8. фебруар 2025.8. феб 2025.

Фото: приватна архива

Текст је објављен у штампаном издању Гласа Подриња. Сваког четвртка потражите нови број на киосцима.

Јасмина и Горан Вуковић упознали се пре 34 године у „Абрашевићу“

Љубав од малих ногу спојила их је у ону међусобну која траје више од две деценије. Прве кораке Јасмина је учила у Ноћају, Горан у тадашњој „Зорки“, а потом су се 1991. упознали у „Абрашевићу“ и тако је почела љубавна прича која траје и данас, паралелно са оном према традицији и народним играма, те није ни чудо да им и деца, Ангелина и Матија, данас плешу исте кораке, на истом месту.

То није да се воли, то је да се обожава
-У „Абрашевићу“ сам од 1991, кад су се спојили са „Зорком“. Почео сам у јесен ‘84, у пионирском ансамблу, док се нису интегрисала та два друштва, играо у првом ансамблу и ветеранима и 2006. престао са играчком каријером, али сам наставио да помажем колико могу- прича Горан Вуковић, коме је љубав према колу у генима.

Отац је играо у „Крсманцу“ у Београду, а он је народно коло научио пре поласка у школу.

-Био сам истрајан, за вече сам научио ужичко коло на грамофону чак на 33 обртаја. Старија комшиница ме научила. Волео сам игру, народну музику, то је нешто што је вероватно урођено од малих ногу- каже Горан, а супруга Јасмина Вуковић се надовезује речима „То није да се воли, то је да се обожава“.

Животи у служби других
За Јасмину, медицинску сестру на интерном одељењу коронарне јединице и Горана, ватрогасца спасоца, фолклор је начин да се одморе од захтевних послова.
-Кроз овај посао учимо да ценимо живот, а фолклор нам доноси радост и опуштање- закључују они.

Њен пут је био сличан. Као девојчица играла је у сеоском друштву, сестра је такође играла у „Бранку Радичевићу“. У „Абрашевић“ је дошла кад је уписала вишу школу и у првом ансамблу играла 11 година, касније наставила са ветеранима и доводећи децу на часове.

-Много сам научила од Биљане Рељић, којој смо Горан и ја били кумови на венчању са Владаном. Ћерке им играју и свирају виолине. И наша деца у „Абрашевић“ путују са два брата из Владимираца који су играчи, будући да сад живимо у Риђакама- истиче Јасмина.

Свадба за памћење
По Горановом доласку са одслужења војног рока у септембру ‘91 године су се упознали, месец дана касније почели да се забављају, а 2000.узели, када су се доселили у Риђаке и ту пронашли свој мир.
Матија се родио 2002, Ангелина 2004. Свадба Вуковића била је за памћење, јер су на њој играли кореографију „Банатски мотиви“ у којој су у улози младе и младожење. Први пут су је извели у јануару ‘93 године, кад су се још увек забављали.

-Сви су били у ношњама осим нас, пошто има део у самој кореографији где се девојка пресвлачи у бело. Небо је било такво да се спремала киша, прелепо, плаво, слике су фантастичне. Свирао је оркестар „Абрашевића“ и данима се после препричавала та свадба. Одушевљење није спласнуло ни после 24 године, људи кажу да на лепшој свадби нису били. Сећам се, са мном су се чак другари нашалили речима: „До сада је била глума, а сад је Фазан стварно готов“- прича Горан, који је међу друштвом познат по том надимку.

Јасмина подвлачи да су специфична та пријатељства која се стекну кроз игру, као што су се она и супруг заволели играјући у омиљеној шумадијској ношњи најдраже кораке.

-То је распон генерација од неких 25 година са којима смо ми и данас пријатељи и таква пријатељства се стекну у фолклору, за цео живот. Кад сретнемо те људе који су с нама играли некад, грлимо се као да смо јуче били на проби заједно- појашњава она.

Амбасадори културе у свету
Турнеје су те које их зближе. Путовали су у Пољску, Француску, Македонију, Грчку, Белгију, Румунију, у неке земље и по више пута и имали десетине турнеја. Јасмина подсећа да у кризним годинама од ‘91 до ‘95 нису изашли из Србије, а играли су као да ће сутра путовати. Прва турнеја је била у јануару ‘95, када је потписана повеља братимљења са Аргостолијем. Свака има своју причу, јунаке, анегдоте и чари, напомиње Горан.

-Фолклораши су амбасадори културе свугде у свету, тако смо и ми имали привилегију да будемо примљени у резиденцији амбасадора у Паризу, као и у Атини- сећа се он, а Јасмина додаје да је чланарина у „Абрашевићу“ заиста симболична у односу на све што се уз њу добија.

-Братимљење у Кефалонији, званичници на високом нивоу. Летовања, зимовања, ресторани, хотели, то не бисмо тек тако могли да приуштимо- сматра она.

Бећарац- успомена са турнеје
-Друг Микача и ја имали смо задатак да спевамо бећарац за сваку турнеју кад се заврши, па онда сваког „закачимо“ понаособ, пошто он свира гитару, ја певам, док седимо у тзв. шарагама. Те наше песме многи су чували. Цео аутобус вришти од смеха, плаче, тај дух недостаје данас људима- сматра Горан.

Пријатељства стицана на турнејама отварала су врата за неке нове, као што је случај са позивом за путовање у Француску после такмичења у Турској.

-Драго нам је што су наша деца била где и ми некада. То су све одлични, добри ђаци, уписују факултете. У наше време, први ансамбл је био старији, а данас су то веома млади људи од двадесетак година. Првенствено су изузетни играчки зато што су 10 година сви заједно, уче и развијају се истовремено.
Њихова игра је толико уједначена да није ни чудо што освајају награде на такмичењима- подвлачи Јасмина.

Пријатељи за цео живот
„Путовали смо и као деца а и сад у првом ансамблу у Фочу, где смо спавали код њих у приватним смештајима у домаћинствима, а тако су и они код нас долазили“, прича син Матија, који већ има играчки стаж од 12 година и сад је на студијама на Факултету техничких наука у Новом Саду, али са својим ансамблом игра кад год може.

-Прва идеја да почнем је била зато што су родитељи играли. Другарство, играње, путовања и пријатељи за цео живот- то је оно што ме задржало. Много тога има да се прича о путовањима и доживљајима. Такмичења- у Београду смо освојили прво место, издвојио бих Џивџан фест у Врњачкој бањи, као и регионално тамичење у Новом Пазару- каже он.

Сестра Ангелина је у истом граду на Филозофском факултету. Са осам је начинила прве играчке кораке, а сад улази у 13. годину бављења фолклором. Сама признаје да некад своје факултетске обавезе ставља по страни да би заиграла са старим друштвом у Шапцу.

-За пунолетства нашег сина и ћерке 50 деце из „Абрашевића“ нам је било у гостима. Једна кореографија на Јутјубу је имала четири милиона 300 хиљада прегледа, а друга 670 хиљада. Нижу се позитивни коментари из целог света. Мислим да та деца нису уважена колико заслужују, поготово имајући у виду награде као она у Истанбулу- прича Јасмина.

-Од прве пробе сам много заволела фолклор, правила сам паузу само због короне, кад и сви. Пријатељства која су се стекла трају и данас и то ме увек подстиче да наставим даље и увек ме и враћа у „Абрашевић“. Сама љубав према фолклору и игри ме увек покреће. Такмичења су искуства која су нас додатно повезала. Протекле године смо на фестивалу у Истанбулу стекли дивна пријатељства са водичима и угостили смо их у Шапцу када су посетили шабачки вашар. Планирамо да их у својој организацији поново посетимо. Сви наступи су ми подједнако драги, посебно кад смо отварали концерт Националног ансамбла „Коло“ у априлу, то је стварно било дивно искуство- подвлачи Ангелина.