Шапчанин Милан Павловић, капитен светских шампиона у фудбалу 1987.

Чилеанска вечност
Позни септембар 1987. и на аеродрому генерација југословенских фудбалера до 20 година чека почетак путешествија ка Чилеу, чека их Светско омладинско првенство. Прате их Миљан Миљанић, председник Савеза и Стеван Ћеле Вилотић, креатор тима који путује далеко, они и нико више... Мешају се ћаскања других људи, савети младићима, тон са сурчинског разгласа. Стрепња и узбуђење се лако читају на лицу фудбалера, одлазе даље него било када пре. Дестинација је Сантијаго де Чиле, латинска Америка.

-Прежаљена генерација, мало ко је очекивао нешто од нас, али ми јесмо од себе. Градили смо тимски дух, нисмо се само разумели речима, већ и погледом, покретом. Знали смо да имамо квалитет, али да га мора следити тимски дух и мускетарски приступ, сви за једног, један за све – казује нам Милан Павловић, 36 година касније, мада ту врменску дистанцу фотографије не показују. Крај нас је још увек вижљасти капитен, разбарушене косе и константно благог осмеха на лицу где као да и очи праве криву линију. Чини се да је човек са фотографије само иступио из дводимензионалног у тродимензионални свет.

Рођен у Шапцу, Милан је стасао у црвено-црном дресу шабачке Мачве, ту је фудбалски рођен, Фото: Приватна архива

- Након једног меча два саиграча су изашла увече у провод, без дозволе. Стручни штаб је желео да их по казни врати у Југославију. Када су ми саопштили ту идеју, рекао сам да купе три авионске карте, јер се одмах пакујем и ја. Није то био мој хир, већ подршка саиграчима иза које је стајао цео тим. Сви су остали на окупу.

У држави коју је још водила хунта потцењени Југословени руше: домаћина, Аустралију, Того, Бразил, Источну, Западну Немачку и на крају октобра кући долазе тежи за 20 златних медаља и шампионским пехаром. Неповерљивим остаје белег да нису веровали у генерацију у којој су: Мијатовић, Шукер, Бобан, Просинечки, Штимац, Брновић, Петрић, Јарни, Лековић, а свима њима капитен „чивијаш“ Милан Павловић. Онда су то били момци из: Београда, Загреба, Сплита, Подгорице, Шапца...

То су били момци из Београда, Загреба, Подгорице, Сплита, Шапца,...Фото: Приватна архива

-Чиле остаје доказ колико смо могли заједно. Баш свако је заслужан за ту титулу, од селектора до играча који нису ни минут били на терену, свако је имао своју улогу и да је било ко подбацио, никада се не би говорило о „Чилеанцима“. За друге смо „Чилеанци“, а међусобно се својатамо, од онда до данас. када год се сретнемо, увек је то осећај као да смо поново они младићи из Чилеа.

Када овде научиш...
Рођен у Шапцу, Милан је стасао у црвено-црном дресу шабачке Мачве, ту је фудбалски рођен и одгајен кроз све категорије, од петлића до првог тима. Сећања се могу описати мноштвом монотоних фактографских података или се сликовито представити кроз посебне тренутке и догађаје...

-Тренирали смо са гуменим лаким лоптама и на неравном терену, инсистирао је тренер Егановић. Када на таквој подлози научите да контролишете лопту, онда не постоји брига на идеалном терену и уз кожни фудбал.

Тек је стигао у први тим када се Мачва суочила са проблемом одласка великог броја играча, иако млад брзо је постао један од ослонаца екипе, а убрзо се лоптање потрудило да научи колико је жеља важна.

Југословени руше: домаћина, Аустралију, Того, Бразил, Источну, Западну Немачку и кући долазе са 20 златних медаља и шампионским пехаром

-Играли смо градски дерби против Радничког. У једном старту доживим напрснуће ноге. Свет се срушио, виђен сам био за репрезентацију на скором Трофеју Југославије, а мени нога у гипсу. Анажовање лекара, физиотерапеута, самостални тренинг и неибежни ризик, мој и селектора који ме позива. Турнир смо освојили и проглашен сам за најбољег играча.

Биле су то турбулентне сезоне за Мачву, уз просечне резултате. Добијао је лекције из победа, ремија, пораза, али у свакодневном животу фудбалера стицао је и животне лекције.

-Уз искусне играче Мачве смо ми млађи научили и како да се односимо према обавезама, шта је тимски дух, колико је важна подршка саиграчу, атмосфера другарства, шта су све чиниоци успеха. То искуство сам носио где год сам одлазио.

Павловић у дресу сарајевског "Жеље" (Фото: Приватна архива)

Ђес’ба Мики
Није требало дуго да и највећи тренери Југославије уоче код Милана потенцијал далеко изнад Српске и Друге лиге. Прва савезна лига га је чекала. Сањао је о Звезди, звао га је Партизан, али када је било време да искорачи даље, срце је лупало у ритму плаве „жељине“ боје, по тактовима са трибина стадиона Грбавица и сећања на сарајевске плаве који газе кроз Југославију и Европу две године раније. Велики Ивица Осим је такође био импресиониран његовим могућностима. Резервисао је карту у једном правцу за Сарајево.

-Ко не би волео да игра са играчима као што су Михаиловић, Баждаревић, Баљић, Бахтић, Шабанаџовић...

Отишао је од куће да оствари сан, а онда је допутовао тамо где се осетио као код куће.

-Сарајево и Шабац су слични духом. Одмах вас прихвате као свог. Сећам се када смо победили Сутјеску 3:0, постигао сам трећи гол који је био погодак недеље, међутим нисам био задовољан својим наступом. На излазу са стадиона сусретнем Даворина Поповића, све Надреалисте. „Ђес’ ба Мики, ш’а има? Ма нема ништа, лоше сам одиграо. Немо’ ба зајебават, онај трећи је био за оскара. Две реченице и одмах сте боље воље.

Пред финале против СР Немачке (Фото: Приватна архива)

Тек је Милану била двадесета, а већ је био капитен светских шампиона, првотимац сарајевског великана, срећа је била издашна према њему, бар се тако чинило. „Жељо“ у који се заљубио осипао се како су осамдесете бројале последње године. Само што је закорачио у двадесете, а већ је Павловић био међу искуснијима. Проблеми слабљења тима, слабији резултати с краја осамдесетих и на самом почетку деведесетих, чинили су се великим, док их збивања на другим пољима нису учинила ништавним. Словенија и Хрватска су напустиле Југославију, а подно Требевића је већ „крчкало“.

-Играли смо фудбал и то је била наша преокупација. Март ‘92 добијам позив из Сошоа (Француска), Меша Баждаревић ми јавља да ме Сошо жели. Представио ми је услове, рекох да пренесе да сам већ кренуо, али онда се појављују прве барикаде...

Ништа није слутило на добро, али Павловић се још у долини ћупова осећао добро. Изашао у плавом дресу на чувену првенствену утакмицу 5. априла 1992 када је на Грбавици гостовао београдски Рад. Ноћ пре тога већ се чула размена ватре. Без гарантоване безбедности, актери су на своју одговорност кроз барикаде дошли до стадиона. Меч заказан за 14:30 постао је антологијски, јер су га прекинули рафали пре него је почео. Сошо и Фрацуска испарили су као дим од гранате, мислило се само како преживети. Живот је делио са супругом у другом стању. Морао је напустити драго Сарајево.

- Буквално последњим авионом смо напустили олимпијски град, два дана касније су летови обустављени. Нисам отишао у Београд, вратио сам се у Шабац.

Недуго после злосрећног рата вратио се у Сарајево, још је тај град, као и Шабац осећао својим, а срце га је одвело на Грбавицу. Глас дрхти и данас док се присећа.

