Повратак у великом стилу

Шабачка атлетичарка с пуних 39 година остварила најбоље резултате у Србији у спринту. Обезбедила позив у државну репрезентацију. Повратак после дуге паузе. Од Бара до Крушевца и четвртог резултата у историји

Шабачка атлетика има најбржу српску спринтерку, у овом тренутку. Није у питању процена, већ су то резултати показали у досадашњем току сезоне, која улази у завршницу. Зорица Игњатовић, суграђанка која наступа за „Муње“ Београд, победник је Купа Србије на 100 метара, пре тога је била најбржа и на Купу Атлетског савеза Централне Србије. У централној Србији је и најбржа на 200 метара, док је на државном куп финалу имала друго време на овој дистанци. Колекцији треба додати и бронзу за Првенства Србије у дворани на 200 метара у фебруару.

Сви поменути резултати остварени су током 2025. године, а још више на снази добијају када се зна да је Зорица све остварила с пуних 39 година, у конкуренцији значајно млађих ривалки и то после дуге паузе.

-Када сам се остварила као мајка, решила сам да атлетици кажем збогом. Имала сам 32 године, међутим испоставило се да није било збогом, већ довиђења. Атлетику и мене спаја искрена љубав и вукло ме је да поново изађем на стазу. Вагала сам и одлучила да направим искорак претходне године – сећа се Зорица.

После дуге, вишегодишње паузе одлучила је да се пријави за Првенство Балкана за ветеране чији домаћин је био Бар. Пријавила се за 100 и 200 метара, освојивши доминантно злато у обе дисциплине.

-За Балканско ветеранско сам се спремала месец дана. Имала сам жељу да будем конкурентна, али нисам могла да знам у којој мери ћу бити. Категорију 35-39 година чине махом још увек активне атлетичарке што наступају и на сениорским такмичењима. У обе сам победила.

После овог успеха, у договору с тренером Милисавом Станојчићем одлучила је да се врати сенироској конкуренцији. Тренирала је заједно са Николином Јеремић. Вратили су се поново ентузијазам и жеља за вредним радом. У дворани не постоји трка на 100 метара, али је на 200 освојила повратничку сениорску медаљу, но најбоље је следило по изласку на отворено.

-Мислим да је и тренер био сумњичав да ли ћу на отвореном моћи да будем на високом нивоу. Морала сам да отклоним све сумње. Једини циљ који сам наметнула себи је да будем најбоља што могу у том тренутку.

У мају је наступила на Купу Атлетског савеза централне Србије. Стала на стазу 100 и 200 метара и иако није била фаворит, у обе је све ривалке оставила иза себе, уз значајно боље време у односу на Бар.

-Мање од осам месеци је прошло, а време на 100 метара сам спустила готово секунду, а на 200 близу две секунде. На то сам била још поноснија, него на медаље. Тренирала сам још снажније да би на финалу Купа у Крушевцу трчала 11:52, што је четврти резултат у Србији у женској атлетици у историји.
Мало ко би то очекивао на измаку четврте деценије, али учињено током сезоне, још пре финала Купа, привукло је пажњу селектора и на Зорицину адресу стигао је званичан позив да се прикључи репрезентацији и наступи на Европском екипном првенству у Марибору (друга дивизија), као представница Србије на 100 метара и у штафети 4 пута 100. Била је шеста на 100 метара, а штафета је имала пето време. Помогла је да Србија оствари примарни циљ, а то је опстанак у другој дивизији.

Рад с младима
Осим личног тренинга, Зорица Игњатовић припрема будуће атлетичарке и атлетичаре предводећи шабачку секцију београдских „Муња“.
-Љубиша, први човек АК „Муње“ ми је предложио да оснујемо секцију у Шапцу и заједно јачамо клуб ширећи базу. Отворена су врата за децу од пет година, а горња граница не постоји. Већ имамо резултате, а биће их још више – наглашава Зорица Игњатовић.

У остатку сезоне следе још два такмичења и једно на којем жели да наступи, поново у дресу националног тима.

-Очекује ме Првенство АСЦС, а онда првог викенда августа, у Краљеву Првенство Србије. Очекујем да освојим медаље на оба, трудићу се да буде што сјајнија, а у октобру желим да будем у Португалу на Европском ветеранском првенству. Већ је познато да је конкуренција изузетна, али знам и то показују резултати да могу да се борим за највиши пласман тамо.

Борово – Дом ЈНА
Каријера у атлетици је почела када је имала шест година. Постојао је Церски маратон и отац је пријавио за трку од Борова до Дома ЈНА. Трчале су заједно девојчице и дечаци. Зорица је била бржа од свих.

-Уживала сам и инсистирала да почнем да тренирам. На стадиону смо затекли Милисава Станојчића који је онда радио са Борком Антонићем, Биљаном Топић, Биљаном Планко и др. Млађа од свих сам кренула и Милисав је једини тренер с којим сам радила – сећа се суграђанка и додаје да је после победе на Церском маратону, уследио је још већи успех.

Мало ко би то очекивао на измаку четврте деценије, али учињено током сезоне, још пре финала Купа, привукло је пажњу селектора и на Зорицину адресу стигао је званичан позив да се прикључи репрезентацији и наступи на Европском екипном првенству у Марибору

-Победила сам на Кросу РТС 1993. Тих година није постојало такмичење по градовима, него једно такмичење и сви најбољи су ту. Прво сам трчала крос, а потом прешла на стазу. Остварила сам државни рекорд на 300 метара и на 400 у млађепионирском узрасту. Резултат на 400 нико у том узрасту није превазишао још увек.

Глас Подриња/Душан Благојевић