Dr Sonja Jovanović: Biti naučnik znači „igrati“ se čitavog života
Dr Sonja Jovanović, rođena Makević, iz Šapca, jedna je od naših naučnica koja svojim radom spaja Srbiju i svet. Doktorske i post-doktorske studije završila je na Institutu „Jožef Štefan“ u Sloveniji, potom se vratila u Srbiju, gde je danas istraživač i mentor mladim naučnicima u Institutu za nuklearne nauke „Vinča“. Iako ju je put nauke vodio u različite laboratorije i zemlje, svoje korene i najveću inspiraciju nikada nije zaboravila - rodni Šabac, detinjstvo u Benskoj Bari i reku Savu.
Sa drugarima iz detinjstva na Savi, Foto: Privatna arhiva
Kada se kod Vas rodila ljubav prema fizičkoj hemiji? -Ljubav je krenula još u osnovnoj školi. Zapravo je to ljubav prema prirodnim naukama - fizici, hemiji, matematici, koje su mi uvek dobro išle. To pripisujem ličnom afinitetu, ali i nastavnicima koji su umeli da podstaknu ljubav ka tim predmetima. Nekome lakše ide pisanje sastava, a nekome izvođenje formula i trigonometrija! Meni su formule uvek bile bliže nego pisanje sastava, iako volim da čitam knjige i uživam u njima. Farmacija mi je, takođe, došla prirodno posle osnovne škole i želela sam da upišem Farmaceutski fakultet. Posle prijemnog ispita na Farmaceutskom fakultetu bila sam prva ispod crte. Kasnije sam ipak stekla uslov za upis, ali sam gotovo istovremeno saznala za Fakultet za fizičku hemiju, te odlučila da se upišem tamo. Gledajući taj period sa ove vremenske distance, vidim i osećam da je to bio pravi izbor. Meni je studiranje, međutim, bilo zahtevno, uz mnogo eksperimentalnih vežbi ali istovremeno i izuzetno zanimljivo. Olakšanje je bilo u tome da smo se mi, studenti, svi poznavali, podržavali i pomagali jedni drugima. Matematika, fizika i hemija se neprestano prožimaju i u svemu tome sam se pronašla.
Da li su i doktorske studije došle kao prirodni nastavak? -Imala sam sreću da sam bila na pravom mestu u pravo vreme. Radila sam master rad kod profesora Dragana Uskokovića na Institutu tehničkih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti. Profesor Uskoković ponudio mi je da idem na doktorat u Sloveniju, kod profesora Danila Suvorova, na Odsek za istraživanje naprednih materijala. Imala sam jedno popodne da odlučim! Razgovarala sam sa tadašnjim verenikom (sada suprugom) jer je prilika bila izuzetna. Odlučila sam se da krenem putem nauke, otišla na Institut „Jožef Štefan“ i započela doktorat iz oblasti nanonauka i nanotehnologija.
Šta je to nanonauka? Kako biste je objasnili nekome ko prvi put čuje taj pojam? -Pod nanonaukom podrazumeva se izučavanje objekata čija je bar jedna dimenzija manja od 100 nanometara, kao i fenomena koji se pojavljuju kao posledica smanjenja fizičkih dimenzija. Imam utisak da se manje znalo o nanonaukama i nanotehnologijama u vreme kada sam upisivala fakultet, dok se danas ti pojmovi provlače svuda, od kozmetike, boja, mobilnih telefona, itd. Od početka istraživačke karijere bavim se razvojem nanočestica. Plastično objašnjenje skale veličine jeste da je nanočestica u odnosu na fudbalsku loptu u istoj srazmeri kao fudbalska lopta u odnosu na Mesec. Razlika u razmerama svakodnevnog sveta i nano sveta je toliko ogromna da ovakva poređenja pomažu da se shvati koliko je sitan svet koji nanonauka proučava. A nanotehnologija koristi te nano objekte i prateće fenomene za određene primene.
