Фотографија је тренутак који се не може вратити

Најновија награда једна је од бројних у његовој колекцији која садржи више од 60 признања

По струци дипломирани саобраћајни инжењер, Владимир Ђинић препознатљив је у фотографским круговима као дугогодишњи заљубљеник у овај уметнички израз. „Када се све сабере и одузму неке године паузе, шест деценија сам везан за фотографију, на овај или онај начин“, истиче.

- У мојој породици се увек волела фотографија. Имао сам прилике да нађем и потврду моје мајке из 1950. године да је одслушала курс на ту тему. Од тог времена код нас у породици се увек нешто „петљало“ око фотографије па сам тако и ја завршио курс тадашње „Народне технике“ кад сам имао само осам година. Било је то 1964. године кад Шабац још није имао клуб па се све до одласка на студије нисам нешто посебно ни бавио сликањем. Тамо сам се укључио у Клуб који је радио при Саобраћајном факултету. Међутим, и даље ми је то била успутна ствар иако сам почео са излагањем а на неколико изложби освојио и награде. Озбиљније бављење фотографијом је дошло 2004. године када је мој пријатељ Брана Станковић организовао изложбу која је била услов да се добије звање кандидата мајстора фотографије. Уз припрему изложбе сам се поново заинтересовао и вратио озбиљније у те воде, па ево све до данас – сећа се Ђинић.

Ређале су се изложбе, конкурси, награде. Не зна тачан број изложби на којима је учествовао али каже да их мање од стотину сигурно није било.

- Награда имам више од 60. Нема државе у Европи где нисам слао своје радове, Америка и Аустралија такође, где год ми се учинило да је интересантна изложба. Најновија награда, прво место на изложби у Беочину је освојена за серију фотографија на тему „Православље“. Прошле године сам први пут на њој учествовао и освојио другу награду. Ова изложба је сама по себи интересантна јер је јединствена на овом простору по тематици, а ту мислим и на простор бивше Југославије. Она се организује по 19. пут а у последње три године према правилима Фото савеза Србије, што значи да испуњава суштинске услове који су битни за квалитет саме поставке. И нисам једини Шапчанин чији су радови запажени, Слободан Богуновић колега фотограф, је добио похвалу – истиче Ђинић.

Фотографија, то је моменат. Сад је ту и више га нема. Немојте се трудити да га вратите јер не може, и кад вам се учини да је једноставно, није

Појавом дигиталне фотографије умногостручио се број изложби и то оних који су под покровитељством ФИАП-а, светског удружења националних савеза. Пре само петнаестак година, око 120 покровитељстава разних изложби широм света било је на годишњем нивоу.

- Сада их има невероватних 1100 у години. Оно што није добро је што све те изложбе немају изложбени простор него се пројектују на екрану или се могу погледати на мрежи. Ја некако не волим да шаљем радове на такве конкурсе јер знам да их види углавном само жири. Бирам да учествујем само на оним изложбама где на крају све резултира одштампаном фотографијом која се може погледати у изложбеном простору – објашњава.

Први фотоапарат и прве слике забележене су каже, породичном „Дакором“. Временом су се модели мењали.

- У школи смо имали „Алтисин“ модел са измењивим објективима. Мој први фотоапарат био је руски „Кијев 6“, средњеформатни апарат и њега сам купио 1975. године када сам се и укључио у Клуб. Сада користим модел новије генерације који највише одговара ономе што фотографишем а то су најчешће пејзажи. Такви мотиви су ми најдражи. У Србији се заправо ова дисциплина скоро да и не цени, што у свету није случај. Волим и теме које се односе на догађаје где има пуно лица а разлог је можда необичан – тако сам неупадљивији, лакше „прођем“ са фотоапаратом и ухватим тренутак – наводи.

Колор фотографију је теже сликати. Црно белу многи фаворизују и зато што „мане“ попут распореда боја могу лакше да се прикрију

Два пута је због фотографије привођен. Једном када је „хватао“ кадар старог железничког моста на Сави.

- Сада сви носе телефоне са камерама, фотографишу све и свугде, а некада је онај ко носи фотоапарат одмах био сумњив. Сећам се кад је мене и колегу један сељак кроз чије кукурузе смо пролазили у близини Чеврнтије, не бисмо ли нашли место одакле ћемо најбоље сликати залазак сунца, пресрео и најозбиљније питао кога ми то шпијунирамо. Тако да, било је разних необичних и занимљивих догађаја – каже Ђинић и додаје да постоји пуно приручника о фотографисању али да се нигде не може наћи податак шта је општеприхваћена уметничка фотографија а шта не.

- Сликајте шта год вам падне на памет, све је актуелно, све има неку тежину. Најбоља дефиниција фотографије је она која каже „да је то поступак у којем из нечег обичног извучете нешто необично“. Нека општа правила постоје као што је златни пресек али ништа више од тога. Мислим да су она ту да би се од њих и одступило јер има много сјајних фотографија које нису по правилима. Фотографију не можете размеравати лењиром. Са техничке стране, програми за обраду доста помажу. И некада када је била аналогна фотографија, сви поступци обраде су коришћени као и данас рецимо у фотошопу само што се у програму изводе много лакше, брже и прецизније. Све се то радило и на филму али доста теже. Сада је дошло до тога да се фотографији уопште не верује. Можете сликати било шта и на било који начин, већина ће прво да помисли како је коришћен програм за обраду. Међутим, сматрам да се на тај начин не може направити добра изложбена фотографија. Мобилним телефоном се може урадити добра фотографија, у секунди ће она бити и обрађена, али на тренутниом нивоу технике, она ипак не може да се пореди са оном направљеном фотоапаратом а више је разлога за то – закључује Влада Ђинић.

С.Г.

* „Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.