Predrag Vidović - muzičar, bubnjar, ugostitelj

Muzičar, bubnjar, sada ugostitelj Predrag Vidović Preja rođen je u Sanskom mostu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Posle toga upisuje Fakultet biologije i hemije u Sarajevu ali ga i napušta na drugoj godini zbog muzike. Već odavno sebe smatra Šapčaninom a grad pored Save svojim domom.

-Prvi nekakav dodir sa muzikom bio je još u osnovnoj školi i to zajedno sa drugovima koji su mi to ostali svo ovo vreme. I svi su postali profesionalni muzičari – Teufik Veletanlić koji je završio akademiju u Sarajevu za harmonku, drugi je moj kum Dragan Mutić koji ima muzički studio u Beogradu. U to vreme sa nama su bili Tomo Miljuš i Živojin Milić. Zajedno smo još kao klinci, polako uplivavali u muzičke vode još pri kraju osnovne. Polaskom u gimnaziju, počinju i svirke po igrankama u Domu kulture, tokom sve četiri godine. Niko tada nije ni razmišljao da je muzika biznis – priča Preja.

Foto: "Glas Podrinja"

Svaki podrum imao je svoj bend
Prvi izbor instrumenta koji će kasnije obeležiti karijeru svirača, Vidoviću nisu bili bubnjevi.
- Sa tadašnjim drugarom Mladenom Bjelcem krenuo sam u Vatrogasno društvo i obojica smo dobili da sviramo klarinet ali je u tom momentu orkestru falio bubnjar. Jedan je morao da pređe na taj instrument i ja sam se prijavio sve zbog komšije kojeg sam slušao dok „lupa“ u bas bubanj. I tako je sve počelo..Kasnije, kao studenti, kad smo već oformili svoj bend, iako amateri potrudili smo se da nabavimo profesionalnu opremu. Tako smo uložili u kupovinu razglasa od 600 vati koji je stigao iz Londona. Usledio je festival u Sarajevu gde smo dobili šansu da snimimo svoju prvu singl ploču za Diskoton. Veliki je to uspeh bio, za nas koji smo došli iz jednog malog mesta i svirali u vreme kada su se pojavile grupe poput „Zov“-a, preteče benda „Hari Mata Hari“ i „Merlina“ – seća se.

Foto: Privatna arhiva

Nije bilo lako izboriti se za svoje mesto u to vreme pored muzičara i bendova koji su obeležili sarajevsku, bosanskohercegovačku i jugoslovensku scenu tog vremena i koji traju i dan danas.

- Kada smo došli iz Sanskog mosta jako puno smo radili, neprekidno vežbali. Naš repertoar bio je isključivo rok muzika i ponešto popa koji je sve više počeo da vlada ovim prostorima. Shvatili smo brzo, a i dostigli muzičku zrelost, da je vreme da nešto svoje uradimo i ponudimo publici. „Morate nešto svoje napraviti“, govorili su nam svi koji su slušali kako sviramo. Naš bend zvao se „Leptir“ i pod tim nazivom je i snimljen prvi singl. Ubrzo uviđamo da u muzici koju smo interpretirali ima zadovoljstva, ali nema para. Teufik i ja tada odlazimo i počinjemo da sviramo narodnu muziku. Nije bilo lako iz jednog miljea, koji je u osnovi bio čist entuzijazam, prebaciti se na finansijski.
„Narodnjaci su ukrali moj bend“ su Balaševićevi stihovi koji odlično opisuju to vreme i životne priče mnogih muzičara i grupa -

Preja sa Draganom Mutićem i Živojinom Milićem, Foto: Privatna arhiva

Šabačka veza
Saradnja sa brojnim šabačkim muzičarima pratila je kroz karijeru Vidovića. Nije bilo slučajno, što je baš ovaj grad izabrao za mesto u kojem će izgraditi svoj dom, posao i život.

- Priključujem se jednom kvalitetnom orkestru u kojem su bili harmonikaš Mićan Katić i njegova supruga Ljubinka, Rade Tomić Beli na gitari. Svirali smo u hotelu u mom rodnom Sanskom mostu, Prnjavoru, Banja Luci, Čelincu, Bosanskoj Gradiški. Ponuda da odemo u Ameriku stigla je 1979. godine i tamo provodimo četiri meseca, kasnije ponovo idemo na turneju koja je trajala mesec dana gde smo pratili više pevača između ostalih Šabana, Ljubu Aličića, Azeminu Grbić, Rada Vučkovića – objašnjava Preja.

