Инфо

Берза

  • aero 900 ⚫ 0,00%
  • fint 565 ▲ 0,89%
  • fito 2.550 ⚫ 0,00%
  • gsfd 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 6.200 ▲ 3,33%
  • niis 580 ▲ 0,17%
  • rso18171 106,00 ▼ -0,79%
  • thhm 203 ▲ 5,73%
  • vpdu 14.000 ▼ -30,00%
  • ztpk 770 ▲ 10,00%
(19. фебруар 2020.)
ЗАКОН УКИНУО ТРОФЕЈНО ОРУЖЈЕ

Борба за сентиментално наслеђе

“Мој отац је тај пиштољ отео од немачког официра у рату. Желео сам да га оставим свом сину, да би га он оставио свом” прича новинар у пензији Драган Филиповић. “Ова оружја су, махом, плен очева и деда из светских ратова од непријатеља, фашиста, у жестоким обрачунима, често крваво плаћена, па и животом”, наводи пензионисани шабачки новинар Драган Мићић
Борба за сентиментално наслеђе
Закон о оружју и муницији који је ступио на снагу 2016. године не предвиђа категорију трофејног оружја. Власници имају могућност да га до 5. марта региструју на оружани лист, а могу и да га продају, поклоне, онеспособе или предају држави без надокнаде.

Да би оружје пререгистровали потребно је да власници нису теже осуђивани, а ни прекршајно у последње четири године, као и “да својим понашањем не указују на то да ће представљати опасност за себе или друге и јавни ред и мир”.

Трофејно оружје код нашег народа има посебно место. Чува се као успомена на храбре претке и оставља будућим генерацијама.

-Мој отац је тај пиштољ отео од немачког официра у рату. Произведен је 1927. године и у перфектном је стању. Желео сам да га оставим свом сину, да би га он оставио свом. Пре три године су ми га узели и ни после две судске пресуде ми није враћен, прича новинар у пензији Драган Филиповић.

Каже да му је једног јутра припадници интервентне јединице дошла у стан тражећи да преда пиштољ који је имао легално пријављен и на који је плаћао порез. Рекли су да га носе на балистичку анализу због наводне пуцњаве на некој свадби у том крају.

-Направили су записник и однели ми пиштољ. Касније сам сазнао да је годину дана пре тога промењен Закон и да више више нема трофејног оружја. Крив сам што не читам редовно све Законе. Требао сам да платим казну од 150.000 динара што сам пристао, али то су ми опростили, а пиштољ нису враћали. Добио сам и потврду да сам положио обуку за безбедно руковање оружјем, што ме је коштало 7.000 динара, иако сам у последњем рату био официр и имао сам дозволу за ношење оружја.. Основни суд је донео одлуку да ми се пиштољ врати, полиција се жалила, Виши суд је одлуку потврдио. Међутим, још увек ништа, наводи Филиповић своје муке.

Још један пензионисани шабачки новинар имао је исте проблеме. Драгану Мићићу после такође две судске одлуке оружје је враћено, али је каже био суочен са бирократијом у Полицији. Ради се и овог пута, о наслеђеном пиштољу, очевом трофеју из Другог светског рата, који ће оставити својим мушким потомцима.

-Ова оружја су, махом, плен очева и деда из светских ратова од непријатеља, фашиста, у жестоким обрачунима, често крваво плаћена, па и животом. И припадници полиције и војске, одласком у пензију, добијају или задржавају пиштоље, у знак признања, као одличје за сукобе са криминалцима, терористима или са браника домовине. Сада они, као и њихови потомци, остадоше без тог трофеја, „без зрна барута“, без обзира на то што располажу уредним документима о власништву. Разлог заплене је и тај што сопственици трофејног оружја нису пратили телевизију и остале медије!? А, ако и јесу, онда су или пречули вест или јој нису придали важност, каже Драган Мићић.

