Према мом искуству рада, затишје је било 2020. године, за време пандемије корона вируса, када се мањи број парова одлучивао за развод, док свих осталих година овај број расте. Ова статистика у последње две године јесте алармирајућа и она говори о томе да млади више брак не гледају као заједницу двоје људи која траје „до краја живота“. Ако посматрате наратив младих људи, они чешће говоре о браку као заједници која траје одређено време, док функционише. Такође, у прилог овој статистисци иде и то да сада везе имају и тај период кохабитације (заједничког живота) па имамо више ванбрачних заједница у односу на број склопљених бракова, него у ранијем периоду. Млади се пре одлучују на заједнички живот са партнером него на склапање брака.

Све се чешће помиње термин „Серијска моногамија“. Шта он означава?
Овај појам означава прелазак из везе у везу. Заправо представља тежњу особе да буде вољена и прихваћена, и она се тако осећа у почетним стадијумима везе. Онда када заљубјеност јењава, и када се отвара простор за развијање зрелог и стабилног односа, неке особе осећају да их однос више “не ради“, да су се охладиле, и крећу у потрагу за новим партнером и новом чаролијом почетка везе. Иза свега тога стоје горепоменута уверења која особа има о себи у блиским ондосима.

Често се наводи да млади не желе да проведу читав живот са једном особом. Да ли можемо рећи да је то олако давање одређеног суда, без детаљније анализе проблема? И заправо, да ли је проблем ако две особе не остану у браку/вези деценијама?
Код младих људи постоји нешто што се није виђало у старијим генерацијама, а то је такозвани „страх од боље опције“ и „страх од пропуштања“. Ови страхови их заправо спречавају да уопште уђу у партнерску везу, јер се може „појавити неко бољи“, а и када уђу у везу стално су у вагању и разматрању да ли је то особа за њих и да ли тиме не пропуштају нешто боље. Када постоје овакви страхови, тешко је да се фокус стави на саму везу и да се ради на развијању квалитетног и дуготрајног партнерског односа.
Међутим, ово је само једна страна медаље. Друга јесте да у везама постоје реални проблеми које тај пар, у том тренутку, не може да реши. Такође, присутни су и други фактори који ометају формирање здравог и функционалног односа као што су неповерење, љубомора, манипулација, непоштовање, непостојање граница, контрола, и у најдрастичнијим случајевима насиље и злостављање, што се не сме занемарити само зарад тога да пар одржава партнерску реалцију саму по себи. Тако да развод и раскид нису увек лоше решење, већ су некад, за неке парове и најбоље решење.

Колико парова се одлучује за психотерапију, или брачно саветовање?
На терапију се одлучује мали број парова. Оно што је интересантно јесте да парови терапију виде као последњу солуцију за решавање своје ситуације, а не као једну од првих. Парови дођу тек онда када су испробали многе опције за решавање ситуације, од којих су неке постале већи проблем од самог проблема, па кажемо да је сам покушај решавања проблема заправо постао нови проблем. Овде ћу навести паралелу са одласком код лекара. Дакле, ми имамо свест о томе да се лекару обратимо на прве симптоме када приметимо да са нашим телом и функционисањем није све у реду, што води раном откривању узрочника и успешнијем излечењу. Али, када су односи у питању, људи немају ову свест, донекле их је срамота и имају уверење да су односи нешто за шта сви требамо бити компетентни и способни да их решавамо у свом животу, а у реалности није тако. Зато се много бракова окончава разводом. На терапију се треба јавити када приметите да нешто није у реду, и када помислите први пут да би вам била потребна помоћ у решевању проблема. У брачној терапији на терапијском каучу „седи“ однос и ради се на трансформацији односа како би он постао сигурније и удобније место за оба партнера.

