Шта раде галопери кад прерасту галоп?

Много прича имају уткану породичну традицију дугу и до једног века. Све почиње, траје и завршава се с љубављу. Коњ и кобила су непоновљиви и неупоредиви љубимци у односу на друге. Хиподром стециште галопера, КК Тар препонаша. Галопери постају препонаши. Редовна брига уз медицинску негу

Грациозно долазе, излазе на борилиште препуштајући славу јахачу. На крају, поносно ће одшетати до свог бокса, добро знаним путем од кога не одступају. Они најбољи, овенчани славом победе, стајаће пред фотографима и сниматељима делећи славу тријумфа. Имаће добре и лоше дане, али ће увек нудити време и пажњу онима који знају вредност пољупца или миловања изнад губице. Племенити четвороношци, јединствени вид лепоте и господства.

-Ниједан љубимац не може да се мери с коњем или кобилом. Нема лепше, паметније животиње. Речи нису довољно јаке да опишу спону с њима. Када се ждреби, нико у породици данима не спава. Брига и ишчекивање побеђују умор. Одлазимо до штале, пратимо на камерама, све како би то протекло на најбољи начин – покушава да опише неописиво Штитарац Драгољуб Марјановић, настављач породичне традиције коњарства дуге готово век.

Традиција јача од свега

Драгољубов деда и његов рођени брат Немања су тридесетих година прошлог века купили кобилу Селису из Бечеја, од Геодона Геце Дунђерског, чувеног српског индустријалца и банкара. Селиса је ождребила Штитарца и Сумарена који су још пре рата трчали у Београду.

-Отац и стриц су их јахали у тренингу кући, а онда пешке водили до Београда, преко Обреновца. Никада грла нису јахана до престонице, него јахачи и коњ један поред другог кораком, читав дан – прича Драгољуб.

У власништву Марјановића била је Галипољка, победница Трке Београда и Сент Леџер надметања. Она је ождребила Гаригранта, победника две велике трке у главном граду, једне у Бечу и првог грла из источног блока које је прелетело океан. Када је продат Перици Ђурђеву наступао је у Кентакију, на чувеном Кентаки дербију. (САД).

-Деда Немања никада није седео, он је чучао с лулом док је покрај њега стајала мала столица с кафом и једном чашицом ракије. Ту су се окупљали сви и причало се само о коњарству на сваки начин. Као најстарији унук био сам уз њега увек упијајући и живећи те приче. Своје прво грло сам купио 1982. као поклон ћерки за рођендан.

Касније је из Енглеске Драгољуб пазарио Сијеру Дор, она је ождребила Сицилију, а Сицлија чувену Скарлет О Хару, победницу 12 трка.

-Сећамо се дана када је Сицилија ождребила Скарлет. Побеђивала је у хандикап тркама грла из целе Европе, ретко када је била изван прва три, без обзира да ли је трчала на песку или трави. Подсећала је на свог оца Маграну. Трчала је оне дистанце које су јој одговарале и била је сјајна – присећа се саговорник.

У коњарском крају попут нашег, где је прва трка организована још 1820. године, ово је једна од многих прича у којој гласније од свега говори традиција. Увек има изузетака, али махом су актуелни власници настављачи традиције започете неколико генерација раније. Шабац и Богатић су већ дуго ослонци галопског спорта Србије.

Хиподром – стециште галопера

Крај је и нови почетак
Иако не следи тркачки викенд, атмосфера на Шабачком хиподрому током сезоне испуњена је такмичарском тензијом. Рад и ишчекивање галопских састанака. Високе температуре изводе грла на стазу већ у зору. Најпре водећи галопери, потом трогодци и на крају двогодци.

-У тренингу на нашем хиподрому тренутно имамо више од стотину грла. Као клуб базирани смо на оне у тренингу, али имамо и власнике који љубимце држе у нашим шталама користећи их за рекреативно јахање. Најстарији наш становник је грло др Јоковића које има близу 20 година, некадашњи галопер – говори нам Милош Адамовић, председник Џокеј клуба који управља Шабачким хиподромом. Иако је име градио као фудбалер, његова љубав према коњичком спорту траје много дуже, него према оном „најпопуларнијем“.

-Деда је имао коње, с њим сам одлазио и на трке. Ујак је био тренер и џокеј, пратио сам и уз њега. Љубав постоји од када знам за себе. Једном када заволиш, нема назад – каже некадашњи власник, између осталих и коња Sammy's Warrior, победника престижног Меморијала Краља Александра, затим грла Naughty Jack, Waslawi грла такође с више победничких пехара.