- Svaki dan su bile probe, i kad smo svirali igranke i kasnije pred velike koncerte. Ozbiljno se radilo i još ozbiljnije odnosilo prema poslu -

U Americi je za to vreme zaradio kako kaže „pristojan“ novac i on odlučuje da finansira okupljanje starog benda. U studiju kod Nikole Borote snima kompletnu ploču, autorsku, i prava su prodata PGP-u. Dolaze osamdesete i nastavak narodnjačke svirke po hotelima, izbor nove pevačice, zamena za Ljubinku koja se vratila u Šabac zbog porodičnih obaveza.

- Sviramo neko vreme u Minhenu i po povratku sa kolegom i prijateljem Teufikom za kojeg je i vezana čitava moja muzička karijera pravim potpuno nov orkestar sa kojim nastupamo u Dubrovniku i po završetku sezone krećemo sa pripremama za izdavanje ploče. „Ja nisam rođena da živim sama“ je naziv tog prvog albuma sa kojim smo ostvarili veliki uspeh. U to vreme sam već bio u procesu kupovine kuće u Šapcu za koji sam se odlučio zbog saradnje sa sjajnim muzičarima iz ovog kraja – Zoranom Bursaćem, Mikicom Pupkom, Miroljubom Đenadićem, Mićanom, Avom, Domićem, Milenkom Božićem, braćom Nikolić, Branom Kostadinović. Kafana „Kod Ikaša“ je bilo mesto gde smo prvi put svirali u Šapcu – priča.

Foto: Privatna arhiva

„Sve je dinamika u mom životu“
Na tadašnjoj estradi nije bilo pevača a da nešto vredi sa kojima nije nastupao. Šaban, Halid Bešlić, Dragana Mirković, Topalović, Hanka Paldum, Keba, Rokvić, Vera Matović, Radiša Urošević, samo su neka od imena muzičke scene sa kojima je svirao koncerte po bivšoj Jugoslaviji i turneje širom sveta.

- Lepa sećanja nosim iz tog perioda iako je bilo prilično naporno. Najteža su bila putovanja, znali smo da snimamo uveče nešto za sarajevsku televiziju a sutradan da nastupamo u Subotici. Putovali smo automobilima i kombijem, utovarivala se i raspakivala sva ta oprema. Imali smo preko 200 koncerata godišnje, ali mladost je to nosila – objašnjava Preja i dodaje - Svi koji se bave bilo kojom vrstom umetnosti su plemeniti ljudi. Umetnost je sfera u kojoj to što radiš voliš i nikako drugačije.
Muzičari su generalno dobri ljudi i iznad svega borci. Šabac obiluje takvim umetnicima. Našem gradu nedostaje festival koji će negovati muziku koja je autentična za Šabac, jedan od retkih gradova koji ima svoju, prepoznatljivu, gradsku muziku. Pečat bi bila manifestacija koja bi to negovala, duhovni brend koji traje – ističe.

Foto: Privatna arhiva

Veliki deo života kaže, proveo je sa jedne strane šanka, sada je na drugoj. Više od 40 godina prošlo je od kada živi u Šapcu, gradu gde je upoznao suprugu Tanju, dobio dvoje dece, unuku – „oni su kruna mog uspeha, najveća radost“ – ističe Preja.

- U jednom momentu sam shvatio da muzika nije jedini posao kojim mogu da se bavim i da je vreme da započnem i oprobam se u nečem drugom. U delu porodične kuće opremili smo prostor za restoran koji je lepo radio sve do inflacije devedesetih. Tanja je još ranije započela biznis u kozmetici. Njenu ideju sam podržao, nadogradili je zajedno, modernizovali, izašli na tržište. Ugostiteljstvo je potom došlo kao nešto što je logičan sled i evo nas danas ovde dok su u toku radovi za adaptaciju i proširenje dela prostora Konaka –

Već odavno nema komplet bubnjeva i ne seda za njih kada se nađe u blizini. Uzme gitaru i za svoju dušu nešto odsvira, u najužem krugu i u retkim prilikama.

- Dobio sam od prijatelja nedavno palice za rođendan i to je sve što imam od instrumenta sa kojim sam toliko toga prošao. Ostalo mi je samo bogato iskustvo kad je život muzičara u pitanju, a već odavno sam sa ove, druge strane šanka. Ono što se nije promenilo jeste upornost koja me, pored moje Tanje, prati kroz život – ističe Preja.