Милан Миљковић вредном колекцијом чува прошлост од заборава

Милан (Миле) Миљковић из Шапца више од пет деценија страствено и брижљиво сакупља значке. Његова колекција броји 40.000, а за овај, сада необични хоби, заинтересовао се као дечак.

-Прва значка која ми је привукла пажњу била је Савеза сокола Југославије. Отац био је члан удружења и чувао је ту успомену. Моја прва значка је из 1957. године, руска емајлирана са натписом „Миру-Мир“ и интересантно је да имам фотографију из 1968. где носим баш ту значку на џемперу. Мислим да је она једина коју сам икада носио, иако имам десетине хиљада – каже Шапчанин о почецима.

Страст која траје 50 година

Из деценије у деценију Миланова знатижеља, била је све јача.

-Овај хоби ме интересује преко 50 година. Поседујем велику колецију, преко 30.000, без дупликата која је сређена, али није спакована како сам замислио. Кроз све ове године, много тога је набављено куповином, разменом, или поклоном од пријатеља. Сва та дружења, сусрети, аукције, обиласци бувљака, донела су и нова интересовања за много тога. Тако да имам и књиге, монографије, документе, ордење, медаље, новац, милитарије везане за Први светски рат, радио пријемнике, плоче, фотографије, привеске, слике, сличице и албуме.

Не може да замисли своју свакодневицу без хобија, интересовања и чувања сећања.

-Замислите страст која вас држи до дубоке старости. Сакупљање значака, као и сви хобији чувају од заборава, било личног, или свеопштег, и сигурно су део историје сећања. Ретко ко да нема неки део значке у својој фиоци, значку изложену на неком паноу или албуму. За неке то је прерасло у колеционарство. Оно што не можемо да додирнемо, не може да потраје. Све те старине и предмети су огледало времена, и трагови прошлости. Треба живети у садашњости, али ко не зна ништа о прошлости, тешко ће донети праве одлуке за будућност. Каже се да је човек без хобија, човек без душе и због тога сматрам да су колекционари срећни људи.

Значке су сећања на прошлост

Каже да никада није значке посматрао као модни детаљ, нити их је носио на реверу одела. На њих гледа као на фрагменте историје и симболе времена са невероватним причама.

-Биле су популарне раније, те су и колекционари седамдесетих и осамдесетих година могли да прошире своју колекцију. Велика већина фирми, чак и гиганата више не постоји. Значке су сећања на њих. Сви ти предмети и ситнице су моја сећања, а може се рећи и да су неки доказ постојања живота. Успомена су на време које се неће вратити, али га вреди сачувати од заборава. Пре свега када су важиле неке друге вредности, када се живело спорије, скромније и честитије – додаје Миљковић.

Када је реч о одабиру области, спорт нема конкуренцију, јер сакупљање значака чешће је хоби мушкараца.

-Највише се сакупљају спортске, посебно оне везане за фудбал, било да су у питању клубови, федерације, или велика такмичења.

Тешко је проценити вредност колекције

Тешко је одредити материјалну вредност сваког предмета чак и врсним познаваоцима без свеобухватног каталога.

-Процена вредности је веома тешка. Не постоји каталог, не зна се тачан тираж издања. Нема предложене цене, те за љубитеље фалеристике све је ствар договора и тржишних цена у датом тренутку. За значке је постојало неколико каталога, привантих издања у малом тиражу, те су и ретко доступни. Највећи проблем овог хобија је на који начин сложити, односно систематизовати велике колекције. Отежано је праћење и проверавање дупликата. Многи не знају шта је издато током година без обзира на праћење и интересовање. Немогуће је рећи да сте све сакупили, јер нека издања имају варијацију боја, а постоје и пробне серије које су биле само код наручиоца. Због тога су фалеристичари увек активни.

Чувари блага и баштине

Сматра да установе културе могу бити добар извор информација, чувари блага и баштине и када је фалеристика у питању.

-Многим колекционарима су њихови хобији доказ постојања, а већина има историјско-музејску вредност. Због чега се овим музеји не баве озбиљније увек је под знаком питања. Верујем да би то стручни кадрови могли да учине, јер су им доступни каталози и ресурси. Сваки музеј треба да је жив организам, а не прашњава архива. Они треба да буду пут до времеплова, а већина су депои. Шабац се поноси са своја три ордена добијена у Првом светском рату, а орден Француске легије части се излаже без врпце (траке) која се на нашим купопродајним сајтовима може купити за 20 евра. Шабац би требало да има клуб колекционара како би увек били у току са понудом на тржишту. То би било корисно и сваком музеју, јер би имао одређени број спољних сарадника и тиме би се створили и нови љубитељи и чувари баштине.

„Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.

М.Ж.Б.