Др Илија Церовац: Шанса увек постоји

Као код злорабљене Толстојеве мисли да „све срећне породице личе једна на другу“, исто је и са причама о успешним људима. Увек се ради о љубави према послу, али и истрајности и упорности. Издржљивости и неодустајању. Ипак, свака прича је уникатна и јединствена попут отиска прста свог власника.

Др Илија Церовац, са коренима из Книнске Крајине (по оцу) и Мачве (по мајци), рођен је у Шапцу ‘54 године. Ничег необичног није било у његовом детињству, осим што је у „Натиној“ школи нагло израстао, па је био за главу виши од својих вршњака. То му је дало могућност да се успешно бави спортом који је волео. Био је талентован и није издвајао ниједан спорт док није пошао у Шабачку гимназију. Тада му се догодила „љубав на први кош“. Учествовао је на разним школским спортским такмичењима, имао понуду да тренира ателтику у АШК-у, али је почео озбиљно да игра кошарку у КК „Мачва Шабац“. Као и у основној, и у Гимназији је био међу најбољим ученицима, али никад „штребер“. Учио је и тренирао, а увече се налазио на корзоу са друштвом. Свако је имао своје место.

- Ми смо стајали испред зграде Општине, код киоска где су се продавале таксене марке. После корзоа, одлазили смо у кафане. У то време, у Шапцу јебио развијен боемски шабачки живот. Вече се завршавало доручком, најчешће буреком.

Када је дошло време за студије, уписао је оно што је највише волео – медицину. У то време, кошарка је још увек играла велику улогу у његовом животу па је, као бруцош, обукао дрес ОКК-а Београд. Студирао је и тренирао, што се испоставило као захтевно. Прва година протекла му је у константим обавезама од јутра до мрака док није схватио да нешто мора жртвовати. Одлучио је да напусти кошарку и никада се није покајао.

- Спорт је рискантан, а медицина тражи константну присутност. Донео сам одлуку и то је за мене било готово.

Ипак, није се сасвим опростио од кошарке - наставио је аматерски да игра за Медицински факултет, где је упознао многе колеге, од којих су неки постали врхунски стручњаци.

- Студентски дани су најлепши део живота. Уопште, живот у тадашњој Југославији био је много другачији него данас. Била су то лепа времена. Нисмо имали много, али смо били задовољни малим.

Др Илија Церовац десет година је био председник Југословенско-немачког, потом Српско-немачког медицинског удружења. Организована су стручна предавања, усавршавање и запослење српских лекара у Немачкој. Нису изостала ни дружења

Кад је завршио факултет и одслужио војни рок, запослио се у Шабачкој болници. Прошао је кроз сва одељења, што му је много значило. У току студија проучавао је људску психу читајући озбиљну литературу и намеравао да специјализира психијатрију. Кружећи по одељењима, добио је другачију перспективу и приоритете. „Заљубио се“ у хирургију. Међутим, др Милован Марковић, који је водио одељење урологије, био је упоран у намери да млади Церовац крене његовим путем.

- Данас мислим да је у мени видео свог наследника, веровао је у мене и подржавао ме. Понудио ми је да дођем на одељење урологије, што није била моја прва опција. Одлуку сам пролонгирао колико сам могао. После неког времена, преломио сам и специјализирао урологију. Почео сам да радим на одељењу урологије и веома рано почео да оперишем.

У то време, Шабац је имао једну од бољих болница у ондашњој Југославији. Долазили су консултанти за децу и одрасле пацијенте. Један од њих био је чувени професор Перовић, а потом и проф. Иванчевић, иако је радио у Немачкој.

Фото: Приватна архива

НЕМАЧКА, У НАЈГОРЕ ВРЕМЕ
На питање зашто се одлучио да оде у Немачку и тамо окуша своју срећу, одговара да је одувек желео да се бави врхунском медицином. Олакшавајући фактор био је што је његова супруга Сузана одрасла у Немачкој, а тамо су јој живели родитељи. Та земља није била потпуна непознаница, имао је неког свог и одлучио је да оде. Каже, у најгоре време. Да је бирао, није могло бити горе. Раних деведесетих, почињао је рат у Југославији, а знамо каква се медијска кампања водила против Срба.

- Такође, тада је било између десет и дванаест хиљада лекара на бироу. Дошао сам из, за њих земље трећег света, у њихову земљу, где ни њихови лекари нису имали посла. Тражио сам посао, а они су ме бело гледали. Говорили су ми да ћу, уколико се ниједан Немац, или члан Европске заједнице не јави на место лекара, тек тада имати шансу. Тада је тако било. Данас је потпуно другачије.

Морао је перфектно да савлада немачки језик, да би могао да разговара са пацијентима (свака информација је битна) и да пише лекарске извештаје. Такође, морао је да нострификује диплому. Имао је добре карактеристике и добио је решење да проведе једну годину на клиници, а потом да поново полаже специјализацију. Како наћи посао на клиници? Којој клиници?

НОСТАЛГИЈА ЈЕ ПРИРОДНА
„Нормално је да смо понекад носталгични, али смо се прилагодили. То је неминовно. Радо долазимо, једном до два пута годишње обавезно. Драго ми је што моја деца говоре српски језик и што се радују доласку у Србију.“

- Увек морате да имате неку идеју у рукаву, план Б. С обзиром да сам наставио сарадњу са професором Перовићем, замолио сам га, јер нисам могао регуларним путем да добијем место некој клиници (то је било у рангу шестице на лотоу), да ми напише препоруку за Универзитетску клинику у Франкфурту. Његово писмо ми је отворило врата, с обзиром да је био изузетно поштован у Немачкој. Провео сам годину дана на Уни клиници и положио специјализацију.

Тек тада је могао да радим као уролог у Немачкој. Са мало или много среће и промишљања, успео је да превазиђе препреке.

- Фактор среће мора да постоји, али и човек мора да буде активан, да размишља, да се не препусти и не поверује када му неко каже да нема шансе. Увек се нађе нека шанса, само мора да је тражи. Када сам специјализирао, било је много лакше.

Наставио је да ради у Уни клиници у Франкфурту и врло брзо схватио да мора да буде дупло бољи од осталих да би био исти са њима. То му је био мото од кога није одступао. Тако је опстао и успео. Стекао је углед на клиници и отвориле су му се шансе за даље напредовање. Постао је шеф Тима за експлантације и трансплантације. Такође, завршио је субспецијализацију из уролошке онкологије.
Неки путеви су кратки и брзи, а неки дужи и заобилазни. Др Церовац је напокон дошао до врхунске хирургије, радио је велике операције.

БИЛО ЈЕ ТЕШКО
„У време када сам почињао да радим у Немачкој, било је јако тешко. После дежурства, настављали смо да радимо своју смену тако да смо састављали по тридесет сати у комаду. То се изменило после студије у којој је закључено да је урачунљивост лекара који ради цео дан иста као код неког ко има 2 промила алкохола у крви. Тада су промењени услови рада. После дежурства одлазили смо кући да бисмо били довољно одморни да можемо да радимо наредног дана.“

РОБОТСКА ХИРУРГИЈА
Почетком овог миленијума, појавила се роботска хирургија, која је минимално инвазивна, јер подразумева мање резове у односу на традиционалну хирургију. Прецизни инструменти причвршћени су на руке робота, а минијатурна камера, која има могућност да увелича слику десет пута, спушта се у тело пацијента. Роботски асистирану хирургију не изводи робот, већ свим покретима управља хирург који седи за конзолом и монитором високе резолуције. Зато су вештине и стручност хирурга пресудни за исход.

Прву операцију у Немачкој и једну од првих у свету урадио је тим Уни клинике, у ком је био и др Церовац.

- Франкфурт је био један од првих градова на свету који је инвестирао 2 милиона евра у робота, колико је тада коштао. Уз редовно одржавање, то је још двеста до триста хиљада евра годишње. Хоћу да кажем да је то веома скупа медицина. Предности ове методе су што хируг има могућност да види далеко јаснију слику, прецизнији је рад, знатно мање агресиван за пацијента, мањи је губитак крви и бржи опоравак. Зато је ова метода заживела.

У међувремену, прихватио је понуду колеге да буде заменик директора болнице у Бад Хомбургу, који је двадесет километара удаљен од Франкфурта. Тамо је остао скоро десет година. Након тога, прихватио је место шефа урологије на клиници Вецлар. Недавно је у Франкфурту отворио своју приватну ординацију, али сарађује и са другим клиникама.

- Није било лако, али мени није тешко падало. Породица је често трпела је моје одсуство, понекад по два, три дана. Најважније је да сам имао подршку породице, која ми је давала мир и стабилност, који су неопходни у послу којим се бавим. Ако је она стабилна, ако знате да је код куће супруга, да су деца збринута, онда имате отворен простор да дате свој максим на радном месту.

Фото: Приватна архива

Успешну каријеру и породицу није лако укладити, али није немогуће. Супруга Сузана одрастала је у Немачкој и била јој је добро позната њихова прецизност и дисциплина. Имала је разумевање за амбицију свог супруга. Добили су две ћерке, Ању Василију и Ивону Илину.

Када је реч о одласку из Србије, др Церовац каже да то што је њему било добро, не значи да би било добро сваком. Не би волео да неко стекне утисак да је успех отићи одавде. Понекад је успех остати. Некоме сигурно јесте. Важно је пратити сопствене ритмове.

- Поручио бих младима да покушају да остваре своје жеље и да буду упорни. Упорношћу и издржљивошћу постиже се циљ. Не сме се одустати. Такође, треба се борити да се створе услови за врхунску медицину код нас, у Србији. Има много квалитетних лекара којима треба пружити шансу. Уколико буду имали опималне услове, неће одлазити. Верујте, ни ја не бих отишао да је била другачија ситуација. Не желим ни на кога да уперим прст, просто је тако било.