Радојка Рајка Жунић: Разгледнице из сећања

Постоје видљиви и мање приметни животи, али сваки је уникатан и оставља траг иза себе. О траговима је овде реч. Радојка Рајка Жунић рођена је ‘38 године у Црниљеву, као једно од петоро деце Катарине и Живорада Томића. Имала је само три године када јој је отац умро. Мајка Катарина остала је удовица са двадесет седам, сама, без браће и сестара, са децом коју је требало извести на пут. Била је то ратна ‘41 година.


- Сналазила се како је знала и умела. Када је тата умро у Ковиљачи, тражила je помоћ од Владе Зечевића да пребаци његово тело у Црниљево. Помогао јој је, дао кола и коње и два војника да је прате. Никада то нисмо заборавили, каже Рајка која се недавно вратила из Београда у родни крај.

Радници “Зорке” на излету

Ордеровски, живот се поновио. Катарина је остала без оца који је погинуо на Куманову 1912. године, када се она родила. Никада га није видела. Одгајила ју је мајка, која је дошла да јој помогне када је остала удовица.

- Њих две су нас гајиле. Радили смо сеоске послове, ко је шта могао. Било је тешко, ратно време.
У таквим околностима, Рајка је научила да ради и опстане, шта год да је живот доносио. Завршила је четири разреда ниже основне школе у Црниљеву, а више у Осечини. Сећа се да би мајка испекла хлеб у недељу, који би убуђао до четвртка. Када је завршила школу, из Осечине је отишла на дактилографски курс у Београд, а из престонице поново у Црниљево, где је радила исто што и пре, сеоске послове.

Нешто се морало учинити. Кренула је са мајком пут Шапца. Пешачиле су два дана и дошле у Завод за запошљавање. Своју причу испричала је човеку кога никад пре тога није видела, а он је, видевши тежину младог живота, написао коме је требало: “да се запослење ове девојчице повољно реши“. Имала је осамнаест година и била пресрећна када је добила посао дактилографкиње у шабачком гиганту “Зорка“. Тада је почела друга, срећнија етапа њеног живота у Шапцу.

Рајка као Хасанагиница

Вредна и ведра, убрзо је изабрана за члана (најмлађег) Радничког савета и Комисије за радне односе. Становала је, као и сви запослени, у Зоркиним баракама.

- Дивно смо се дружили. Одлазили смо у вожње бициклима, увече на корзо у главној улици, заједно на излете... Била су то искрена, чиста пријатељства.

Сигурни смо у то. После рата, дошла је нада. Јер, има време кад се гради и кад се руши саграђено. У то време, градило се разрушено. А када има наде, свега има.

50 година брака

- Ишли смо на радне акције. То је било дивно. Била сам једна од 120 шабачких бригадира на радној акцији изградње аутопута “Братство Јединство“. Једно време сам радила на траси, а онда сам изабрана за секретара насеља које је бројало 1.800 бригадира. Била је велика радна дисциплина, почев од командира до медицинског особља.

Од Већа акције похваљена је као ударник, вратила се у Шабац и наставила да ради у фабрици. Шездесете године, живот је добио нови заокрет. Удала се за колегу Раденка Раку Жунића. После су дошли неки нова клинци, синови Иван и Слободан.

- Ракина и моја љубав родила се из пријатељства. Када је Иван имао петнаест дана, прележао је тежак облик менингитиса, али се брзо опоравио. Нешто се покренуло у њему, одлучио да напредује у каријери. Уписао је економију, почео да учи и даје испите као од шале. Кад би се вратио кући с посла водила сам Ивана у шетњу да би могао да се одмори. После тога је опет одлазио у фабрику да учи.

Њихови пријатељи су у шали говорили да после такве болести људима обично буде горе, а њему се окренуло на боље. Учио је, радио и дипломирао. Напредовао је до места директора “Зорке“. А иза сваког успешног мушкарца стоји жена. Мање видљива, пчела која о свему води рачуна.

- Никада нисам сматрала да је то тешко. Имали смо лепо радно време, у пола три сам већ била код куће и настављала даље. Све је ишло својим током. Био је то нормалан, здрав живот. Водили смо рачуна једно о другом. Било је и искушења, али је његова рука увек била на мом рамену.

Секретар насеља

Када је Рака постао заменик у РИВ-у (Републичко извршно веће), преселили су се у Београд. После тридесет година, вратила се у Шабац, град у коме је проживела своју младост, сазрела као жена, остварила се као мајка. Вратила се у своје сећање.

Данас, у 85. години, са два сина, четворо унука и хрпом фотографија, сабира своје дане. Рака је напустио овај свет пре четири године. Остале су успомене на брак који је трајао дуже од пола века. Записана реченица: “Хвала ти за сву пажњу коју си ми пружила“. Утеха.

- Најважнија је породица. Одржала сам кућу. Синови и унуци се јављају и редовно долазе. То је мој свет.
На питање која јој је најлепша успомена, одговора: “Живот“.

- Била сам особа која је увек имала свој правац. Својој деци сам говорила онако како сам се и сама трудила да живим - да пазе какав траг за собом остављају. Да буде чист траг иза њих. Тако се и Богу молим.