24. јануар 2026.24. јан 2026.

ФК Железничар Шабац - седамдесетих година (фото: Сто година фудбала у Шапцу аутора Александра Ђенадића)

Имао је некада и Шабац свог Жељу

Шабачки фудбалски клуб „Железничар“, фактички је постојао двадесет пет година као самосталан клуб, још пет у фузији, но већ је три деценије како не егзистира на било који начин, а три и по од краја самосталне приче. Прошло је много више година од нестанка, него што је Клуб трајао, али је старијим Шапчанима још у снажном сећању.

Не много дуга, али занимљива и лепа прича Фудбалског клуба „Железничар“ завршена је на, тужан начин. Борба са великим финансијским проблемима је практично изгубљена крајем осамдесетих, а наплата је уследила 1991. године. У сезони 1990/91. Жеља се такмичио у Окружној лиги, није био конкурентан, завшршио је на последњем месту. Последњи меч је одиграо против градског ривала „Занатлије“. Углавном је кроз историју био значајно испред „занатлија“, но у том мечу је поражен убедљиво, 7:3. Тачку на сезону је требало да стави гостовањем у Глоговцу, али на њега Шапчани нису отишли. Домаћи „Радник“ је победио службеним резултатом 3:0. Сезону су Шапчани завршили са свега шест бодова.

Истог лета уследила је фузија са ОФК Летњиковцем. Клуб се звао Железничар Летњиковац и трајао је пет сезона. На крају је само елиминисано име Железничар из имена и заувек нестало. Летњиковац је наставио такмичење.

У последњем мечу под тим именом, јуна 1997. године, победио је екипу Милоша Поцерца, у последњем колу Међуопштинске лиге Поцерина, 1:0. Меч је одигран на летњиковачком игралишту, а за Железничар Летњиковац су играли: Филиповић, Ђурић, Крстић, Матић, Симић, Богдановић, Пуртић, Михаиловић, Димитријевић, Тодоровић, Гавриловић, Јовичић.

А прича је почела на Дудари. У близини железничке станице постојао је фудбалски терен. На њему су се, јула 1967. године окупили заинтересовани на првој прозивци новооснованог Фудбалског клуба „Железничар“, заједничког клуба железничара, поштара и АСП “7. јул”, отвореног за све који желе да се прикључе.

Први председник је био Брана Гавриловић, први секретар Чедомир Илић, а уз клуб је од почетка био Владимир Петровић, познатији као Лале Жућа. Он је најпре био играч, потом капитен, на крају члан управе. Прву прозивку обавио је тренер Миодаг Петровић – Мија Рња.

У првој сезони Железничар се пласирао у виши ранг, Лигу подручја Шабац, освајањем титуле. Већ наредне је био други и направио још корак напред. Седамдесете године су године највећег успеха Железничара. Када више ранг није омогућавао утакмице на Дудари, преселили су се на Градски стадион. Убрзо стижу до зонског ранга, а потом и Друге српске лиге, која је и највеће достигнуће „Железничара“. У том периоду се с Радничким боре за статус друге екипе у Шапцу.

Куп трофеј ОФС Шабац освајају 1974. године. Трећег априла 1974. побеђују Мачву у финалу 1:0, голом Марковића у продужецима. Лозница их је савладала у финалу Купа Подриња исте године.

Ђукић најпознатије име
Најпознатији фудбалер Железничара свакако је Мирослав Ђукић. Док је радио као багериста, играо је и за „Жељу“. Његов велики потенцијал, а пре свега дисциплину, уочио је први Милорад Поповић, познатији као Мића Краљ, тренер који га је водио у Железничару, а потом, када је прешао у стручни штаб Мачве, инсистирао да се Ђукић доведе у Мачву.

У Железничару је бранио и Стојковић, отац каснијег репрезентативног голмана Владимира Стојковића.

Осим Ђукића, у Железничару су, између осталих, играли: Петровић, Вићентић, Зељковић, Бобоцки, Стојковић, М. Николић, Илић, Граовац, Стошић, Бобић, Цвејић, Жабаљац, Аксентијевић, Павловић, Сакић, Гаврић, Станковић, З. Карић, Копрић, Лукић, Н. Николић, Анђелић, Букумировић, Д. Карић, Цветковић, Мирковић, Марковић, Јовић, Шербула....

Д. Б.