Svako vreme ima kafanu po kojoj se pamti

Značaj kafane za život Srba nikada se nije dovodio u pitanje. O kafanskoj prošlosti Šapca postoji veliki broj zvaničnih podataka, ali i bogatstvo usmenih predanja koja se prenose kroz generacije kao deo porodične istorije. Ono što je ređe je da se neko rodi u kafani i da mu životna priča time bude određena.

Jedna od njih je Zorica Ahmetović, ćerka je Lile Ahmetovića, unuka Memeda Ahmetovića. Odnosno, treći naslednik kafane i kafanske tradicije utkane u istoriju našeg grada duže od jednog ljudskog veka.

Zorica Ahmetović, Foto: Privatna arhiva

Kod Memeda
Tih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kafana kod Memeda bila je sinonim za dobar provod. Kako Zorica navodi, kod njenog dede okupljao se fin i kulturan svet. Svet koji je znao uz pevačicu Zlatu i orkestar, tu da proživi i najvišu sreću i najdublju tugu.

-Deda je dao ime kafani i obeležio jedno vreme. Postoje Šapčani koji se i danas sećaju provoda kod Memeda. Ono što mnogi ne znaju je da je organizator posla iz pozadine bila moja baba Ajka. Borbena i vredna žena koja je sve konce držala u svojim rukama.Od jutarnjeg čišćenja kafane, do večernjih provoda, ništa nije promicalo Ajkinom oku- kaže Zorica Ahmetović, kojoj je sudbina namenila da se rodi i detinjstvo provodi u prostoru iznad kafane.

Foto: Privatna arhiva

Zlatne noći kod Lile
-Kada sam imala sedam godina, moj tata je preuzeo kafanu. Napravio je jednu novu priču koja je rasla zajedno sa vremenom, i kao dedina nekada, obeležila godine u kojima je nastala- objašnjava Zorica.

Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina 20. veka, kafana „Kod Lile“ postala je kultno mesto, ne samo Šapca nego se za nju znalo i širom tadašnje Jugoslavije. „Kod Lile“ su drugovali i lumpovali i političari i sportisti i glumci.

-Tata je voleo muziku. Voleo je klavir. Voleo je ljude. On je svirao, a kafana pevala. Birao je samo kvalitetne pesme, jer na klaviru ne može da se svira bilo šta. Kvalitetna muzika privukla je kvalitetne ljude. Provod je bio zagarantovan svake večeri. Metaloplastika je slavila svaku pobedu sa nama, gosti su nam bili Emir Kusturica i Rade Šerbedžija, a značaj ovog mesta najbolje možda opisuju reči Nenada Čanka u jednoj TV emisiji: „Ko nije bio kod Lile u kafani, ne može da kaže da je posetio Šabac“- priča Zorica, koja je vreme uspona očeve kafane zapamtila po dečjim nestašlucima i „špijuniranjima“ kafanskih dešavanja .

Zorica i Lila Ahmetović, Foto: Privatna arhiva

-Rasti tih dana iznad kafane bilo je prilično uzbudljivo. Kafana je živela i danju i noću. Danju se čulo pomeranje stolica, muzika sa radija. Ljudi su se okupljali da piju kafu, da igraju šah ili domine. Bilo je to jedno drugačije, sporije i emotivnije vreme- kaže Zorica Ahmetović, koja, iako za sebe tvrdi da je satkana od muzike, tada sniva drugačije snove koji je više vode u svet mode.

-Volela sam kafanu. U njoj sam rođena u njoj sam rasla, iako muziku osećam u celom svom biću, u mladosti sam maštala da budem manekenka. Samo, bilo je to neko drugo vreme, uspeti u tom svetu bilo je jako teško, tako da sam na kraju počela da se bavim ulepšavanjem žena i okrenula se frizerskom zanatu- objašnjava Ahmetovićeva i nastavlja:

-Devedesete su bile teške godine. Ljudi su se prilagođavali zlim vremenima, a prilagođavala se i kafana. Ograničenja, policijski čas, besparica sve je to uticalo da se izgubi kontinuitet. Potom je tata otišao u penziju i ja preuzimam posao.

Kada sam imala sedam godina, moj tata je preuzeo kafanu. Napravio je jednu novu priču koja je rasla
zajedno sa vremenom, i kao dedina nekada, obeležila godine u kojima je nastala

Novo vreme, stari duh i novi stari gosti
-Prvih godina tatine penzije kafana je radila samo za Vašar, a onda se u meni rodila želja da nastavim gde je on stao. Nije bio oduševljen mojom idejom. Znao je dobro šta je kafana, ali me na kraju podržao- kaže Zorica, koja je svoju kreativnost usmerila u obnavljanje objekta, ali i osmišljavanje različitih kafanskih sadržaja koji su godinama upotpunjavali šabački noćni život, ali i program Čivijade.

-Svake godine za Čivijadu bili smo deo zvaničnog programa. To nisu bile kafanske noći koje je samo muzika obeležila, nego i poezija i nastupi različitih KUD-ova. Osmislila sam čak i to da mi goste fijakerom dovoze. Kolo se igralo ispred, na ulici, a po završetku glavnog programa putem se nije moglo proći od parkiranih auta, kao u dedina i tatina najsjajnija vremena- seća se Ahmetovićeva i kaže da danas, nažalost, pravih kafana skoro da nema. Drugačije je vreme, drugačije shvatanje provoda. Pravi kafanski duh retki čuvaju i još ređi razumeju, a baš takvi se danas kod Zorice, subotom, uz pesmu Dragog Domića uživo okupljaju.