Biblioteka šabačka organizuje časove znakovnog jezika
Gorica Rajičić, prvi bibliotekar tumač za znakovni jezik u Srbiji, poziva zainteresovane da nauče znakovni jezik, kako bismo zajedno doprineli uključivanju te društvene grupe u zajednicu
U svet bez zvuka kao deo projekta „Glas tišine“ bibliotekarka Gorica Rajičić uplovila je pre četiri godine kada je počela da uči znakovni jezik u novosadskom udruženju „Ruke govore“. Po završetku školovanja postala je tumač za znakovni jezik i vreme je da stečeno znanje u prostorijama Biblioteke šabačke prenese onima koji prepoznaju koliko je to važno.
Foto: "Glas Podrinja"
Poziv zainteresovanima -Trenutno prikupljamo zainteresovane ljude za ovaj vid programa. Biblioteka je objavila da je upis u toku i već imamo mnogo prijavljenih. To i dalje mogu učiniti putem naših društvenih mreža, kontakt telefona 015/345-205 i 015/ 345-204 ili ličnim dolaskom kod nas. Škola, kao i svi programi i aktivnosti u Biblioteci, je besplatna. Cilj nam je da ovo bude mesto gde se brišu barijere i gde su svi dobrodošli. Ovim putem pozivamo sve koji žele da nam se pridruže - poručuje Gorica.
Sama u porodici i bližoj okolini nema iskustvo susreta sa osobama koje komuniciraju tim jezikom, ali je prepoznala važnost uključivanja te društvene grupe u zajednicu.
Foto: "Glas Podrinja"
-Mene je zainteresovao taj svet, imam tu znatiželju da saznam kako oni žive u svetu tišine ceo život i kako funkcionišu, žive, rade, kako se snalaze kad je nevreme, kad su sirene, uzbuna, požar. Mislim da je njima stvarno to potrebno. Možda sam ja samo „kap u moru“, ali dovoljno mi je da znam da nešto korisno radim, da možda ipak mogu da doprinesem promeni kolektivne svesti. Imam utisak da su te osobe vrlo svesne, da su u svom svetu i da je njima bitno da se oni mogu međusobno sporazumeti i imati i neke svoje znake. Znakovni jezik nije standardizovan, razlikuje se od grada do grada, od mesta do mesta, ali oni se međusobno dobro sporazumevaju - naglašava.
Tokom rada na projektu i po završetku obrazovanja, kontaktirala je sa članovima šabačkog Udruženja gluvih i nagluvih.
-Oni su srdačni, gostoljubivi i prijatni, ali potrebno je da radimo na prevazilaženju barijera i nepoverenja kako bismo zajedno uspeli u tome da postanu ravnopravniji deo društva - ističe.
Prijave će trajati do kraja septembra, početka oktobra, nakon čega će se formirati grupe. Ovo će biti praksa i u budućnosti, te će svi koji ne budu mogli sad, moći neki drugi put da se priključe
Veće mogućnosti Veruje da smo kao društvo empatični, samo je potrebno da nas neko usmeri i pokaže da postoji ta mogućnost da damo svoj doprinos. Čujući žele da se sporazumeju sa nekim ko nema te sposobnosti, iako njima to nije primarno potrebno.
-Evo prilike da dođu u Biblioteku, da nauče osnove znakovnog jezika, koje su njima sasvim dovoljne u kontaktu sa gluvom osobom. Na taj način su već pomogli, već su nešto uradili. Naša biblioteka je jedina u Srbiji koja ima zvaničnog tumača za znakovni jezik. Neko će reći zašto je i potreban tumač, pročitaće knjigu, ali to zaista nije tako. Mi želimo da naši gluvi i nagluvi imaju potpuno iste usluge kao i svi čujući. Pritom, među gluvima ima mnogo nepismenih, postoje programi koje oni mogu da prate, aktivnosti u koje mogu da se uključe i mnogo toga što oni žele da pitaju, ali ne mogu ako nemaju tumača - podvlači Gorica.
Znakovni jezik nije tako jednostavan, ali nije ni nesavladiv. Svi znakovi su vrlo logični, ali je malo veći izazov kad treba da se primene u rečenici.
-Kroz vežbu, primenu i trud, ne može rezultat da izostane, svi možemo da naučimo znakovni jezik. Na tim prvim časovima učimo slova i ako ne znamo znak za neku reč možemo uvek da spelujemo i reći ćemo šta smo hteli. Sa gluvom osobom koja je pismena moći ćemo da napišemo uvek na papir ono što želimo da kažemo, ali znakovni jezik je poželjno znati, jer onda komunikacija teče lakše i bolje- navodi.
Šansa za sve Nezvanični podaci govore da u Šapcu ima oko 500 gluvih i nagluvih. Mnogi „beže“ od korišćenja znakovnog jezika iz nekog razloga, a nije prisutan ni kao izborni predmet u školama, niti se uči u vrtićima.
-Socijalna izopštenost i komunikacija im je najveći problem. Aktivnosti bilo kog oblika u bilo kom smislu bi im značile. Njima to nedostaje. U Novom Sadu je to primer kako treba da izgleda. Mi ćemo u Biblioteci da pokrenemo priču, možda to nekom da ideju, zainteresuje publiku. Volela bih da neko ima sluha za upravo ljude koji ga nemaju. To bi bilo lepo i trebalo bi se obratiti. Sad su marginalizovane grupe došle u fokus, ali gluvima se baš niko nije bavio, što me najviše privuklo da radim na tome- naglašava.
Prijave će trajati do kraja septembra, početka oktobra, nakon čega će se formirati grupe. Ovo će biti praksa i u budućnosti, te će svi koji ne budu mogli sad, moći neki drugi put da se priključe. U Biblioteci veruju da će poruka „Kad ruke govore i tišina ima glas“, imati željenog odjeka.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