-Позицију на којој сам доживљавам као мисију, управо због те љубави. Знам колико се повреда дешавало на овој стази и желим да помогнем да услови буду још бољи и за смештај и за тренинг грла, да свима буде добро у нашем храму галопа.

Каријера галопера је ограничена. Врхунац је шеста, седма година, иако има оних који успешно трче до десет, 11, али с обзиром на век ове животиње, између 25 и 30 година, то је још увек мали део живота. Као и у сваком спорту, некада и повреда прекине каријеру.

- Sammy's Warrior је доживео тешку повреду у Шапцу и морали смо победника два Меморијала да повучемо из спорта. Поклонили смо га драгим људима који и данас брину о њему, користе га за рекреативно јахање. Део је те породице, колико је био и наше. Naughty Jack је у приплоду и даје потомке – истиче Адамовић.

Свако грло је једна прича, сваки власник једна нова, али одговор на то шта се догађа када галоперке и галопери више не могу да буду на стази, није једноставан.

-Долазили су Руси, нудили да купе Скарлет за 15 хиљада долара. Не би је дали ни за милионе. Како се одвојити од некога ко је светлост дана угледао код вас? Поцепала се приликом ждребљења. Тежак је био опоравак, лечили смо је седам година, шта смо могли учинили смо и потом је поклонили Школи јахања у Новом Саду где је причињавала радост и њима све док није преминула прошле године – присећа се Драгољуб Марјановић.

-Потписивао сам уговоре са онима којима поклањам грло да ће водити бригу о њему и да неће отићи пут кланице. Никада не бих могао то да учиним, не разумем како било ко може. Коњарство је велика љубав, посевећеност и многе године бриге да би крај био такав – истиче Милош Адамовић.

Крај галопске каријере може бити и нови почетак. У Србији најквалитетнији препонаши (што је олимпијски спорт) заправо су некадашњи галопери. Финансијски императив је на неки начин наметнуо такав пут. Енглески препонаши, зависно од година и физичког стања могу кошатити од неколико десетина и стоtина хиљада евра, најбољи имају шестоцифрену вредност, a некадаши галопер може да се купи и за неколико стотина евра Многи власници их и поклањају.

-То је велика промена за грло. Галопере читав живот уче да иду брзо и право, а препонске утакмице су пре свега промена перцепције. Уче да иду у круг, да прескачу препреке, нови спорт има више сегмената. Другачија је физичка, али и психолошка припрема – наглашава Јелена Димитријевић, потпредседница

Коњичког савеза Србије, који у сарадњи са Европском коњичком федерацијом организује у Србији клинике преквалификације галопера у препонаше.

-Преквалификација галопера је јефтинија солуција, која помаже опстанку нашег спорта. Прва клиника је била у Шапцу, планирамо још две, а примарни циљ је едукација тренера како да ефикасно промене гледиште галопера, стварајући препонаше који врхунска постигнућа остварују и са 15 и више година.

Препонски полигон - оаза тишине

У близини шабачког Хиподрома, на стотинак метара, с друге стране друма, кривудава стаза води кроз зеленило Средње пољопривредне школе с домом ученика.

Док звукови с прометног пута сваким метром ишчезавају, примат преузимају призори зоолошког врта. Неодољиви становници, магарац, понији, ћурке енергијом мира пружају добродошлицу у део с боксовима Коњичког клуба „Таур“, затвореним и отвореним полигоном где влада тишина нарушена само ударом копита, чекића при поткивању, воде док се грла расхлађују и умирујућим саветима тренера. Место за нови почетак будућих препонаша у Шапцу је попут издвојеног света.

Тренинг на препонашком полигону КК Таур, у тренутку нашег доласка има господин Кинг.

Не очекује га ништа исцрпљујуће и дисциплиновано испуњава задатке, али видевши нова лица прилази да се поздрави на свој начин док га шака нових пријатеља нежно милује.

-Кинг је мој миљеник. С њим можеш како хоћеш. Слуша беспоговорно. Није толико брз, али радимо на томе. Много волим и Дајану, она може све. Тек је почела, има брзину, скочност, али је много тежи карактер. Једна грешка и постаје непослушна, онда све из почетка – говори нам тренер и јахач у „Тауру“ Огњен Јанковић. Иако врло млад, бележи успехе, а признаје да је било и неукротивих.

-Шарлиз, је била кобила која једноставно није реаговала на препону. Није се проналазила у овом спорту. Сада је код нових власника у околини града. Пронашла је мир и ужива.

КК „Таур“, један од најуспешнијих клубова у Србији, има десет коња у тренингу. Осам су некадашњи галопери.

Сваки је другачији, а Клуб негује принцип да не бира - многе су спасли већ спремне за кланицу. Долазак у Таур је почетак нове приче.

- Зависи од почетног стања. Многима су повређене тетиве, што је кључно за спорт. Најпре их лечимо око пола године, а потом их уводимо у тренинг. Почетак је зими, у затвореном, а од пролећа на отвореном видимо колико смо постигли – приближава Огњен.

Безброј детаља одлучује да ли ће галопер постати успешан препонаш или не. Као и сви спортисти, коњи захтевају пажњу, приврженост, посебан приступ, разговор, да би осетили да ће труд који улажу бити награђен љубављу.

-Могу да буду најбољи сарадници на свету, а и највеће инаџије. Искуство доноси лакше „читање“ карактера и када се грло упозна, онда знате како и шта можете, односно треба да радите.

Искусни препонаши и они у настајању тренирају шест пута недељно. Од тренутка када је спреман за први тренинг, потребно је минимум пола године да галопер почне размишљати као препонаш.

Тренинг траје око 90 минута и ниједан није исти као претходни. Као и припрема, разликује им се и исхрана.

-Сви имају другачији метаболизам. За трениг су потребни обилнији и јаки оброци. Зими је храна калоричнија. Хране се брикетима, сеном и кукурузом, а разлика је у величини порције. Попут нас и они тешко подносе високе тепературе и опоравак после тренинга је сличан. Чешће их купамо и дајемо електролите да надокнаде изгубљену течност – објашњава Огњен.

Таур је спортски колектив, но осим грла у тренингу, део капацитета је наменио и за пансион где власници могу држати своје љубимце.

-Имамо седам коња у пансиону. Цена је 18.000 динара месечно. Ми их хранимо, чистимо и одржавамо, власник може да дође, користи наше капацитете за рекреативно јахање када жели. Уколико не жели, не мора, док је код нас имаће сву негу – каже тренер КК Таур.

Каква је будућност?

Осим препонског јахања, жеља Коњичког савеза Србије, кроз поменуте клинике, али и континуирани рад с клубовима је развој ”тродневног догађаја”, још једне олимпијске дисциплине.

-То је попут коњичког триатлона. Уз препонске утакмице укључује дресуру и крос-кантри, односно прескакање природних препрека на полигону. Као Савез смо усмерени на спорт и обогаћивање понуде. Увек смо ту да власнике галопера који желе да их преквалификацију усмеримо на клубове – истиче Јелена Димитријевић.

Иако су препонске утакмице, дресура и тродневни догађак дисциплине са олимпијским педигреом, јахање вештина коју многи не поседују и тренинг у којем се сваки део тела покреће, интересовање за школу јахања је слабо.

-До пре пет година је било солидно, сада све мање. С њима радимо Милош Макевић и ја, то је десетак јахача укупно. Популарнији су други спортови. Кобиле и коњи обожавају децу, много пута сам видео да је то обострана приврженост, деца успоставе брзо контакт, јашу и видно уживају, без страха, али родитељи не могу да победе зебњу, чини им се небезбедно и деца не наставе, мада би желела – с жаљењем констатује Огњен.

Брига ветеринара

Део обавеза добронамернопг власника, усмереног на добробит свог љубимца је и стални контакт с ветеринаром, превентива и лечење уколико је потребно. Највећа опасност су физичке повреде, али не само оне.

-Желудац код коња је мали, највећи део варења обавља се у дебелом цреву и ту је највећа опасност по њихово здравље. Преломи и обољења у дебелом цреву су нажалост нерешиви проблеми – истиче др ветеринарске медицине Давор Шашић

Почетак и крај сваке бриге је свакодневна пажња и размена емоција између власника и грла, а уз такав приступ, медицинска потпора је само додатак за дуг и здрав живот коња.

-Постоје обавезне вакцинације од три врсте обољења, испитивање на инфективну анемију копитара и мониторниг на вирус западног Нила. Исхрана је прилагођена поменутом дигестивном тракту, а редовно тимарење и поткивање је обавезно. Након тренинга је императив освежење, они могу да поднесу и потпуно хладну воду што помаже у расхлађивању – додаје др Шашић.

Projekat "Lokal pres Lab 2.0" je razvijen i podržan od strane programa "Medijski inkubator za Zapadni Balkan" Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije a realizuju ga članice PU "Lokal pres".

М.Ж.Б./Д.Б.