Деценије искуства и подршке у шабачком породилишту

У Служби гинекологије и акушерства Здравственог центра у Шапцу 45 акушерских сестара – бабица, брине о пацијенткињама кроз све фазе пре, за време и после порођаја

- За бабице се не каже без разлога да су најбоље пријатељице мајке током порођаја. Бабицу будућа мајка без поговора слуша и прихвата сваки савет, јер зна да она у својим рукама држи и њен и живот њене бебе. Упркос томе што је сваки порођај прича за себе, значајно знање се добија искуством. Од 45 бабица, колико их имамо у Служби за гинекологију и акушерство, један број су колегинице средње генерације, као и пред пензијом.

Управо оне су нам непроцењиви извор практичног знања које несебично деле млађим колегиницама. Њихово вишедеценијско искуство не учи се у књигама, те стога бабицама на почетку своје професионалне каријере представља одличну надоградњу знања стеченог у школи – истиче виша медицинска сестра Слађана Гачевић, главна сестра Опште болнице.

Љубица Илић је бабица са 40 година искуства, од чега је 39 и по година радила у Здравственом центру у Шапцу после стажа од шест месеци у Бањи Kовиљачи. Свој типичан радни дан описује испуњеним радом са трудницама и породиљима, наглашавајући важност психолошке подршке и разумевања пацијенткиња. Бабице су, према њеним речима, кључни чланови тима уз лекаре током порођаја, пружајући не само стручну помоћ већ и емоционалну подршку.

- Ускоро пуним 40 година рада као акушерска сестра. Сарадња са пацијенткињама, које су махом младе труднице или породиље је одлична. Наш посао подразумева не само стручни део, већ и друга знања и вештине. Морамо да будемо и психолози, да знамо да “прочитамо” емоционално стање пацијенткиње, да ли је уплашена или није, каква је њена ситуација код куће, да ли има проблема, да ли је доживела неку трауму. Морамо да их разумемо и будемо подршка. Kада наступи порођај, сви смо ту, радимо као тим и трудимо се заједно да све прође како треба и што безболније водећи рачуна и о мајци и о беби. Улога бабице не престаје по завршетку порођаја. Проверавамо да ли је породиља добро, да ли јој случајно не расте притисак, да ли има температуру, да не крвари. Све оно пратеће, ту смо да пазимо заједно са докторима. Свака бабица мора првенствено да има осећај за пацијента. Пракса се научи, како треба да радиш, шта треба, у ком моменту како да реагујеш, али мора се осећати тај посао. Ми са више радног искуства, помажемо младим колегиницама и учимо их важности приступу пацијенткињи и све су заиста екстра, стварно је одличан кадар у породилишту. За ових 40 година не знам тачан број колико је порођаја било, колико беба донето на свет, али оно што ћу сигурно памтити цео живот јесте када сам била на рођењу мог првог унука. Тек када је све прошло, и када сам га прихватила на руке, схватила сам да сам ја у ствари породила моју снају и почела сам да се тресем. И иначе се дешава да тако одреагујемо кад је нешто хитно, док траје смо прибране, усредсређене, и тек онда кад све прође, онда се уплашимо. Ево, толике године радим овај посао, а да могу поново да бирам, опет бих га изабрала – прича сестра Љубица.

Акушерске сестре истичу да је посао бабице веома захтеван, али и испуњавајућ. Сваки порођај је јединствен и носи велику одговорност и стрес, али и радост када све прође добро.

Верица Андрић је бабица већ 39 година. Воли свој посао, за њега се школовала.

- Kолектив је добар и то је јако важно. Долази полако до смене генерација, па младим колегиницама увек кажем да је најважније да буду љубазне према пацијенткињама, а остало ће кроз праксу научити и усавршити. Ми смо те које учествујемо у најстреснијем али и најлепшем догађају у животу жене. Јако је важан тимски рад – бабица, лекар, педијатријске сестре, сви остали који су укључени. Много је важан и тај постпорођајни период, када жена породиља оде на одељење да одлежи своја три дана и да слуша и тамо бабице. Младе мајке нарочито, имају пуно питања за нас, о хигијени, дојењу. С обзиром да је у шабачком породилишту систем baby frendly, мајке иако су уморне после порођаја, желе да бебе буду поред њих, а ми смо ту да помогнемо да устану, да придрже бебу, да доје. Зна да буде стресно нарочито ако је тежи порођај – прича Верица.

Анђелка Акик у Служби гинекологије и акушерства је 29 година.
- Ја сам одувек желела да будем бабица и то је посао који бих опет изабрала, да поново морам да бирам.

Одговоран је доста, специфичан. Сви они који желе да се њиме баве морају да то и воле, не може другачије. Зна да буде стресно, али је леп и доноси радост кад све иде како треба и буде добро. Неки посебан осећај, не знам да опишем. Велика смо подршка од самог пријема, периода пре порођаја, од уласка у породилиште, у току самог порођаја и после на одељењу. Мајке најчешће питају да ли ће све да буде добро. Та жеља „да све буде добро“, уједно је и наша. Сваки порођај је другачији на свој начин, чак и код једне жене порођаји нису исти. И када завршим са сменом, одем кући, често не престаје размишљање о томе да ли сам све учинила што је до мене, да ли се мајка опоравља, не може потпуно све да се потисне, негде у глави остане. Кад неку породиљу сретнем после на улици и тај осећај да вам се неко обрадује, да вас памти по лепом, је незаменљив.

С.Г.