Инфо

Берза

  • aero 1.049 ▲ 4,90%
  • alfa 26.500 ⚫ 0,00%
  • fint 650 ⚫ 0,00%
  • gfso 787 ▲ 0,77%
  • gsfd 600 ▲ 20,00%
  • impl 3.541 ▼ -1,64%
  • irtl 1.320 ▼ -3,65%
  • jesv 7.020 ▲ 0,29%
  • kmbn 3.204 ▲ 0,13%
  • mtlc 2.100 ▼ -0,05%
  • niis 739 ⚫ 0,00%
  • pdza 10.603 ▲ 0,03%
  • rtar 798 ▼ -0,25%
  • tgas 15.317 ▼ -0,23%
(19. јануар 2020.)
IN MEMORIAM - МИЛОВАН СТЕПАНДИЋ (1954-2020)

Синоним за шабачку кошарку

Кошарку волео и живео је 24 сата. Незаборавна ИВА. Времена се мењају. Приступ „чврсте руке“. Презадовољан каријером, не жали за било чиме. Тешко без Шапца. Погрешан приступ у школама кошарке. Публика највећи успех
фото: Блиц

фото: Блиц

Имали смо част и привилегију да у априлу 2019. године, поводом плакете "Гласа Подриња" за допринос развоју спорта у нашем крају, коју смо доделили Миловану Степандићу, чувеном шабачком кошаркашком тренеру, будемо последњи медиј који је разговарао са њим о успешној каријери и саветима који превазилазе границе спорта. Нажалост, нисмо слутили да ће то бити последњи разговор, али је живот мислио другачије.

У сећање на популарног Степија, преносимо тај разговор у целости, а секвенце ћемо објавити и у наредном штампаном издању "Гласа Подриња" 23. јануара.

Разговор који следи објављен је у броју 25. априла претходне године, празничном, васкршњем издању....


Уколико би играли игру асоцијација и смишљали појмове који би водили до коначног решења ШАБАЧКА КОШАРКА, главни путоказ било би име МИЛОВАН СТЕПАНДИЋ. Нема збора, он је главни лик приче о успесима овдашње „коше“, али је оставио траг и у многим другим клубовима где је радио. У том „трагу“ су „степијево“ кошаркашко знање, посвећеност, док је срце увек остајало у родном граду, ма где га је “сурови” професионализам водио. Имена којима је дириговао са клупе говоре о квалитету и стручности.

- Био сам „танак“ као играч, свестан сам тога, нисам хтео да се самозаваравам. Ипак, кошарку сам много волео, била ми је више од спорта и хтео сам да останем у њој, тренерски позив се наметнуо. Осврнем се често на деценије у кошарци, на клупи и презадовољан сам оствареним - почиње Милован Степандић.

У одредбама уговора обавезе тренера се углавном завршавају на тренинзима и утакмицама, међутим људи кошарке делиће спорта сусрећу у сновима, док између јаве и кошарке стоји знак једнакости.

- Као тренер сам тежио да знам све играче у Србији. Не мислим да је то фанатизам, већ услов који од нас захтева позив који смо одабрали. Сећам се када су ме једном звали из Црне Горе и рекли како имају играча, по њиховим епитетима, готово за НБА лигу. Када су завршили са похвалама, само сам рекао: „Не треба, био је на проби у Чачку, а у Црној Гори је ударио тренера“. Разговор смо завршили у њиховом чуду како ја то знам.

При преговорима са тимовима, Милован Степандић је имао један услов свих услова. Једно ДА је отварало врата за друге детаље сарадње, а све што није јасна потврдна реч, означавала је крај преговора.

-Први, услов свих услова, био је апсолутна власт над екипом. За узврат сам нудио апсолутну одговорност за резултате. Нисам волео да кривим друге за неуспех, нисам волео „алиби“ приступ. Увек сам говорио играчима да ме послушају, ураде шта тражим од њих и успех ће бити њихов уколико успе, а ако не, кривица иде на мој рачун.

У каријери је остварио значајне успехе, али увек је себе видео као тренера који прави играче, тренер стваралац више него тренер брзог резултата.


- Када сам водио ФМП, ја сам Лазића и Милутиновића селектирао у први тим. Теодосића сам имао у екипи, знао сам колико може, хтео сам да га мотивишем и био ми је други плеј у првом делу сезоне, а када сам видео да је сазрео пружио сам му прилику и знамо где је сада. Ерцега и Савановића сам ја оживео, када је деловало да су „изгубљени“, веровао сам да имају врхунске домете. Мислим да Мишел Лазаревић није остварио свој пун потенцијал, одлазак у Партизан му је штетио, а имао је неслућене могућности. Радио сам са великим талентима као што су Срђан Ђурић, играч који је освајао титуле, Неговановићем, једним од најбољих „индустријских“ бекова у Србији. Грушановић је најбољи играч којег сам тренирао. Замерали су ми када сам био против његовог одласка из Шапца. Отишао је у ИМТ и добио надимак „Батистута“, зато што је давао два коша по утакмици. Није се снашао, тренер није знао како да искористи његов квалитет и знање.

Степијево име је уписано у сваком великом кораку шабачке кошарке. Пут од Српске лиге до највишег ранга испуњен је борбама, проблемима и невероватном енергијом која је надвладавала сваки изазов.

-Шабац, Ваљево, Приштина су подручја са ниским људима, то је статистика у бившој Југославији, док су Требиње и Цетиње давали високе. Недостатак високих играча је мучио Шабац и на нашим почецима. Бојим се да би то ускоро могло да сачека и Србију. Ми смо повукли Дејана Петровића из Осечине, Мока Јанковић вратили из Куле и полако селектирали тим. Осетио сам да долази време професионализма и инсистирао сам на посвећености. Шабац је спортски град и велика је конкуренција међу спортовима одувек. Кошарка као спорт без велике традиције, принуђена да се бори за своје „место под сунцем“. Неко време је адреса кошаркашког клуба била у мојој кући. Ђорђе Рашић је изванредан кошаркаш и Металопластика је дуплом стипендијом њега приволела рукомету. Некада сам морао да будем дрзак како бих одбранио кошарку. Сећам се да сам једном истерао запосленог у хали „Зорка“ који је инсистирао да раније завршимо тренинг, због наредног. Дуго смо се пробијали. Три сезоне смо у Српској лиги били на корак од вишег ранга, али не и у њему, морали смо да се пробијамо, но када смо успели, ишли смо до краја.

Шабачка ИВА је нешто посебно и кошаркашки славне 90-те за Шабац.

-Побеђивали смо највеће, побеђивали квалитетније, богатије, а највећи хендикеп за нас је било што нисмо могли да играмо у Хали „Зорка“. Била би и она мала да прими све заинтересоване навијаче, док у Гимназији је неретко и почетак меча био упитан због превеликог интересовања људи. Једне сезоне смо могли и требали да будемо први на крају регуларног дела. Прво место нам је измакло када нас је много оштетио судија Јовановић у утакмици у Железнику. Вероватно да у плеј офу не би могли до титуле из много разлога, али смо били конкурентни свима.

У периоду аматеризма, као и данас, школу и спорт, односно успех на оба поља је тешко остварив задатак, али није недостижан, посебно када је жеља јака. Популарни „Степи“ увек истиче жељу код својих играча и „хемију“ у екипама које је предводио.


- Поносам сам када видим да су моји бивши играчи судије, адвокати, успешни, цењени људи. Спорт је захтеван, изискује много, а уме да буде суров и једна повреда, неки лош сплет околности, могу пресећи каријеру у зачетку и онда дођете у ситуацију да нисте ни спортиста професионални, ни остварен човек. Од себе сам захтевао искреност према себи и другима. Увек бих говорио родитељима да ли је дете заиста потенцијал за професионални спортски живот или не, отворено. Исто и са играчима. Многи су се љутили на мене, то знам, но нисам одступао од тог принципа.

Без материјалне подлоге нема великих резултата. јесте неопходан, али не и довољан предуслов.

- Нажалост, нема више људи који желе да уложе озбиљно у кошарку и да буду стрпљиви чекујући резултате. Ипак, није само до финансија, већ и до ентузијама и енергије. Жеља је јача од свега и када вас она носи, онда и оно што делује немогуће је могуће. Играчима никада нисам говорио да је кошарка све, пружао сам подршку и умео да будем нескривено љут када не положе испит, када запоставе школу. Све је у организацији времена и посвећеном приступу, ко не може своје време да организује, како ће организовати игру, како ће разумети захтеве, како ће играти концентрисано.

Одлазеће године у коферу понесу и своја обележја којих нисмо свесни док не почну да недостају. Остају на том перону јаза међу генерацијама, у жалу старијих и неразумевању млађих.

- Увек сам говорио да се играч ствара лети, ван сезоне и припрема, на баскету, а тога више нема. Не треба кошаркаш да игра баскет у слободно време, јер му је то обавеза, већ зато што воли, а кроз квалитетну разоноду унапређује себе као играча. Богатство Шапца је време у којем изгубите једну партију и идете кући, јер нема шансе да поново тај дан дођете на ред, данас се млади на баскет окупљају ретко и то уз позиве, молбе да би их било довољно. Био сам судија на финалу школског првенства, Гимназија и Техничка школа су играле пред 3.000 људи,

Као човек спорта, подржава сваку могућност да се деца баве спортом. Ипак, императиви времена и други услови урушавају суштину школа спорта.


- Свака школа спорта је добра у бити, свако ко даје могућност деци да тренирају нешто, да се баве спортом. Ипак, чему школа кошарке где се скупљају средства за путовања, где када нема превоза, чији отац обезбеди превоз, његово дете мора да игра. Не кривим тренере, разумем их, од нечега морају да живе, али то једноставно не даје суштински резултат. Играч се ствара од кадетске категорије, ствара у смислу обликовања, усмеравања. Уколико већ у пионирским селекцијама резултат буде примаран, онда у годинама када излазе из млађих категорија и постају сениори, они нису обучени, не знају кошаркашку азбуку и лимитирани су за озбиљнији напредак. Нити могу много напред, нити време могу вратити. Понекад ми изгледа да су родитељи заинтересованији од деце за њихов успех и рад, тренери „потпирују“ њихове амбиције, али када код деце нема жеље, већ на тренинг гледају као нешто на шта су присиљени, мале су шасне...

Могао је да се опроба у иностранству, али...

- Нису то биле баснословне понуде, али су су свакако из категорије одличних. Не знам колико би ми значило у каријери, али не жалим што сам их одбио. Нисам могао без моје породице, без мог Шапца. Радио сам ван града, али сам увек био ангажован тамо одакле могу брзо до куће и најомиљенијег места на свету.
Зато и највеће успехе не мери тежином метала од којих су саздани медаље и трофеји.
- Поштовање у срединама где сам радио и посета публике су највећа блага моје каријере. Поносан сам на велико интересовање у Шапцу на свакој утакмици, поносан сам на рекорд „Спенса“ када смо, док сам био тренер „Војводине“, играли против „Партизана“ пред 9.500 људи. Изгубили смо у продужетку у феноменалној утакмици. Најежим се у позитивном смислу када се присетим уласка у дворану у Чачку, граду кошарке, када читава дворана устане и аплаудира.

Д. Благојевић

Најновији број

20. фебруар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa