Деведесетогодишња Шапчанка Славка Анђелковић: Живот јесте борба, али и лепота

Нана (Славка Анђелковић) је једна сасвим обична, необична жена. Она која од патње не прави драму, него зна вредност због које је подноси. Она која је својим радом, након преране смрти мужа, са својих десет прстију отхранила троје деце, одгајила 7 унучади и сада ужива у љубави својих потомака.

Нана је недавно прославила деведесети рођендан. Тако нам је и привукла пажњу. На друштвеним мрежама појавиле су се слике баке са лепом фризуром, свечаном хаљином и рођенданском тортом. Дуговечне, али и даље са очима пуним живота. Фотографије су нас упутиле ка њој у нади да ћемо открити тајну, тајну која ће данас обесмишљеним стварима вратити смисао, а нас млађе генерације вратити животу.

Нана у младости, Фото: "Глас Подриња"

И знани и незнани су били пријатељи
Нана је сведок неког другог времена. Година када се сиромашно живело, Масарикова улица, где је рођена, била избраздана рупама, али се знало за ред. У школама су се учитељи поштовали, носиле кецеље и уштиркане крагне, невино се волело и дружило.

-Сви су били пријатељи, и ко се зна и ко се не зна. Лепо се дружило- сећа се Нана другачијих дана, а на питање како је данас одговара карактеристичним одмахом руке, вишезначнијим од милион речи.

Драги људи и успомене, Фото: "Глас Подриња"

Доста ми је кафане
Мужа је рано упознала, још раније без њега остала. Била је једва пунолетна када се загледала у згодног кафеџију. Волео је да пије, али како Нана тврди, никад сам, увек због других. Нажалост, умро је у 42ој години живота. Издало га срце.

-Био је леп, али ми није било лако. Изазови су били различити. Пиће, жене. Није хтео да слуша докторе. Умро је млад- прича Нана, која са 33 године постаје удовица са троје малолетне деце.

Нана је сведок неког другог времена. Година када се сиромашно живело, Масарикова улица, где је рођена, била избраздана рупама, али се знало за ред. У школама су се учитељи поштовали, носиле кецеље и уштиркане крагне, невино се волело и дружило

Након смрти мужа, радила је у кафани. Ноћ и дан у кухињи, а након тога одлазила кући да брине о деци.

-Кафане ми је преко главе. Много сам тамо радила, а онда настављала да радим у кући. Сви су морали да буду на свом- каже нана која је за свој 90. рођендан категорично изјавила да у кафану не иде.

Драги људи и успомене, Фото: "Глас Подриња"

Тајна дуговечности
Иако јој је већи део живота за кафану везан, Нана никад у животу није пила нити пушила. Тврди да сада ради само оно што јој се хоће. До године Короне је два пута месечно код унуке у фризерски салон долазила. Током година је рад одржавао и жеља да се избори за друге, себи блиске. Прво су муж и деца били приоритет, потом само деца, а онда су дошли унуци и праунуци. Данас има и једног чукунунука, а најблискија је са децом ћерке Јасмине, пре свега Сањом, за коју тврди да је њена снага.

Дане проводи листајући успомене и уживајући у љубави и пажњи ближњих. Размишља о новој, пролећној фризури, и безпоговорно тврди да није било лако, али још увек воли да живи.