Шапчанке и Шапчани о браку и љубави
„За везу су потребни љубав, узајамно поштовање и међусобно разумевање или бар континуирана воља да се разумеју жеље и потребе друге особе. Љубав је предуслов, али не искључује остале наведене чиниоце. Захваљујући наметнутом савременом наративу, брак је обезвређен, али моје мишљење је да он долази као круна и нека врста институционалног оквира наведених фактора. Није неопходан да би веза двоје људи била квалитетна, али је и за то потребно да постоје усаглашени ставови особа у вези по том питању, иначе ће се једно увек осећати ускраћено или недовољно вредновано у том смислу.“ (Н.Д.)
„Емоције су красиле и првог човека и красиће и последње људско биће. Кроз време и раздобља мењао се само начин артикулације емоција, не и суштина. Љубав је најлепше осећање и све оно што се снажно осећа, а измиче сваком опису је највредније и најлепше осећање у животу. Успомене прожете јаким емоцијама се не заборављају. Живот се може описати као трагање за оним што смо, али и трагање за неким другим с ким ћемо се разумети и заједно постати најбоље верзије нас, нас као пара и нас као двоје појединаца. Не пронађе свако, али то не умањује потрагу. Брак је још један корак у односу двоје које је љубав спојила. Тврдити да је брак обавезан или превазиђен, једнако је тврдњи да је љубав обавезна или превазиђена.“ (Д.П.)
„Немам искуства која би брак окарактерисала као нешто добро, лепо и неопходно. Становишта сам да веза двоје људи не мора нужно да буде или се заврши заједницом, брачном, ванбрачном, свеједно. Мислим да заједнички живот имплицира обострани компромис али да је у суштини увек једно на то мање спремно што нужно и не мора да буде лоше али није добро за суживот. Норме и традиција које су нам наметнути да треба завршити школу, удати се (оженити), родити децу не остављају простор за осећања, жеље и потребе појединца. Не мислим да је онај ко није у брачној заједници ускраћен у било чему. Нисам против, али нисам ни по сваку цену за брак.“ (К.Г.)
„Сведоци смо тога да у много бракова недостаје љубави, разумевања, подршке, док у везама које нису крунисане браком тога не мањка. И обрнуто - има дивних, складних бракова али и веза које су пред пуцањем па се одржава привид идеалног. Дакле - нема правила. Прво љубав, па друга најважнија ствар ми је што са партнером делим исте суштинске вредности па се наше различитости употпуњују стога не придајем значај папиру, али не бежим од тога кад одлучимо да ступимо у брак. Оно чувено “до краја живота” је тешка синтагма коју неки схватају преозбиљно, неки баш олако. Лепше ми звучи “све док нам је лепо” а то не долази само од себе него се заједничким снагама постиже. Или не.“ (М.Т.)
„Можда сам некада размишљала да се разведем, првих година брака. Не могу ни да се сетим тачних разлога, а некако с годинама ствари су се промениле и то сигурно не бих сада урадила. Наш однос је другачији, ближи, посебно од када деца не живе са нама. Мислим да је то и нека суштина, да брак нису само деца, већ да је то заједница двоје људи.“ (И.В.)

Да ли је увек потребно решавати несугласице, проблеме, или је некада прекид најбоље решење?
Прекид везе јесте процес кроз који пар пролази. То није само један емотивни тренутак, већ читав процес у ком постоји низ безуспешних покушаја да се проблеми реше и превазиђу. Овде говорим о везама и браковима у одраслом добу, а не о везама у адолесцентском периоду. Дакле, након низа неупсешних покушаја пар се одлучује на раскид. Прекид везе за неке парове јесте најбоље решење и он може врло често представљати исцртавање границе у том односу, нарочито када су у питању бракови са децом.

Шта подразумева здрав и функционалан партнерски однос?
Мислим да је овде кључан фактор задовољство у партнерском односу, које треба да осећају оба партнера. Дакле, ово је једно од најважнијих мерила здравог односа. Наравно, здрав партерски однос подразумева љубав, поштовање, поверење, толеранцију, спремност на компромисе, одговорност и зрелост, али и поменути осећај задовољства код партнера. При том не мислим на онај интензиван осећај еуфорије који имамо у стању заљубљености, већ осећај пријатности и сигурности који имамо када смо са вољеном особом. Здрав партнерски однос треба да представља сигурну базу за истраживање других области живота, као што су родитељство, каријера, хобији, пријатељски и породични односи, али и сигурно уточиште када нам ствари не иду како треба. Ово је однос где постоје конфликти и неслагања, али се они решавају брзо и лако. Функционалан однос је реципрочан, што значи да оба партнера у односу дају, али из односа и узимају. Пружају једно другом подстрек, али и утеху када је то потребно. Да сажмем, здрав и функционалан партнерски однос је онај однос где партнери добро функционишу и заједно и одвојено, где обоје расту заједно, свако у својим областима функционисања.

Раније смо могли често чути реченицу „Због деце...“, да ли је и када оправдано бити у односу који није функционалан због деце? Наравно, у потпуности искучујемо однос у ком је заступљен било који вид насиља.
Када пар има децу, одлуку о остајању у браку или разводу треба да донесе гледајући најбољи интерес малолетне деце. У пракси се врло често сусрећем са тим да у току трајања брачне заједнице парови не функционишу ни на пољу партнерства, али ни на пољу родитељства. Ово најчешће изгледа тако што један партнер преузима на себе све обавезе и што се тиче рада на партнерском односу, али и што се тиче труда и рада око деце, док је други партнер у пасивнијој позицији. Када дође до развода, развод заправо исцртава боље границе у овом односу и пасивнији партнер бива више укључен у обавезе око деце. Томе доприноси и судска пресуда у којој су дефинисане обавезе родитеља, али и у психолошком смислу, партнери почну боље да функционишу као родитељи ван брака него док су били у браку. Тада видимо да развод није увек лоше решење, и да је то одлука која јесте у интересу малолетне деце.

Закључени и разведени бракови, 2023.
У 2023. години број закључених бракова у паду је за 3,5%, а број разведених бракова порастао је за 3,7% у односу на претходну годину. Просечна старост при закључењу брака за младожење износи 34,5 година, а за невесте 31,4 године.
У Републици Србији у 2023. години разведено је 10 175 бракова, односно за 3,7% више у односу на претходну годину. Просечна старост мужа при разводу брака износи 45,2 године, а за жене 41,7 година. Просечно трајање разведеног брака у 2023. години износи 13,7 година.

Да ли је данас мање љубави, или је само право на слободан избор већи?
Не мислим да је данас мање љубави, али мислим да је број опција већи и то нам се стално шаље као порука. Самим тим што се свет међуљудских интеракција преселио на друштвене мреже ви имате прилику да остварите контакт са много људи, за мало времена, без ограничења у смислу просторне дистанце. У мору многоструких опција развија се страх да ће наићи нешто боље и да стално треба бити присутан и у потрази, што смањује могућност да се особе фокусирају на један однос који граде или који одржавају. Наравно, право на слободан избор поштујем, оно треба да постоји, али требамо бити одговорни када ово право примењујемо.

Да ли страх од љубави, везивања, неуспеха и разочарања утиче на партнерске односе?
Искуства у претходним партнерским везама утичу на то како ћемо формирати свој будући однос, али више од тога утицај имају уверења која стекнемо о себи и другима (свету око нас), а која се развијају јако рано у детињству, у односу са родитељима. Кроз партнерске везе, у већини, ми ова уверења потврђујемо и одржавамо, а само у неким случајевима се она могу променити. Зато је свесно и одговорно родитељство, и формирање односа са децом важно за то какав ће партнерски живот та деца имати у будућности. Страх од љубави и везивања утиче на то колико стабилне везе особа може формирати у току живота.

Да ли смо више фокусирани на негативне аспекте партнерских односа?
Вероватно јесмо, јер нас негативни аспекти везе лако преплаве, а уз то смо мање фокусирани на позитивне аспекте које можемо неговати. У позадини тога некада стоји перцепција да нас тамо негде, напољу, у граду, на дтуштвеним мрежама, чека особа која је савршена за нас и са којом ће однос бити савршен. Наравно, идеализација и романтизација партнерских веза у филмовима не помаже у томе да се формира реална слика партнерског односа. Савршенство не постоји нигде, па ни у везама. Сваки пар има своју специфичну динамику, и свој „специфичан емотивни плес“, свој начин на који се воле, свој начин на који решавају проблеме и превазилазе кризе.

И финално питање. Да ли смо превише строги према младим људима, јер често њима дајемо различите епитете и етикете када је љубав у питању?
Свака генерација има своја правила и једино што је извесно у овом свету јесте промена. Треба да препустимо младим људима да нађу својн начин на који ће испољавати и развијати љубав тако да осећају задовољство и сигурност.

М.Ж.Б.