ло је језиво. Људи су јаукали, плакали, неки за својима, неко за собом, од болова, неки су били затрпани.... Прошао сам кроз пакао. Ужасне су биле сцене извлачења људи испод рушевина. Било је много људи, страшно... Не знам... Не могу да опишем, то само може да се доживи... Вардар је био толико брз да се као стена одваљивала и рушила обала
У последње време, учестали су потреси тла на разним странама света. Они који нису непосредни актери у таквој врсти пошасти различито реагују. Неки - то се дешава „тамо негде“. А чињеница је да земљотрес може да се догоди свуда и било када. Баш као што се десио у Скопљу, 26. јула 1963. године.
У то време, Здравко Добрић, машински техничар из Кленка, живео је са породицом у Скопљу. И данас су му живе слике из детињства. „Прошао сам кроз пакао“, каже за наш лист.
- Те године у јесен, била је велика поплава у Скопљу. У центру града била је вода до колена, Вардар је толико нарастао да је претио да сруши чувени камени мост. Старе куће које су биле старе, грађене од лошијег материјала, биле су наквашене, што је био додатни разлог што су срушене у земљотресу. Било је и новијих зграда које су остале читаве, само су напрсле.
Добрићи су живели на периферији Скопља, у насељу Аутокоманда, у близини скопске пиваре, старе Железничке станице и реке Вардар. Тачно у 5 сати и 17 минута догодио се земљотрес јачине 6,1 степени Рихтерове скале
- Мој отац је одлазио на посао обично у 5 сати и 15 минута, али је тог дана остао мало дуже у кући, пио је јутарњу кафу са мајком када је почело да се тресе. Пробудио је нас децу, који нисмо знали шта се дешава, и изнео нас у двориште...
Становали су код људи који тих дана нису били код куће, али су остала њихова деца од двадесетак година. Спавали су. Здравков отац је без размишљања ушао у њихову собу и извео их напоље. Само што су изашли, срушио се плафон куће. Остали су у дворишту док се све око њих тресло.
- Када се све смирило после десетак, дванаест сати, отишли смо у град да видимо шта се дешава. Када смо прелазили стари камени мост, са леве стране сам приметио хотел који је пропао кроз рупу у земљи тако да се видео само кров. Цела зграда је утонула.
Здравко као дечак, Фото: Приватна архива
Иако је тада имао шест и по година, сећа се свих детаља, сцена, јаука... Војска, која је била стационирана на Аутокоманди, прва је ускочила у помоћ.
- Било је језиво. Људи су јаукали, плакали, неки за својима, неко за собом, од болова, неки су били затрпани.... Прошао сам кроз пакао. Ужасне су биле сцене извлачења људи испод рушевина. Било је много људи, страшно... Не знам... Не могу да опишем, то само може да се доживи... У току дана било је неколико потреса, али су били блажи. Вардар је био толико брз да се као стена одваљивала обала и рушила.
Неколико дана су провели у воћњаку, где су и спавали. Кућа у којој су живели није била срушена, само је напрсла, али нису смели у њој да бораве због страха од могућих нових потреса.
- Камионима су нам доносили хлеб и млеко, основне намирнице, а ми смо спавали на отвореном, под ведрим небом, покривени ћебадима, иако је било топло.
Након неколико дана, породица Добрић отишла је у Табановце код рођака, а потом возом до Кленка, у дедовину.
- У Кленку су живели очеви родитељи. Нас десетак је у то време било у кући. После смо купили плац и почели изградњу куће. Остали смо да живимо у Кленку, а отац се вратио у Скопље да ради.
Десет година после земљотреса, Здравко је отишао у Скопље да обиђе рођаку. Био је изненађен када је ушао у модеран европски град.
Било ми је било драго да видим новоизграђено Скопље. На основу слика из детињства, пронашао сам место где смо живели у време земљотреса. Све је срушено, пошто су тамо биле приземне, старе куће и направљено је ново насеље.
САТ ПОКАЗУЈЕ ИСТО ВРЕМЕ „Остало ми је у сећању да смо живели близу Железничког моста који смо користили као пречицу, а који је изгледао као Стари мост на Сави. Прелазили смо преко прагова, знали када ће воз да наиђе и избегавали га, и брзо бисмо се нашли у граду, код нове Железничке станице која је такође срушена и на којој је остао сат који и данас показује време у које се догодио земљотрес. То је данас музејски простор.“
Из данашље перспективе каже да граничне ситуације у човеку остају као сновиђења, као нешто што се дешава изван њега... Био је мали и није знао шта је земљотрес, али је срећна околност да је живео на периферији града где је било мало жртава. У центру, где су биле уске улице и старе зграде, било је највише жртава и рушевина.
Каже да га прати тај 26 јули. Када је, 93, са породицом путовао у Грчку, зауставила га је скопска полиција због прекорачења брзине.
Питао сам полицајца зна ли који је данас дан. - Знам, одговорио ми је. - А знате ли шта се догодило на данашњи дан у 5 сати и 17 минута? - То не знам. - Земљотрес у Скопљу који сам преживео, а сад ме поново бије малер на исти дан. Он је прихватио то као шалу и рекао: „Ајде, бегај си!“
Поново намерава да посети Скопље. Има друга из војске кога планира да посети овог лета.
- Вуку ме слике из детињства, посебно у време земљотреса. Једно је слушати о томе, а сасвим друго доживети. То није нешто што се не заборавља.
Здравко 