Истиче да и ако трофејна оружја за државу нису од историјске вредности и значаја, за многобројне породице су изнад тога: моралне су и мотивационе природе, понос потомака на претке. Сматра да уколико се држава већ одлучила на овакав корак требало је да благовремено и писмено, на кућне адресе, пошаље дописе имаоцима трофејног оружја, јер су јој ти подаци доступни, уместо што је слала “тројке” по кућама.

МУП не доноси Закон него само поступа по њему. Нажалост власницима трофејног оружја то не значи ништа.Закон о оружју и муницији који је ступио на снагу 2016. године не предвиђа категорију трофејног оружја. Власници имају могућност да га до 5. марта региструју на оружани лист, а могу и да га продају, поклоне, онеспособе или предају држави без надокнаде.

Да би оружје пререгистровали потребно је да власници нису теже осуђивани, а ни прекршајно у последње четири године, као и “да својим понашањем не указују на то да ће представљати опасност за себе или друге и јавни ред и мир”.

Трофејно оружје код нашег народа има посебно место. Чува се као успомена на храбре претке и оставља будућим генерацијама.

-Мој отац је тај пиштољ отео од немачког официра у рату. Произведен је 1927. године и у перфектном је стању. Желео сам да га оставим свом сину, да би га он оставио свом. Пре три године су ми га узели и ни после две судске пресуде ми није враћен, прича новинар у пензији Драган Филиповић.

Каже да му је једног јутра припадници интервентне јединице дошла у стан тражећи да преда пиштољ који је имао легално пријављен и на који је плаћао порез. Рекли су да га носе на балистичку анализу због наводне пуцњаве на некој свадби у том крају.

-Направили су записник и однели ми пиштољ. Касније сам сазнао да је годину дана пре тога промењен Закон и да више више нема трофејног оружја. Крив сам што не читам редовно све Законе. Требао сам да платим казну од 150.000 динара што сам пристао, али то су ми опростили, а пиштољ нису враћали. Добио сам и потврду да сам положио обуку за безбедно руковање оружјем, што ме је коштало 7.000 динара, иако сам у последњем рату био официр и имао сам дозволу за ношење оружја.. Основни суд је донео одлуку да ми се пиштољ врати, полиција се жалила, Виши суд је одлуку потврдио. Међутим, још увек ништа, наводи Филиповић своје муке.

Још један пензионисани шабачки новинар имао је исте проблеме. Драгану Мићићу после такође две судске одлуке оружје је враћено, али је каже био суочен са бирократијом у Полицији. Ради се и овог пута, о наслеђеном пиштољу, очевом трофеју из Другог светског рата, који ће оставити својим мушким потомцима.

-Ова оружја су, махом, плен очева и деда из светских ратова од непријатеља, фашиста, у жестоким обрачунима, често крваво плаћена, па и животом. И припадници полиције и војске, одласком у пензију, добијају или задржавају пиштоље, у знак признања, као одличје за сукобе са криминалцима, терористима или са браника домовине. Сада они, као и њихови потомци, остадоше без тог трофеја, „без зрна барута“, без обзира на то што располажу уредним документима о власништву. Разлог заплене је и тај што сопственици трофејног оружја нису пратили телевизију и остале медије!? А, ако и јесу, онда су или пречули вест или јој нису придали важност, каже Драган Мићић.

Истиче да и ако трофејна оружја за државу нису од историјске вредности и значаја, за многобројне породице су изнад тога: моралне су и мотивационе природе, понос потомака на претке. Сматра да уколико се држава већ одлучила на овакав корак требало је да благовремено и писмено, на кућне адресе, пошаље дописе имаоцима трофејног оружја, јер су јој ти подаци доступни, уместо што је слала “тројке” по кућама.

МУП не доноси Закон него само поступа по њему. Нажалост власницима трофејног оружја то не значи ништа.

Шта са илегалним оружјем
Срби су увек волели оружје. Ратовало се на овим просторима често. Оружје било лако доступно. Пренело се са оне стране Дрине свега и свачега, од ручних бомби до аутоматских пушака. Власници илегалног оружја су невидљиви и само од њихове добре воље зависи хоће ли предати оружје које не могу да имају у легалном поседу.

Најновији број

9. април 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa