Јокић пре Јокића, Мил(ич)ић од Мачве. Пољопривредник, кошаркашка легенда, рукометаш, фудбалер. Добитник овогодишње плакете Општине Богатић. Биљанин супруг. Отац Немање и Младена. На врхунцу каријере могао је да бира, а одабрао је да остане привржен родном крају и да се од њега много не удаљава. Четврти стрелац у историји Југословенске лиге, Мијаило Грушановић Микан, рођен у Клењу.
Привржен свом месту Две деценије провео је у „Иви“, најбољи стрелац тима и нерешива енигма за противничке центре, два пута изабран за најбољег играча лиге. Памти се његових 50 поена у дресу Војводине против Спартака, као и рекордних 54 погодака против Смедерева. Звали су га из Партизана, отишао је у Беопетрол. У том моменту, каже, није се покајао.
Други рођендан Други рођендан ми је 18. октобар, 1992. године, кад смо пошли у Београд да играмо пријатељску утакмицу са Звездом. Имали смо саобраћајку на аутопуту и рука ми је 30- 40 посто остала крива, а сви кажу да сам наместио за шут полугу. Са таквом сам руком играо 16 година. Трајао је дуго опоравак, ишао и на ВМА да оперишем, по надрилекарима, имао терапије. Нисам страховао, играо сам нормално, само су ми доктори рекли да пазим да се не повредим, да не ударим јако поново.
-Партизан ме тражио на полусезони, кад је био Мута Николић. Тад су имали лоше резултате, кад нису на почетку сезоне, нисам хтео да одем да им „вадим флеке“, сви су се изненадили. Људи из Беопетрола су дошли код мене кући, разговарали и одмах смо се договорили. Било је феноменално, организација клуба, све је функционисало како треба. Тражили су од нас да уђемо у Куп Радивоја Кораћа и то смо и остварили- каже Грушановић, који данас обрађује 20 хектара земље и бави се свињарством. И као активни спортиста, чинио је за своју земљу колико му је време дозвољавало. Мачвани су, наглашава, привржени свом месту.
-Две сестре су отишле у Београд, удале се, остало велико газдинство. Било ми је ту лепо, играо у Шапцу, путовао, помагао родитељима. Имао сам понуда у старој Југославији да идем у Босну, Олимпију, помињали су ИМТ, међутим, имали смо и у Шапцу успеха, из сезоне у сезону, прескакали смо те рангове да бисмо ‘89 године стигли до тога да играмо праву кошарку која се гледа. Југопластика је тад била првак Европе, вукло ме да останем ту, био је то добар избор. Кад је дошло тих шест година играли смо ‘92- ‘98 праву кошарку, где смо били међу три- четири екипе ‘98 године. После тога, кад се све распало, није било ни пара, ничега, у 36 години сам прешао у Беопетрол- прича Грушановић, који у биографију додаје и следеће клубове: Борац, Војводина, Лавови, Угљевик, Шабац.
На почетку нису тек тако поменути рукомет и фудбал. Ово друго било је прва љубав.
Победе које се памте Где год се појавиш у неком граду старе Југославије, сви те знају, имаш пријатеља, то много значи. Колико сам прошао земаља, питање је да ли бих приватно могао. Кроз кошарку је све то дошло. Најдраже су победе против Звезде и Партизана, кад дођем у Шабачку гимназију, сат и по- два пуна хала, толико народа у оном дворишту. То је оно што се памти.
-После тога, у 15. години, кад сам почео активно да се бавим кошарком, наставио сам упоредо да играм три спорта- кошарку, фудбал и рукомет. Како је време пролазило, једино су кошарка и фудбал остали до 48. године, докле сам се бавио спортом- наглашава. Легенда шабачке Иве: Мијаило Микан Грушановић (Фото: приватна архива) Жал и радост Занимљиви су били и ти почеци. Као свестран таленат, узео је најбоље од свега.
-Са 205- 206 центиметара висине, кад се појавим на фудбалском терену, сви ме гледају, шта овај игра, како игра, међутим, кад почне утакмица, све им је јасно. Од фудбала сам добио брзину и после у кошарци то и применио. Кад сам почео ‘77 у Богатићу, где сам играо прву сезону и после тога је уследио Металац из Ваљева, где сам био десет дана на проби. Те године Металац је испао из прве лиге, покојни Лука Станчић напустио клуб, браћа Ковачевић отишла, у Раднички и Звезду, клуб се мало растурио, тренирао сам с њима седам- десет дана, није ми се свидело. Вратио сам се и после тога су дошли људи из Шапца, прихватио сам понуду и наредних 20 година остао да играм у Шапцу- сећа се.
Могао је бити и један од „шабачких ванземаљаца“, али је љубав према игри под обручима била јача. Није заиграо за кошаркашку репрезентацију.
-Остао је жал. Била је јака конкуренција, у погрешно време сам рођен, како кажу. Тако је било, а сматрам да сам могао у то време играти, кад сам „жарио и палио“ по теренима- додаје Грушановић. Све похвале упућује на рачун актуелне репрезентативне екипе. Није се надао, али момци су одиграли сјајно и упркос повређеним играчима у финалу, постигли велики успех. Иако он на полици нема пехар са светског шампионата, кошарци је неизмерно захвалан.
-Задовољан сам оним што ми је кошарка дала и вероватно бих све исто почео да могу поново. Прави кошаркаш почне од бетон лиге и дође до праве лиге, то је најбоље. Треба много одрицања. Не знам шта бих стекао да се тиме нисам бавио. Сигурно, могао сам и више, али шта је ту је, боже здравља, живот тече даље. Нисам имао већих повреда, то ме заобишло. На личном плану, најтежи тренутак је био губитак мајке, када је изненада, након незгодног пада, преминула у 65. години. Ту сезону у Беопетролу сам најлошије одиграо- признаје Микан и додаје да се данас много тога променило.
Променило се много -Пре се играло више на те акције, била је и већа дисциплина у игри. Данас не видим толико баш да је има. Почели смо као Американци- скочи, трчи и шутирај. Фали лепоте игре. Кошарку сам волео, и да ме нису плаћали, ја бих њу играо, а ова деца, у 16-17 година, већ мисле колико ће зарадити пара, а нису ни постали играчи- то је основни проблем. Прво постанеш неко име и онда ћеш узети паре. Добар рад, тренинг, много одрицања. Четири- пет сати се тренира дневно, али ова деца, не знам, другачије разумишљају- сматра.
Плакета Општине Богатић Драго ми је признање општине где сам се родио и остаћу до краја живота. Ту сам почео да се бавим кошарком, плус играо и рукомет за Богатић, започео своје прве спортске кораке.
Под обручем, у дворишту, са синовима и даље игра баскет кад се окупе. Млађи Младен је пошао кошаркашким стопама, старији, Немања, ветеринарски техничар, заволео је рад на земљи и има фарму од четрдесетак крмача. Као основац, Микан, сећа се, имао је обичај да оде у школско двориште, цео дан на 32 степена игра. Две крушке су ту биле, чесма на којој је пио воде. Ништа друго није било потребно.
Касније, са друштвом, у пола седам, сат времена пре почетка наставе, скупљали су екипу и играли, док не зазими. Мама је устајала у пет ујутру и са њеном белом кафом почињао је дан пре одласка на терен на ком је почео да стасава као играч и човек. Имао је жељу да то пренесе неким новим клинцима, али изостали су услови да се те жеље реализују. А и године, каже, чине своје, па сад не би имао енергије за тако нешто. Оно што човек носи у глави води га кроз живот, а то нико други не може да му пренесе. Ваљда се са том посебношћу роди. Све друго је надградња.
Легенда шабачке Иве: Мијаило Микан Грушановић (Фото: приватна архива)
