2. јун 2026.2. јун 2026.
30 година матуре Шабачке гимназије
Тридесет година касније – ходницима времена
Постоје датуми који не пролазе. Они се не мере календаром, већ памћењем, не припадају само прошлости, већ трају у нама, као тихи оријентири који нас подсећају ко смо били и како смо постали оно што јесмо. Постоје места која напуштамо, али она никада не напусте нас, годинама не пролазимо њиховим ходницима, не отварамо њихова врата, не седамо у њихове клупе, а ипак их носимо у себи као скривену архитектуру сопственог живота - за многе од нас, такво место је Шабачка гимназија.
Када се окупимо тридесет година после матуре, не враћамо се само у једну зграду, нити у једно давно време, враћамо се у простор у којем су се први пут обликовала наша питања, амбиције, сумње и уверења, враћамо се у ходнике којима смо некада корачали уверени да је читав живот испред нас, не слутећи да ће нас једног дана управо ти ходници научити шта је пролазност.
Ходник гимназије је, заправо, добра метафора живота. Док смо били ученици, чинио нам се дугим, готово бескрајним, данас знамо да је био кратак, али управо у том кратком простору одиграло се нешто драгоцено: сусрет са другима и сусрет са собом. Из учионице у учионицу нисмо носили само свеске и уџбенике, носили смо своје страхове, прве љубави, пријатељства, такмичарске заносе и велике планове, носили смо будућност која је тада још увек била само могућност.
Генерација која је матурирала 1996. године бројала је више од 180 ученика у шест одељења. Данас су међу нама лекари, судије, адвокати, професори, архитекте, инжењери, економисти, психолози, историчари, филозофи и многи други људи који су своје знање и труд уградили у свет око себе. Посматрано споља, наши путеви давно су се раздвојили, посматрано изнутра, они се и даље укрштају у једној заједничкој тачки — у сећању на године када смо били генерација.
Деведесете су носиле неизвесност, оскудицу и немир, није се имало много, али можда смо баш зато знали вредност онога што смо имали - имали смо време, имали смо разговор, имали смо пажњу једних за друге. Гледали смо се у очи, а не у екране, на одморима смо размењивали мисли, а не поруке, имали смо пријатељства која нису зависила од сигнала и батерија, памтили смо гласове, а не обавештења. Свет је био мањи, а ми — ми смо били ближи. Данас, када нам је читав свет на дохват руке, понекад делује да смо даље једни од других него што смо били онда када смо делили једну клупу и један поглед.
И постојало је звоно. Тада нам се чинило да оно само означава почетак или крај часа. Данас разумемо да је његов звук био нешто више - свако звоно било је мали подсетник на пролазност. Један час се завршавао да би други почео, један дан уступао је место следећем. Нисмо знали да нас оно, из дана у дан, припрема за много веће растанке и много веће почетке. Можда зато звук школског звона и после три деценије има снагу да пробуди нешто у нама, не зато што нас враћа у прошлост, већ зато што нас подсећа да је време увек двоструко, оно нам одузима године, али нам истовремено дарује смисао тих година.
Памтимо и професоре. Данас, са ове временске удаљености, видимо их јасније него некада. Били су строги онда када је било лакше бити попустљив, захтевни онда када бисмо ми бирали пречице, учили су нас књигама, али још више примером, од њих смо научили да знање није украса ради, већ ради одговорности, да образовање није пуко усвајање информација, већ обликовање личности.
Филозоф Мартин Хајдегер писао је да човек није биће које једноставно постоји у времену, већ биће које своје постојање разуме кроз време. Управо зато су овакви сусрети важни, они нас подсећају да нисмо само оно што смо постигли, већ и све оно што смо проживели заједно, да смо саткани од разговора које смо водили, књига које смо читали, погледа које смо размењивали и људи које смо заволели.
Можда данас више нисмо исти они млади људи који су 1996. године напустили гимназијске клупе, живот нас је мењао, учио, понекад и искушавао, али негде дубоко у нама и даље живи она генерација која је веровала да су знање, пријатељство и честитост вредности које имају смисла. Као што је написао Мика Антић: „Најлепше је остати човек.“ - можда је управо то највећа лекција коју смо понели из гимназије.
И зато се данас не окупљамо само као некадашњи ученици, окупљамо се као сведоци једног времена и једног пријатељства које је надживело деценије. Док поново препознајемо осмехе из младости на лицима зрелих људи, схватамо нешто важно: живот није збир година које су прошле, већ збир тренутака који су остали.