-Ушао сам кроз капију, испред аут линије сам скинуо патике и бос прошетао до средине терена. На клупи су седели људи који су одржавали терен. Гледали смо се и онда су проговорили: „Мики, јесил’то ти?“ и ухватили се за главу од радости. Толико је емоције сакупљено у том тренутку.

Милан Павловић и Томислав Пиплица, Фото: Приватна архива

Калиспера Милан
Ембарго је затворио путеве ка Европи, једини правац за даљу каријеру била је Грчка. Тамо није носио дрес великана, али је у оним мањих клубова побеђивао највеће у тренуцима када су били најјачи. Панатенаикос је играо полуфинале Лиге шампиона 1996, а Павловић је у дресу Ираклиса победио моћног ривала. Нису недостајале издашне понуде за Микија ни тих година.

-Имао сам све договорено са једним учесником Лиге шампиона. Менаџер је у петак звао да каже како је све завршено, у суботу сам мислима већ био у новом клубу, у недељу ми јављају да трансфер не може бити реализован , јер претходни клуб није дао исписницу. Прелазни рок се завршава у уторак. Могао сам само да распакујем кофере.

Хај’кући
У земљи Хелена је брзо постао име. Сунце југа га је грејало три деценије. Почетком овог века је завршио играчку каријеру, у редовима пирејског великана Олимпијакоса започео успешну тренерску, водећи млађе категорије и стварајући играче који су касније носили дрес првог тима, чак и капитенску траку. Водио је миран породични живот улажући у усавршавање. Радио је као једна од ФИФА инструктора, потом је прихватио понуду из Кине да преузме позицију спортског директора.

Симбол тренерског живота су увек спаковани кофери што се на точкиће подижу након позива. Један врло интересантан стигао је из матице. Више пута је повезиван са матичним клубом, али овај није био са те адресе, већ из Фудбалског клуба и Спортског центра „Феникс“. Родни град је Милан напустио као још момчић, вратио му се само на кратко с почетком рата, а потом се отиснуо на деценијске путешествије. Рекао је Да и вратио се тамо одакле је младић испуњен сновима кренуо даље.

-Где год играо стекао сам пријатеље за читав живот, много градова осећам као своје, али осећај снажног повратка добио сам доласком у родни Шабац. Идеја „Феникса“ ме је снажно привукла, имамо услове, бројну школу и велику жељу, сада предстоји напоран рад. Наравно да остаје жал, мислим да сам могао више у каријери, али успех је условљен многим факторима, нису сви под нашом контролом. Фудбал ми је дао незаборавне тренутке и остао сам у њему да вратим тај дуг.

Почетком овог века је завршио играчку каријеру, у редовима пирејског великана Олимпијакоса започео
успешну тренерску

Прошлост носи имена клубова и догађаја који су га обликовали, садашњост је Феникс. Док саветује тренере, указује на детаље у раду, а најмлађе који стижу на тренинг поздравља спортским маниром, речима сања за њих и с њима.

-Верујем да у Фениску стасавају будући репрезентативци. Бројна имена шабачких фудбалера позната у Европи показују да смо плодно тле. Важно је да верују у највеће домете и да хоће радом да их остваре. Желимо да вратим одлике југословенске школе луцидности у игри и прилагодимо их модерним европским стандардима брзе игре у којој се одлуке доносе у тренутку, а противник скенира до детаља, технолошки прецизно.

Толико још тога има да исприча, треба неке успомене и призвати, али сећања су ипак подређена садашњим обавезама, то је пут до успеха, наглашава светски првак.

Нова генерација дечака у плаво белим мајицама је спремна, чека знак тренера. Прича о каријери Милана Павловића је албум сећања за који ни поространство књиге не би било непрегледно...

Пројекат ‘’ Локал прес Лаб 2.0’’ је развијен и подржан од стране програма ‘’Медијски инкубатор за Западни Балкан’’ Фрее Пресс Унлимитед, који је финансиран од стране Министарства спољних послова Холандије, а реализује се у сарадњи са ПУ ''Локал прес''