22. фебруар 2026.22. феб 2026.

Свети мученик Никифор
Данас су Беле покладе – последњи дан пред почетак Великог поста
Православни верници данас обележавају Беле покладе, празник који означава последњи дан пред почетак Васкршњег, односно Великог поста. У црквеном календару овај дан посвећен је Светом мученику Никифору, док у народу има снажну симболику духовне припреме и помирења.
Беле покладе представљају завршетак периода у којем је дозвољена мрсна храна и увод у најдужи и најстрожи пост у години. Традиционално, ово је дан када се људи мире, позивају родбину, кумове и пријатеље са којима су можда били у завади и изговарају речи опроштаја. У многим кућама и данас се може чути: „Опрости ако сам згрешио“, на шта следи одговор: „Бог ти опростио, и ја ти опраштам.“
У појединим крајевима Србије некада је постојао и посебан обичај везан за бели лук. Веровало се да он симболично „чисти“ дом и штити укућане, па се стављао на трпезу или се њиме лагано прелазило преко прага и прозора, као знак заштите и здравља у данима поста који следе.
Старији су подсећали млађе да је важно у пост ући без терета у души. Посебан значај придавао се „праштању у кући“, када би се породица окупила за трпезом у мирнијој атмосфери, а свађе и неспоразуми остављали иза себе. Некада се сматрало да је готово обавеза да зет тог дана посети ташту и таста, као и кумове и старије рођаке, како би тражио благослов и опроштај.
У народном веровању, стање душе на почетку Великог поста има посебан значај. Започети пост у миру и слози сматрало се добрим знаком, док се љутња и нерашчишћени односи нису смели преносити у време духовног уздржања.
Беле покладе зато нису само обичај, већ позив на унутрашње преиспитивање и помирење – са другима и са самим собом.
Беле покладе представљају завршетак периода у којем је дозвољена мрсна храна и увод у најдужи и најстрожи пост у години. Традиционално, ово је дан када се људи мире, позивају родбину, кумове и пријатеље са којима су можда били у завади и изговарају речи опроштаја. У многим кућама и данас се може чути: „Опрости ако сам згрешио“, на шта следи одговор: „Бог ти опростио, и ја ти опраштам.“
У појединим крајевима Србије некада је постојао и посебан обичај везан за бели лук. Веровало се да он симболично „чисти“ дом и штити укућане, па се стављао на трпезу или се њиме лагано прелазило преко прага и прозора, као знак заштите и здравља у данима поста који следе.
Старији су подсећали млађе да је важно у пост ући без терета у души. Посебан значај придавао се „праштању у кући“, када би се породица окупила за трпезом у мирнијој атмосфери, а свађе и неспоразуми остављали иза себе. Некада се сматрало да је готово обавеза да зет тог дана посети ташту и таста, као и кумове и старије рођаке, како би тражио благослов и опроштај.
У народном веровању, стање душе на почетку Великог поста има посебан значај. Започети пост у миру и слози сматрало се добрим знаком, док се љутња и нерашчишћени односи нису смели преносити у време духовног уздржања.
Беле покладе зато нису само обичај, већ позив на унутрашње преиспитивање и помирење – са другима и са самим собом.
Глас Подриња
Актуелно
Најновији број
30. април 2026.
