Impresivna biografija Sonja Jovanović završila je Osnovnu školu „Mileva Kosovac“ (danas „Nikolaj Velimirović“) i Srednju medicinsku školu, smer farmaceutski tehničar. Kao devojčica svirala je violinu u Muzičkoj školi i stigla do diplomskog u Srednjoj muzičkoj, koji nikada nije imala vremena da završi. Diplomirala je na Fakultetu za fizičku hemiju u Beogradu, a doktorirala na Institutu „Jožef Štefan“ u Ljubljani. Profesionalnu karijeru nastavila je u Srbiji, u Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, gde danas radi kao viši naučni saradnik (uskoro naučni savetnik) i mentor mladim naučnicima. Iako ju je nauka vodila širom Evrope, vezana je za svoje korene, reku Savu i očevo rodno selo Sinošević. Sa suprugom, takođe naučnikom, svako slobodno vreme provodi u „letnjoj kancelariji“ na obali Save, gde nalazi mir i inspiraciju za nove ideje.
Na primer, na projektu „ASPIRE“, finansiran od Fonda za nauku Republike Srbije, radimo na razvoju kompozita nanomaterijala koji su perspektivni kandidati za elektrohemijske superkondenzatore i gasne senzore. Naš cilj je da unapredimo svojstva kompozita kako bi dobili materijal sa unapređenim svojstvima skladištenja naelektrisanja i senzorskim svojsvima. Ispitujemokako se nanomaterijali ponašaju i pokušavamo da na osnovu određenog svojstva i sinergije svojstava pronađemo ili unapredimo njihovu primenu. Ukratko, biti istraživač znači biti čitavog života dete! Mi se stalno „igramo“, a uz to stalno i učimo, pratimo i stvaramo nove trendove, izazove. Moramo da budemo kreativni, uporni, željni znanja, da postavljamo pitanja i tražimo odgovore na njih.
Gde su naši naučnici u odnosu na evropske i svetske? Koliko su cenjeni u inostranstvu? -Po znanju i umeću smo jako visoko kotirani. Traženi smo. Naše obrazovanje se u svetu veoma ceni. Na fakultetima nas dobro pripreme, imamo odlično bazično obrazovanje. Kolege iz inostranstva stalno traže naše studente. Pored toga, imamo još jednu vrlinu - umemo ni iz čega da napravimo nešto!
Istraživači u inostranstvu uglavnom rade na projektima koji su veoma strogo definisani, te je i rad u okviru takvih projekata značajno ograničen. U poređenju sa time, moj utisak je da u Srbiji postoji veća fleksibilnost, da za postizanje cilja imamo veću slobodu u naučnom radu, te da svu kreativnost možemo ispoljiti bez formalnih ograničenja.
Koji je glavni cilj projekta na kom trenutno radite? -U projektu „ASPIRE“ istražujemo kako da unapredimo kompozite nanomaterijala koji su bazirani na grafenu i nanočesticama. Jedan deo projekta fokusiran je na elektrohemijske superkondenzatore, kao naprave koje mogu da skladište i isporučuju električnu energiju, a drugi deo okrenut je ka razvoju materijala za gasne senzore. Cilj je da napravimo samoodrživi uređaj koji će električnu energiju iz solarnih panela skladištiti u super-kondenzatorima, a koji će zatim, po potrebi, napajati gasni senzor. Planiramo da takav uređaj koristimo u industrijskim i urbanim sredinama za praćenje koncentracije zagađujućih gasova (sumpor-dioksid, azot-dioksid, ugljen-monoksid). Takav uređaj će ujedno biti i senzor vlage i temperature. Ideja je da u Beogradu i drugim gradovima Srbije postavimo merne stanice koje bi se koristile za monitoring kvaliteta vazduha. Perspektiva nanomaterijala je vrlo raznovrsna. Na primer, iste vrste materijala koje ispitujemo za super-kondenzatore i gasne senzore, pokazali su se vrlo pogodnim za elektrohemijske senzore polifenola u napicima. Naš pristup razvoju materijala je uvek usmeren ka više primena istovremeno.
Sonja Jovanović i deo “ASPIRE”, Foto: Privatna arhiva
Gde vidite sebe za 10 godina? -Vidim sebe na istom mestu. Želim i dalje da radim sa studentima, da prenosim stečeno znanje, da posvećeno radim na projektima, i sl. Naravno, vidim sebe i ubuduće svako leto na Savi, na „109.“, sa porodicom i prijateljima.
Sa drugarima iz detinjstva na Savi, Foto: Privatna arhiva
Sonja Jovanović i deo “ASPIRE”, Foto: Privatna arhiva
