Деценије иза камере Бранимира Цветковића Цвале: Једном сниматељ, увек сниматељ

Бранимир Цветковић у свет телевизијског новинарства ушао је сасвим случајно, пре више од три деценије, на позив пријатеља. Једна посета и разговор променили су живот тадашњег младог спортисте. Фудбалску лопту заменио је ТВ камером и од тада свет гледа оком сниматеља јавног сервиса Радио телевизије Србије.

-Све је почело сасвим случајно. Покојни Дејан Милићевић ме питао да ли бих радио за РТБ (Радио-телевизију Београд) као сниматељ. Са једне стране сам то видео као велику прилику и одговорност, јер је РТБ за мене у то време био сан снова. А са друге нисам био сигуран да ли је то заиста понуда за посао. Једног дана Дејан је дошао код мене кући и рекао: „Идемо, чека те Зоран Амиџић на разговору“. То је био почетак моје сниматељске каријере- присећа је Бранимир Цветковић тренутака из 1990. године.

Фото: "Глас Подриња"

Почетак каријере у турбулентном времену
Иако су времена била турбулентна, несигурна и неизвесна за све, посебно медијске раднике, није се двоумио да ли да прихвати понуду. Јавни сервис био је прозор у свет за милионе људи широм бивше Југославије. Привилегија је бити део таквог система.

-РТВ, касније РТС је био присутан у свакој кући. Био је незаобилазан извор информисања за генерације. Касније су се појавили и други ТВ канали, али је РТС остао препознатљив. Од првог дана до данас се трудим да будем професионалан, посвећен ономе што радим. Сматрам да то дугујем гледаоцима, али и својој медијској кући. Знам да се овим начелима воде и моје колеге - појашњава Цветковић и напомиње да иза јавног сервиса стоји велики број професионалаца, квалитетна мрежа дописничких редакција, што није увек случај за све националне медије.

Сниматељ види цео свет
-Сниматељ мора да буде креативан, да другачије види ствари и свет. Неопходно је да поседује таленат. Уз искуство то је добитна комбинација. Треба камером да забележи ситуацију, другачији угао и оно што људско око не види лако.

-Дубоко верујем да су дописничке редакције право благо РТС-а, не зато што сам део једне, већ зато што пратимо догађаје на локалу где познајемо прилике, људе. Можемо да пренесемо приче, донесемо брзе, проверене и квалитетне информације, будемо први на терену - каже Бранимир.

Обавеза и одговорност према гледаоцима
Сматра да додатну одговорност носи чињеница да као и његове колеге из шабачке редакције живи у родном граду, те да свакодневно среће пријатеље, познанике, али и друге суграђане који су уједно и гледаоци јавног сервиса.

-Не могу да дозволим себи да пренесем нешто што није истина. Кадрови које снимим морају бити реални и веродостојни. Не желим да ме неко у граду сретне и прозива због лажирања. Моје је да будем објективан, а свако може да тумачи како жели - истиче наш саговорник.

Камера не познаје страх
-Када имам камеру у рукама потпуно сам друга особа. Можда је то чудно неким људима, или им је тешко да разумеју, али тако је. Као да ме камера штити. Тада не размишљам о страху. Наравно да сам свестан свега, али сам на задатку. Пре неколико година са колегиницом Тањом Димитрић Мијаииловић био сам на Косову у Приштини и нисам имао трунку сумње што сам тамо иако је била специфична ситуација у том тренутку. Знам да нека информација зависи од мене, да је мој задатак да то пренесем гледаоцима.

Оно што га је „купило“ за рад у медијима је свакодневна динамика, иако је то посао 24/7. Званично радно време не постоји, а околности диктирају темпо и дневне обавезе.

-Уживам у раду на терену. Сваки је другачији. Некада се све одвија веома брзо, јер имамо рокове. Посебно када је информатива у питању, али када радимо нешто плански, то је већ друга прича. Такви прилози представљају задовољство за сниматеља, а верујем и новинара. Тимски рад је пресудан за квалитет прилога, репортаже, уживо укључења. Мора да постоји сарадња и разумевање. Имам срећу да је наша редакција одличан тим. Током поплава 2014. године константно смо били на терену. Дан, ноћ. Одлазио сам кући само да се пресвучем и то је било то. И тако недељу дана. Киша лије, улице под водом. Није било дилеме да ли треба да будемо на терену и извештавамо. Одећа нам је била мокра, покушавали смо да заштитимо опрему. Све је то део посла и одговорности. Гледаоци то не знају, и не треба. Они желе извештај са лица места, а наш задатак је да будемо сликом и речју где они не могу.

Фото: "Глас Подриња"

Страхоте рата и губитак колега
Признаје да је било изазова током каријере. Ипак, извештавање са ратних подручја остају урезана у трајну меморију. РТС дописништво изгубило је четири своја члана.

-Рат је страшан и када не видите уживо његове страхоте. Нажалост, наше колеге, Зоран, Сретан, Бора и Дејан, су страдали на радном задатку, 9. октобра 1991. Били су професионалци у свом послу, наши пријатељи. Нико никада није могао да замислили да ће се нешто тако догодити, иако је ратно стање. Често смо извештавали са места у којима пре тога никада нисмо били. Нисмо знали путеве, људе. А ни техника није била као што је данас, посебно камере. Биле су много захтевније за рад, теже и компликованије. Једна особа је носила камеру, а друга тејп. Сећам се једног извештавања са ратишта где смо покојни Бора Петровић и ја ишли иза тенка и снимали. Били смо практично везани једни за другог тим каблом.

(Не)остварене жеље
-Оно што ми је жеља, неостварена за сада, је да будем део снимања филма. Иако технички знам како то функционише нисам био део таквог пројекта. Можда жељу и испуним наредних година.

Лопта и камера иду заједно
Колега Цветковић каже да се неке године броје, а неке и не. До званичног краја радног века сниматеља остало је неколико лета. Планове за период пензионисања има.

-Једном сниматељ, увек сниматељ. Све око себе гледам другачије, као кроз објектив камере. Чак и док возим ауто размишљам у формату 16:9,4:3- сликовито објашњава Бранимир виђење света.

-Мислим да ћу и када одем у пензију гледати тако, а да ли ћу се бавити снимањем, то још је питање. Можда за своју душу. Оно од чега сигурно нећу одустати је фудбал, као што кажу то је најважнија споредна ствар на свету. Без спорта никада не бих могао. Од детињства сам заљубљен у фудбал. Иако сам био талентован, нисам остварио врхунску каријеру. Да ли је карактер, околности, живот. Не знам. Играо сам активно до 40 године, а затим сам одабрао да помажем младим играчима као тренер - додаје за крај разговора.