А негде у нама, дубоко испод свих професија, титула и обавеза, још увек одзвања једно старо гимназијско звоно. Не позива нас више на час. Позива нас на сећање, и подсећа да постоје ходници кроз које човек прође само једном, али којима, у мислима, корача читавог живота. Не постајемо стари онда када нам прођу године, већ онда када престанемо да разговарамо са својим успоменама. А неке успомене, као добро школско звоно, умеју да се огласе баш онда када је потребно — да нас подсете ко смо били и ко смо остали.
Када се окупимо тридесет година после матуре, не враћамо се само у једну зграду, нити у једно давно време, враћамо се у простор у којем су се први пут обликовала наша питања, амбиције, сумње и уверења, враћамо се у ходнике којима смо некада корачали уверени да је читав живот испред нас, не слутећи да ће нас једног дана управо ти ходници научити шта је пролазност.
Ходник гимназије је, заправо, добра метафора живота. Док смо били ученици, чинио нам се дугим, готово бескрајним, данас знамо да је био кратак, али управо у том кратком простору одиграло се нешто драгоцено: сусрет са другима и сусрет са собом. Из учионице у учионицу нисмо носили само свеске и уџбенике, носили смо своје страхове, прве љубави, пријатељства, такмичарске заносе и велике планове, носили смо будућност која је тада још увек била само могућност.
Деведесете су носиле неизвесност, оскудицу и немир, није се имало много, али можда смо баш зато знали вредност онога што смо имали - имали смо време, имали смо разговор, имали смо пажњу једних за друге. Гледали смо се у очи, а не у екране, на одморима смо размењивали мисли, а не поруке, имали смо пријатељства која нису зависила од сигнала и батерија, памтили смо гласове, а не обавештења. Свет је био мањи, а ми — ми смо били ближи. Данас, када нам је читав свет на дохват руке, понекад делује да смо даље једни од других него што смо били онда када смо делили једну клупу и један поглед.
И постојало је звоно. Тада нам се чинило да оно само означава почетак или крај часа. Данас разумемо да је његов звук био нешто више - свако звоно било је мали подсетник на пролазност. Један час се завршавао да би други почео, један дан уступао је место следећем. Нисмо знали да нас оно, из дана у дан, припрема за много веће растанке и много веће почетке. Можда зато звук школског звона и после три деценије има снагу да пробуди нешто у нама, не зато што нас враћа у прошлост, већ зато што нас подсећа да је време увек двоструко, оно нам одузима године, али нам истовремено дарује смисао тих година.
Памтимо и професоре. Данас, са ове временске удаљености, видимо их јасније него некада. Били су строги онда када је било лакше бити попустљив, захтевни онда када бисмо ми бирали пречице, учили су нас књигама, али још више примером, од њих смо научили да знање није украса ради, већ ради одговорности, да образовање није пуко усвајање информација, већ обликовање личности.
Филозоф Мартин Хајдегер писао је да човек није биће које једноставно постоји у времену, већ биће које своје постојање разуме кроз време. Управо зато су овакви сусрети важни, они нас подсећају да нисмо само оно што смо постигли, већ и све оно што смо проживели заједно, да смо саткани од разговора које смо водили, књига које смо читали, погледа које смо размењивали и људи које смо заволели.
Можда данас више нисмо исти они млади људи који су 1996. године напустили гимназијске клупе, живот нас је мењао, учио, понекад и искушавао, али негде дубоко у нама и даље живи она генерација која је веровала да су знање, пријатељство и честитост вредности које имају смисла. Као што је написао Мика Антић: „Најлепше је остати човек.“ - можда је управо то највећа лекција коју смо понели из гимназије.
И зато се данас не окупљамо само као некадашњи ученици, окупљамо се као сведоци једног времена и једног пријатељства које је надживело деценије. Док поново препознајемо осмехе из младости на лицима зрелих људи, схватамо нешто важно: живот није збир година које су прошле, већ збир тренутака који су остали.
А негде у нама, дубоко испод свих професија, титула и обавеза, још увек одзвања једно старо гимназијско звоно. Не позива нас више на час. Позива нас на сећање, и подсећа да постоје ходници кроз које човек прође само једном, али којима, у мислима, корача читавог живота. Не постајемо стари онда када нам прођу године, већ онда када престанемо да разговарамо са својим успоменама. А неке успомене, као добро школско звоно, умеју да се огласе баш онда када је потребно — да нас подсете ко смо били и ко смо остали.
Актуелно
Најновији број
4. јун 2026.
